ПИШЕ: Драган ТОПАЛОВИЋ

Сваког децембра, већ дужи низ година, крај заједничке гробнице на Доњошорском гробљу у Шапцу одржава се помен невино настрадалим шабачким омладинацима од комуниста. Ове године је обележено 80. година од овог трагичног догађаја.
У пролеће 1944. године, при штабу Церско-мајевичке групе корпуса, формиран је ”Први Ђачки батаљон“. Чинили су га ђаци и студенти који су се већ налазили у јединицама мајора Драгослава Рачића. Због све већег прилива шабачке омладине, студената и ђака средњих школа, у јесен исте године формиран је и Други Ђачки батаљон, који је представљао не само војну јединицу, већ и политичко и интелектуално језгро будуће генерације равногорског нараштаја.
Приликом повлачења четника, у Босну је прешао и Други ђачки батаљон, у села Дворови и Дјелови. Комунистички челници издали су наређење да све јединице КНОЈ- а које се налазе у Мачви и на подручју Шапца хитно пређу Дрину, нападну и униште Други ђачки батаљон, под геслом да уништење мора бити потпуно, укључујући стрељање и последњег шабачког ђака. Међу овим партизанима, где се истицала Брозова вољена “Шеста личка”, налазили су се и припадници Хаџиефендићеве муслиманске тузланске легије, која је комплетна пришла партизанима.
У зору, 16. децембра 1944. године, партизани су прешли Дрину код села Бадовинци, ушли у Попове код Бијељине и напали ђачки одред који је био смештен на имању Бранка Ерића. У неравноправној борби, ђаци четници, слабо наоружани, борили су се витешки. Убијене ђаке партизани су товарили на воловска кола, а рањене, везане жицом, повели према Дрини. У њиви Чедомира Гаврића, земљорадника из Бадовинаца, комунисти су зверски мучили заробљене ђаке, терајући их да голим рукама копају своје раке. Након ликвидације по свеже закопаним гробовима побили су сеоске псе који су се туда мотали и њиховим лешинама додатно оскрнавили место мученичког страдања ових несретних младића.

Групу ђака четника, њих 64 сахранио је Живан Перишић из села Попови. Њихова тела лежала су на овом месту читаву деценију, док се родитељи нису изборили да буду положена у заједичку гробницу на шабачком Доњошорском гробљу. Одобрење за пренос посмртних остатака измолио је шабачки свештеник Ива Јанковић, који је и сам имао сина међу погинулим ђацима, а сахрањивање тела обављено је у потпуној тишини, уз писмену обавезу родитеља да ће о трагедији своје деце доживотно ћутати.
Ако изузмемо спомен костурницу Шапчана из Великог рата (1914-1918), ово је једина масовна гробница на територији нашег града. Комунисти су своја гробљишта крили, верујући да ће на тај начин сакрити своје крваве трагове. Али ипак, има Божије истине, јер као што се каже у Светом писму: ”Ништа није скривено што се неће открити, ни тајна што се неће дознати”.

Често у средствима јавног информисања претходних година од стране државних историчара, па и људи из политике, слушамо о националном помирењу. Још од времена доношења оног несрећног закона о изједначавању равногораца и комуниста (који између осталог никад није заживео, јер никад није донета уредба о његовом примењивању), видимо пропагирање Јосипа Броза и хвалоспеве о његовој владавини. Са ове временске дистанце може се закључити да је и такав накарадан закон употребљен у козметичке сврхе од стране појединих политичара и тадашњих властодржаца, заваравајући народ да се у друштву заиста одигравају извесни демократски процеси. Дебољшевизацију друштва нисмо спровели, тако да комунисти, као велики мајстори манипулације, владају и данас спроводећи преко телевизија са националном фреквенцијом своју брозоманију над хипнотисаним народом.
Тачно је, нама треба национално помирење, али помирење које је утемељено на здравим основама а не на лажима, прећуткивању и игнорисању. Не можемо мирити жртву и џелата, а да при томе џелат није доживео никакву спознају о почињеном греху. Хришћански је праштати свакако, али хришћански је и исповедати се и кајати. Међутим, кајања нема, већ само контрирања и злоупотребе, искривљавање историје зарад јефтиног политиканства и дневнополитичких будалаштина.
Срби воле своју историју али је не знају. А како и да је знају кад је опасна непријатељска машинерија упошљена да се искривљено и нетачно учи, а и оно што се зна, ако може што пре заборави.
Овакве годишњице би требало да обележавају организациони одбори градова, а не странке, покрети и појединци али нажалост то је изгледа још увек далеко од нас.

извор: погледи