О ИСТИНИ, ИСТОРИЈСКА МАНИПУЛАЦИЈА И ЗЛОЧИН У ВРАНИЋУ
И поред свега што данас знамо о масовним комунистичким злочинима над српским народом, и поред десетина хиљада побијених без суда после 1944. године, у јавности се упорно инсистира на причи о „четничком злочину у Вранићу“, као да је управо то централни догађај Другог светског рата у Србији. Поставља се логично питање: да ли смо као друштво спремни да говоримо о истини у целини или само о ономе што одговара идеолошком наративу наслеђеном из комунистичког периода?
Комунистички поредак и политика страха
По уласку партизана и Црвене армије у Србију 1944. године, није уследило ослобођење у правом смислу речи, већ систематска ликвидација политичких и националних противника. Хиљаде људи убијене су без икаквог судског поступка. Официри Краљевске војске, интелектуалци, свештеници, домаћини, па чак и средњошколци, нестали су преко ноћи. Масовне гробнице широм Србије – од Лисичјег потока, преко Јајинаца, до Чачалице – и данас су неми сведоци тог терора.
Истовремено, велики број припадника усташких, муслиманских и албанских формација избегао је одговорност. Усташки злочини су гурнути под тепих у име „братства и јединства“, а истина о Јасеновцу сведена је на апстрактну формулацију „жртве фашизма“, без националног имена и конкретне одговорности.
Тито и српско питање
Политика Јосипа Броза Тита према Србима била је заснована на једном основном принципу: српски национални фактор мора бити трајно ослабљен. Србија је подељена на ужу Србију и две аутономне покрајине. Српска црква је стављена под строг надзор, бројни епископи су хапшени, а верски живот гушен. Истовремено, другим народима у федерацији допуштан је развој националних институција, језика и државности.
Култ личности, забрана критике и селективна историја постали су темељ нове државе. Голи оток, као симбол репресије, показао је да у том систему нема места за слободну мисао – чак ни унутар самог комунистичког покрета.
Случај Вранић – шта се заиста догодило?
Злочин у селу Вранић у децембру 1943. године деценијама је коришћен као доказ „четничке злочиначке природе“. Међутим, без разумевања контекста, ниједан догађај не може бити правилно оцењен.
Након сукоба Авалског корпуса ЈВуО са партизанским јединицама, 12 рањених четника Посавског одреда склоњено је у 12 кућа у селу Вранић. Ти људи су били рањени, неспособни за борбу и остављени на збрињавање мештанима. Већ наредног јутра откривено је да су сви рањеници убијени хладним оружјем у кућама у којима су били смештени.
Овај чин представља јасан ратни злочин – убиство рањеника. Као одговор на то, командант одреда Спасоје Дрењанин „Зека“ самовољно наређује одмазду над мушкарцима из кућа у којима су рањеници били заклани. Та одмазда је извршена без суђења и као таква јесте била противна важећем војном праву Краљевине Југославије.
Број жртава и манипулација
Комунистичка пропаганда је годинама говорила о 72 убијена мештанина, укључујући жене и децу. Међутим, истраживања заснована на црквеним књигама умрлих, које су у то време биле једина званична евиденција, показују да је убијено 38 особа, сви одрасли мушкарци. За тврдње о убијеним бебама и женама не постоје документарни докази у матичним књигама.
До већих бројки долазило се накнадним додавањем имена људи који су страдали касније, на другим местима или од других узрока. Такав метод није историја, већ пропаганда.
Одговорност и истина
Важно је нагласити да ни Спасоје Дрењанин ни други одговорни официри за Вранић никада нису одликовани од стране Драже Михаиловића. Унутар ЈВуО покренута је истрага и постојала је намера да се случај процесуира након рата. До тога није дошло јер је Дрењанин убијен од стране ОЗН-е 1945. године.
Злочин у Вранићу је трагедија и као такав мора бити назван правим именом. Али исто тако, он не може бити издвојен из ширег контекста грађанског рата, комунистичког терора и систематске манипулације историјом.
Закључак
Истина није ни црна ни бела, али није ни оно што нам је деценијама сервирано. Док год се говори само о појединачним догађајима, а ћути о масовним злочинима, нећемо имати здрав однос према прошлости.
Суочавање са историјом значи говорити о свим жртвама, свим злочинима и свим одговорностима, без идеолошких наочара. Само тако можемо разумети и Вранић, и 1944, и све оно што је уследило после – и као народ коначно изаћи из наметнуте историјске лажи.
