Пише: ђакон Павле Љешковић
Тог јутра га је , око четири сата и тридесет минута, пробудила прегласна музика која се чула из маинског ноћног клуба. Устао је из кревета и пошао до омалене кухиње изнајмљеног стана, како би узео из фрижидера боцу хладне воде. Наредних неколико сати је провео сједећи на балкону и размишљајући о свему што му се дешавало претходних неколико мјесеци. Присјећао се последњег разговора са дјевојком, са којом се забављао седам година и сви су очекивали да ће се ускоро вјенчати. Међутим, прије два мјесеца, она је изненада раскинула њихову везу.
Размишљао је и о фирми у којој је запошљен. Иако се труди и прековремено ради, готово да нема никаквих назнака да ће од претпостављених бити награђен напредовањем у служби или бар повишицом. Ток његових мисли је прекинуо звук необичних удараљки, који се преклапао са буком која је једнако долазила из ноћног клуба. Тај звук га је на тренутак вратио у вријеме када је завршавао основну школу и када је дефинитивно одлучио да ће бубњеви бити инструмент који ће научити да свира. Наредне двије деценије је био бубњар у више алтернативних рок састава. За разлику од бубњева, звук удараљки који је управо слушао му је више дјеловао као тајанственији и мистичнији. Необичне удараљке је слушао и наредних дана у приближно исто вријеме, да би петог јутра од свог доласка на љетовање у Будву, одлучио да се обуче, изађе напоље и пође трагом необичног звука.
Док је ходао уском улицом, препуном непрописно паркираних аутомобила, удараљке је чуо све јасније и разговјетније. Силно се изненадио када је коначно схватио да звук долази из манастира! Прошао је кроз манастирску капију и угледао нестваран призор монаха, како у молитвеном заносу удара у клепала, будећи братију за јутарњу службу. Примјетио је и остале монахе како журећи излазе из својих келија и крећу се ка цркви. Учинило му се да је монах клепалима разбуђивао и саму природу! Свега пар метара изнад његове главе несташно су летјеле двије ласте, док је у оближњој шуми започео пој осталих птица. Такође, порту манастира су обасјали и први зраци сунца.
Одлучио је да уђе у цркву и тако по први пут у животу присуствује неком богослужењу. Одстајао је цијело јутрење и литургију, схвативши да од сада у његовом животу више ништа неће бити исто. Пар дана након овог догађаја је отказао стан и вратио се у Србију и свој родни град. У наредном периоду је почео да чита духовну литературу, одлази на богослужења, исповиједа се и причешћује. Но, ипак је осјећао да као да нешто фали његовом духовном животу. Зато је почео све чешће да обилази оближњи манастир. Убрзо су честе посјете замијенили дуги боравци у светињи, да би на крају одлучио да остане у манастиру. Годину дана након те одлуке, архијереј га је за вријеме вечерње службе обукао у искушеничку расу. Након што су испратили владику , игуман га је позвао на разговор у гостопримницу, током којег му је саопштио да ће од сјутра имати ново послушање – да клепалима буди братију за службу!
Кроз шалу му је рекао да се нада да му ново послушање и неће тешко пасти, будући да је дуго свирао бубњеве. Необичност благослова се састојала у томе што он ни игуману, ни братији никада није причао о томе шта га је навело да оног спарног, будванског јутра по први пут у животу присуствује богослужењу. И сада, док ходајући манастирском портом удара у клепала, размишља о томе како су чудне и људском уму несхватљиве стазе Божије, те како га је преко тог необичног инструмента – духовног будилника, заправо, Господ призвао на пут у непролазно Царство…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон при цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)
