Пише: ђакон Павле Љешковић
Било је већ осам сати увече када се са прекада уочи Никољдана вратио у парохијски дом. Код куће су га сачекала његова дјеца – десетогодишњи дјечак, осмогодишња дјевојчица и шестогодишњакиња која је прије пола године престала да говори. Дјеца су му рекла да читаво послеподне ништа нису јела. Фрижидер у кухињи је био празан, будући да, од обавеза које је имао на парохији претходних дана , није стигао да га напуни. Најприје је мантију окачио на чивилук и свештеничку торбу оставио у углу ходника куће. Потом је у замрзивачу нашао двије кутије рибљих штапића, послао дјечака да у оближњој продавници купи хљеб и главицу купуса за салату , те кренуо са припремањем вечере.
Касније, док су обједовали за столом, догодило му се оно што му се у претходних шест мјесеци често дешавало. Наиме, повремено би запао у такво стање, у којем би механички савршено одрађивао започети посао, док би мислима толико далеко одлутао да се са њим, док то стање траје, није могло разговарати, будући да питања присутних људи уопште није чуо, нити констатовао. По неком неписаном правилу, најприје би се сјетио тренутка када је његовој супрузи позлило и када је пала у несвјест. Следеће чега се присјећао је моменат у којем је двије медицинске сестре уводе у болничку просторију у којој су се налазили љекари. На крају, то чудновато стање свијести се готово увијек завршавало сјећањем на телефонски позив који је примио јутро након што је његова супруга примљена на одјељење. Тада му је службеник болнице саопштио да му је супруга преминула и изјавио му саучешће. Од тог тренутка је знао да мора да потисне све емоције и осјећања и похрани их негдје у дубину своје душе. Својој дјеци је од тада морао да буде још бољи родитељ, а и обавезе на парохији нису смјеле да трпе.
Када се тргнуо из тог стања свијести, већ је и последњи тањир стављао у машину за прање посуђа. Пошао је до собе да види шта раде дјеца и угледао призор који ће учинити да све емоције које је мјесецима потискивао коначно изађу на површину. Наиме, схвативши да је њихов отац опет одлутао са мислима, дјеца су сама обукла пиџаме, прочитала молитву и легла у своје кревете. Када их је угледао, на тренутак је застао, да би након тога сјео на под и наслонио се на зид поред улазних врата собе. Иако није пуштао никакав глас и звук, низ његово још увијек младо лице су се почеле сливати двије крупне сузе. Прва га је примијетила дјевојчица која је након мајчине смрти остала нијема. Великом брзином је скочила са кревета и сјурила се у његово наручје. Одмах за њом је кренула и њена старија сестра. Дјечак је, кренувши ка њима најприје застао и зачуђено посматрао оца и сестре, да би им се убрзо и он придружио. Изнад њих је на зиду висила икона Рождества Христовог заједно са кандилом. Када су добили сина, супруга се завјетовала да ће му дати име Божидар, будући да се родио на Божић, те да ће сваког дана пред иконом Рождества палити кандило. Од њене смрти кандило нико у кући није палио.
На поду су провели неких пола сата, након чега су сви заједно легли у велики кревет. Дјеца су брзо заспала, а он остао будан до касно у ноћ. У једном тренутку је нагло устао да би из кухиње донио боцу уља. Из старог креденца који је стајао у углу дневне собе је извадио кутију за жижак и упаљач. Потом је стао поред иконе, шапатом изговорио ријечи божићњег кондака “ Дјева днес“ и упалио кандило…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)
