Аутор: Тихомир Бурзановић

Сједница Скупштине Црне Горе која је требало да отвори расправу о измјенама Закона о државним симболима, претворила се у још један показатељ дубоких политичких и идентитетских подјела у друштву.

Одбијање да се у дневни ред уврсти предлог Демократске народне партије да се, поред постојеће државне заставе, уведе и тробојка као народна застава, није само техничко парламентарно питање. Оно је оголило стратегије, страхове и калкулације кључних политичких актера.

Бројке су јасне: 21 посланик подржао је предлог, 23 је било против, а 13 уздржано. Међутим, иза тих бројки крије се много више од просте већине.

Кључни сигнал послат је заједничким гласањем посланика Покрета Европа сад и Демократске партије социјалиста. Тај глас, у суштини, није био само против тробојке, већ и против отварања једне теме која, по свему судећи, многима у овом тренутку политички не одговара.

Аргументација лидера ДНП-а Милана Кнежевића ослања се на историјски континуитет. Позивање на династије, на устав из 1905. године, на симболику која је, несумњиво, дио историјског насљеђа Црне Горе, представља покушај да се тробојка измести из дневнополитичког контекста и постави као питање историјске правде. Но, проблем настаје онда када се историја користи као политичко оружје у садашњости.

С друге стране, реакција Покрета Европа сад открива другачију стратегију – стратегију одлагања. Њихов став да идентитетска питања треба оставити за период након завршетка европских интеграција на први поглед дјелује рационално. У времену када Црна Гора формално тежи убрзању европског пута, свако додатно поларизовање може се тумачити као непотребан ризик.

Али управо у томе лежи проблем. Одлагање идентитетских питања не значи њихово рјешавање. Напротив, оно их често чини дубљим и тежим. Политика која се заснива на одгађању суочавања са осјетљивим темама може краткорочно донијети стабилност, али дугорочно производи незадовољство и осјећај политичке недосљедности.

Још је занимљивија позиција Демократске партије социјалиста, која није детаљно образложила разлоге свог гласања против. Та тишина није случајна. Она представља класичан политички маневар – избјегавање директног суочавања са темом која може произвести губитак дијела бирачког тијела. ДПС, који је годинама градио свој идентитет на грађанском концепту државе, сада се налази у позицији да мора пажљиво балансирати између различитих друштвених струја.

Управо ту долазимо до кључног питања: да ли заједничко гласање ПЕС-а и ДПС-а представља наговјештај нових политичких савезништава? Иако би било преурањено доносити чврсте закључке, ова ситуација свакако отвара простор за такве спекулације. Политика је, у својој суштини, умјетност могућег, а заједнички интереси често надјачавају идеолошке разлике.

У контексту најављених парламентарних избора 2027. године, сваки овакaв сигнал добија додатну тежину. Ако се трендови наставе, није немогуће замислити сценарио у којем се политичка сцена реорганизује око нових оса – не више искључиво националних или идеолошких, већ прагматичних и интересних.

Тробојка је у овој причи постала више од заставе. Она је симбол једног ширег сукоба – између различитих визија Црне Горе. За једне, она представља историјски континуитет и везу са прошлошћу. За друге, она је потенцијални извор нових подјела у друштву које је ионако оптерећено бројним линијама раздвајања.

Питање које остаје без одговора јесте: да ли је Црна Гора спремна да води зрелу расправу о својим симболима? Одбијање да се о томе уопште разговара у парламенту не улива оптимизам. Демократија подразумева дијалог, чак и онда када је он тежак и непријатан.

Умјесто тога, добили смо политичку тактику – једни инсистирају на теми, други је одлажу, трећи о њој ћуте. А грађани остају између тих позиција, без јасног одговора и без осјећаја да се њихови ставови заиста чују.

Можда је управо то највећи проблем ове сједнице. Не то што тробојка није уврштена у дневни ред, већ то што је пропуштена прилика да се отвори озбиљан и аргументован дијалог о питању које, очигледно, дијели друштво. Политика која избјегава дијалог не гради стабилност – она само одлаже суочавање са реалношћу. А реалност је да ће се ова тема, прије или касније, поново наћи на столу. Питање је само да ли ће тада постојати више храбрости и мање калкулације.