Десно од пута, склоњена у воћњаку, у сред села је кућа Славке Матић, а у тој кући, и у дворишту испред, борци Насера Орића из Сребренице 14. децембра 1992. године убили су Славкине ћерке Гордану и Сњежану и мужа Средоја.
Гордану је Славка нашла у купатилу, у локви крви, мртва Сњежана била је на кућном прагу, Средоје под јабуком у дворишту. Сњежани је било тек 26, Гордани 24 године. Радовале се животу, удаји, деци…
„Знаш ли ти“, питала ме је прошле године, јулских дана испред цркве у Братунцу Славка Матић, „какве су биле моје Гордана и Сњежана?“
„Као две руже, два најлепша цвета на ливади, два срца моја, а ишчупаше ми их и погазише злотвори“, сама је одговорила старица.
Да сврате, макар на минут до Славке, њихове екселенције могли би старицу да питају како јој живо срце није препукло оног крвавог јутра у зиму 1992. године, како се савијала око мртве деце и супруга и кукала без гласа, како, ево, 32 године живи са сенима најмилијих. Сама…
Могли би у Бјеловцу да обиђу још мајки и очева, браће и сестара, синова и кћери још 65 Срба побијених на исти дан када и Сњежана, Гордана и Средоје.
Могли би, а неће. Као што ни протеклих три деценије нико од њих није покуцао на врата старице, као што нико од њих није отишао до Кравице, Подравања, Саса и Загона, до Гнионе, Ратковића, Магажића, Јежештице…
Од Поточара, меморијалног комплекса у који ће се данас слити сва сила амбасадорских свита, председници држава, влада региона и Европе, до кривине изнад Сребренце на којој су Насер Орић и његови извадили очи судији Слободану Илићу, заробљеном на Залазју на Петровдан 1992. године, колима нема ни десетак минута.
Једино што је пут, узбрдо, ка Залазју јако лош, али, бољи и не треба, горе су Срби и њихове куће одавно затрти.
Могли би њихове екселенције, неко од председника или премијера, макар од оних из суседних држава који ће данас бити у Поточарима, да залутају и до тог места да положе цвеће на место страдања, на место сећања, место пијетета.
Можда не знају, на том месту, где је сурово, нељудски убијен судија, на сметлишту, нађени су посмртни остаци још десеторице заробљених српских војника.
Неће нико. Није између Поточара и Залазја десетак километара, та два места у источној Босни као да нису на истој планети.
Не једном од та два места данас ће беле мараме жалити и уз њих ће бити пола света, на другом, мајке у црним марамама кукаће саме, савијаће се око гробова синова и ћерки, јединог брата и сестре, а неће имати ко да их види, да им помогне да устану, да им пружи руку…
Чињенице су неумитне и страшне, сурове, пред њима заигра срце, стегне се грло, очи напуне сузама, свакоме ко срца и душе има. Ономе ко нема, и тако је све једно.
Стоје још на Залазују, на раскрсници у центру села, одмах испод гробља, рушевине куће које још памте страшну и престрашну причу.
„Овде је била кућа, стара, власништво Ракића, предвече на Петровдан, пре повлачења, Орићеви су у кући затекли десетак рањеника, Срба, наслагали су преко њих аутомобилске гуме. На овом месту ти мученици живи су изгорели. Све то из суседне куће, сакривени испод крова, са бомбама у рукама гледали су троје четоворо мештана… Срећом, нису их нашли, али јесу власника куће кога су живог запалили, препознали смо га само по панталонама“, сведочио ми је пре коју годину на Залазју, мештанин Миле Станојевић коме су тог дана убили брата Божа, нешто раније и брата Радисава.
Његова мајка Станојка, умрла је мученица, годинама је живела од гроба до гроба својих синова.
Да је и један западни амбасадор за ово година свратио, макар успут на Залазје могао је и да нучи понешто из историје овог краја. На грољбу, изнад куће Ракића у којој су живи горели српски рањеници су два споменика. Један посвећен Србима побијеним 1992. године, други, у сећање на њихове претке побијене 1943. од исте руке…
И то су чињенице, страшне, сурове чињенице, али, кога је још у данашњем свету лицемерја брига за чињенице.
Јесте у Сребреници 11. и 12. јула 1995. био злочин, многе су мајке тог дана закукале, али, јесу ништа мање страшни злочини били и 1992, и 1993. и 1994. године по српским селима око тог града и Братунца. Истина је и да су те злочине починиле војне и паравојне снаге из Сребренице. Мало је која српска кућа у том делу источне БиХ остала а да после тих злочина није у црно завијена, а људи су на најмонструозније начине губили читаве породице.
И, сви су ти злочини документовани, црно на бело. Ено споменика од села до села. Они барем не лажу. Судија Миливоје Иванишевић тешким трудом и радом исписао је мучну Студију односно Меморандум о ратним злочинима и злочину геноцида у источној Босни (општине Братунац, Сребреница, Скелани) против Срба од априла 1992. до априла 1993. У документу је наведено је да је у том периоду нападнуто и спаљено близу 100 насеља са српском популацијом у том делу БиХ.
Меморандум је, поред осталог упућен на адресе УН, Стејт Департмента, ЦИА-е, тамо међутим, очекивано, није наишао на шири одјек.
„Циљ терора над Србима је разоткривен и исти је као и током претходних ратова – да се протјерају Срби из ових региона – и зато иза сваког напада на српска села остају само разарање, спаљени објекти, опљачкана и уништена имовина, уништени споменици, гробља и цркве“, наведено је у поменутом документу.
Даље, документовано наводи Иванишевић, чак и пре јесени 1992. године област Сребренице била је потпуно етнички очишћена од Срба.
У тој области уништена су и спаљена села Блажијевићи (у селу до рата живела 133 становника српске националности), Бабуљице (52), Божићи (152), Брежани (271), Брезовица (64), Бујаковићи (166), Чичевци (180), Гај (187), Гладовићи (538), Гостиљ (113), Костоломци (234), Крњићи (114), Међе (130), Обади (684), Ораховица (334), Осредак (195), Подравање (413), Постоље (107), Прибидоли (207), Прибојевићи (124), Радошевићи (201), Ратковићи (338), Топлица (254), Биогор (99), Жабоквица (598).
Исту судбину претрпела су још многа села у општини Братунац. Скоро потпуно су уништена села Бањевићи (у селу је до рата живело 38 Срба), Биљача (17), Бјеловац (238), Бљечева (71), Бољевићи (415), Брана Бачићи (236), Факовићи (115), Бранча (152), Јакетићи (102), Јежештица (502), Кравица (353), Липеновићи (235), Лозница (132), Магашићи (353), Млечва (196), Мратинци (218), Оправдићи (434), Сикирић (201), Станатовићи (206), Тегаре (222), Витковићи (200), Вранешевићи (211), Загони (480), Жлијебац (377).
„Колективни починиоци“ су, како је наведено у поменутом Меморандуму који је постао званичан документ Владе СРЈ, „муслиманске војне или паравојне јединице“.
„Како год да их назовемо, али, у сваком случају то су формације и групе које су се састојале претежно од сељана из околних муслиманских села и, у знатно мањем броју, дошљака и плаћеника из земље или иностранства“, наведено је у Меморандуму.
Овде никако не би требало заборавити да је средином априла 1992. године резолуцијом СБ УН Сребреница проглашена за заштићену зону Уједињених нација. Јасуши Акаши изасланик генералног секретара УН за Балкан од јануара 1994. до новембра 1995. у интервјуу за „Политику“ 2011. године рекао је да је Сребреница „у почетку била демилитаризована, али да су се босанске трупе касније вратиле“.
„Тако да су те заштићене зоне, не само Сребреница постале базе за трупе босанских муслимана које су се ту одмарале и реорганизовале. Ту им је стизало оружје са оближњих аеродрома“, рекао је тада Акаши потврђујући да су „кад је почео Младићев напад на Сребреницу „тамо биле стациониране муслиманске трупе“, а да је „њихов командант (Насер Орић) неколико месеци пре напада отишао у Сарајево и није се вратио“, навео је Акаши.
Попис злочина од места до места, од села до села, од православног празника до празника, попис је тешких бестијалности, непочинстава.
На Видовдан 1992. у Ратковићима, засеок Брађевина, заклан је Стојан Стевановић, на обдукцији, на његовом телу регистровано је још 17 убодних рана.
У Брежанима крај Сребренице 30. јуна 1992. године, убијено је 32 мештана. Видоја Лазића нападачи су разапели на стаблу крушке, ту је и нађен. Милева Ранкић тог дана остала је без синова Мирослава (21) и две године старијег Драгослава као и без мужа Милисава.
Крајем јула у Доњој Каменици, општина Зворник, зверски је убијен Слободан Стојановић, 12 година стар. Тело је касније нађено у масовној гробници.
Почетком августа, у Јежештици крај Братунца, снаге из Сребренице убиле су осморо људи, Анђелку Млађеновићу одсечена је глава, однета у Сребреницу и никад није нађена.
На Божић 1993. снаге 28. дивизије из Сребренице напале су Кравицу, убијено је 49 мештана, међу њима много старих, деце. За снагама 28. дивизије ишле су хиљаде цивила из Сребренице, у пљачку.
Девет дана касније, у Скеланима, на Дрини, убијено је 69 мештана. Убијени Александар Димитријевић имао је само пет година, а његов брат Радисав 12. Дечаци су, по сведочењима, убијени из снајпера.
Мајке Сребренице данас ће поново у Поточарима своје мртве жалити окружене пажњом половине света, мајке Залазја, Бјеловца и Кравице, биће саме као и до сада.
Да је реч о политици, па да човек и разуме. Али није. Ово није политика, овде је реч о основном људском осећању самилости, милосрђа, емпатије, саосећајности, а то човек или има или нема.
