Аутор: Тихомир Бурзановић
Постоји једна велика политичка лаж која се у Црној Гори упорно понавља као мантра: да је Мило Ђукановић био политички противник нове власти. Није. Никада није био. Он је њихов узор. Њихов модел. Њихов идол. Њихова политичка и животна парадигма. Нова власт га не доживљава као симбол система који треба срушити, већ као образац који треба наслиједити. Не као проблем, него као рјешење. Не као девијацију, него као стандард. Зато је тзв. „постђукановићевска ера“ само маркетиншки трик. У стварности – то је ера континуитета.
Правило број један: не дирај тековине ДПС-а
Прво и основно неписано правило гласи: Не дирати у тековине ДПС-а. Не дирати кадрове. Не дирати мреже. Не дирати структуре.Не дирати интересе. Не дирати систем.
Јер систем није проблем – проблем је био само власник система. Сада су се промијенили власници, не и механизам. Демократска партија социјалиста није поражена идеолошки. Она је само изгубила монопол над управљањем моделом.
Како постати министар у постђукановићевској Црној Гори
Ако желиш функцију у „новој власти“, правила су јасна: Не смјењуј кадрове ДПС-а – наслиједи их. Не руши структуре – усељавај се у њих. Не прави дисконтинуитет – глуми промјене. Запошљавај њихове људе – јер „искуство система“ је важније од морала. Бирај их за директоре, помоћнике, савјетнике, чланове управа
Пожељни профил кадра: партијски војник владајуће коалиције, без знања, без компетенција, без искуства, са сумњивом дипломом, са купљеним папирима са приватних факултета региона, или стипендиста западних фондација без стварне академске тежине.
Бонус критеријуми: да не познајеш систем, да не познајеш институције, да не познајеш друштво, да не познајеш ни сопствени језик, али да познајеш амбасаде, фондације и партијске централе. То је савршени кадар нове Црне Горе.
Ђукановић као политички архетип
Мило Ђукановић је формално отишао. Али његов модел власти живи: Партитократија, клијентелизам, приватизација државе, инструментализација институција, симулација реформи, лажни европски наратив, стварна балканска пракса, моћ без одговорности, власт без етике, функција без знања
Нова власт не руши Ђукановићев систем. Она га насљеђује. Не разграђује структуре – користи их. Не мијења логику – копира је. Не реформише модел – пресвлачи га.
Зато Мило није политички противник. Он је идеолошки узор.
Промјена лица, не система. Црна Гора није доживјела промјену власти. Доживјела је промјену имена на вратима канцеларија.
Добили смо: нове министре са старим навикама, нове директоре са старим менталитетом, нове посланике са старим обрасцима, нову елиту са старом логиком.И исти однос према грађанима: презир, манипулација, контрола, потцјењивање, инструментализација
Илузија постђукановићевске државе „Постђукановићевска ера“ је политичка пропаганда. Реалност је: ђукановићевски систем без Ђукановића. Смијењена је персона, а не парадигма. Отишао је лидер, али је остао модел.Нестао је симбол, али је остала структура.
Мило Ђукановић није био политички противник нове власти. Он је био – њихов политички идеал. Јер они не желе нову Црну Гору. Они желе исту Црну Гору – само са собом на врху. И то је суштина постђукановићевске власти: не раскид са прошлошћу, него насљеђивање привилегија.
