Пише: Иван Милошевић
Април је на измаку, а нико у евроатлантској, мултикултуралној и конфесионалној Црној Гори да организује научни скуп, округли сто или пар трибина и предавања о страдању црногорских четника на такозваном „Злом путу“ од Везировог до Зиданог Моста! Када се тиче тог комунистичког масакра над разоружаним црногорским четницима,, односно нашим очевима, дједовима и осталој најближој родбини, Црна Гора сном мртвијем спава. И нема намјеру да се пробуди бар за још неколико генерација, односно 30 до 50 година!
Иако je у априлу прије 80 година више стотина црногорских официра, али и интелектулаца, звјерски убијено у Јасеновцу ( за Павла Ђуришића има података да је жив спаљен, а неки кажу да је жив скуван) у домаћој јавности о томе ни ријеч. Истина, прије неколико дана на академији о Јасеновцу у организацији Андрије Мандића, предсједника Скупштине, поменуто је страдање црногорских четничких официра, али без посебне историјске приче о томе шта се дешавало тих дана прије осам деценија и да ли је све морало тако да буде и да усташки нож пресуди војном и интелектуалном вођству тадашње Црне Горе. Нико да покуша барем да објасни колика је заслуга у томе комуниста и црногорских сепаратиста типа Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије и да ли тај злочин у Јасеновцу представља историјску неразјашњену рак рану и домаће садашње јавности? Нико ни да помене да ли се модерни повратак Секуле Дрљевића у стихове актуелне црногорске химне може прихватити и пјевати на јавним мјестима и позивати његовим стиховима на родољубље и љубав према Црној Гори? Да ли је актуелна химна државна мелодија цјелокупне Црне Горе, када се у њој налазе стихови човјека који је најоодговорнији за усташки масакр над црногорским четничким официрима?
У претходних мјесец дана послао сам писма о тој теми на више адреса, од предсједника државе до предсједника Подгорице и предсједника локалног парламента. Сматрао сам да имам право да од њих тражим да имају барем елементарно разумијевање за емоције потомака црногорских четника који су у Јасеновцу, али и на осталим стратиштима Босне, Хрватске и Словеније, остали без најближих. Нијесу се удостојили ни васпитаног одговора или барем потврде да су примили захтјев. Ни слова од Јакова Милатовића, Саше Мујовића и Јелене Боровинић-Бојовић! А сигуран сам да се и неко од њихових предака није вратио са тог пута од Везировог до Зиданог моста. Ни послије 80 година они не желе да барем мртве врате у Црну Гору и да се са њих скине вео издаје и сарадње са окупатором!
Црна Гора је једина држава из ешалона бивших социјалистичких југословенских република која није помирила своје мртве, него још увијек ратује против њих. Не прође дан, а да се у дијелу домаћих медија, штампе и портала, не помињу четници као црни ђаволи и главна опасност за Црну Гору. И данас се за њих оштри глогов колац, како се стријељана војска на злом путу кроз Босну, Хрватску и Словенију, не би вратила потомцима! У Црној Гори све може да се ревидира и промијени, политика, духовност, историја, књижевност, економија и школство, али једно је неспорно и није подложно прoмјени – црногорски четници су ратни злочинци, издајници и сарадници окупатора! И даље се приказују филмови о Сутјесци и Неретви и понављају мучне сцене из романа Михаила Лалића, као и цитирања послијератних комунистичких историчара који су за све имали милости, али за црногорске четнике су имали само метак!
Бесмислено је да набрајам аргументе који оповргавају комунистичке приче о црногорским четницима. Толико их је да је просто невјероватно да и даље у Црној Гори добар дио обичне јавности, али и дио интелектуалаца и већина политичара, ни након 80 година не жели да прихвати барем један доказ да црногорски четници нијесу били онакви каквима су их приказивали комунисти у бившој Југославији! Џабе тоне књига, свједочења, слика… Све то пада пред усађеном комунистичком сликом свијета по којој су на једној страни добри, а на другој зли момци. И једни и други момци су заправо наши преци и заслужују да се о њима говори онако како заслужују и да се признају њихове заслуге, али и грехови!
Пристиже мај, а то је мјесец у којем су прије 80 година у Словенији вршене масовне ликвидације црногорских четника! Камничка Бистрица, Похорје, Кочевје и осталих око 600 јама колико су их Словенци избројали, а добар дио обиљежили и сачували. Прилично сам сигуран ни да у мају нико неће поменути комунистички масакр у Словенији и да стријељана црногорска и четничка војска ни ове године неће ући у домове својих потомака и нико за њих неће запалити свијећу и нико неће свом насљеднику испричати причу о безгробној далекој војсци која је кренула на пут од Везировог до Зиданог Моста. Очигледно да њихов пут није и пут већине народа у Црној Гори и његових политичких и интелектуалних представника. Стријељана четничка и црногорска војска сваке године се све више брише из колективног народног сјећања и за коју деценију о њој нико неће ништа знати!
Као што су били напуштени прије 80 година, напуштени су и данас. И мало је наде да ће барем грам правде освијетлити њихове словеначке јаме и вјечне гробове у туђини. Црна Гора не мари за своје четничке претке или боље рећи и даље ратује са њима. Захваљујући ововременим побједама над стријељаном војском и даље се дијеле медаље и проглашавају се нови комунистички хероји, ките лентама и орденима!
Нека нам је Бог у помоћи када сами себи нећемо и не желимо да помогнемо!
