Српски народ, тек што је подигао и обновио куће, окућнице и споменике, поново је гледао како му куће горе, а синови нестају у редовима за стрељање… има ли веће душевне боли?

У Драгинцу, Краљеви и Крагујевцу, тога крвавог октобра 1941. год, немачки војници постројили су на хиљаде људи: старце, очеве, ученике, занатлије, свештенике. Међу њима и дечаке са свескама у рукама. Неко је носио икону, неко писмо мајке, неко само поглед окренут ка небу. Када су пуцњи утишали све гласове, на пољима остала је тишина која до данас боли.

Стрељано је само у том месецу (октобру 1941)  око десет хиљаде српских душа.

За сваког убијеног Немца сто Срба, за сваког рањеног педесет.

Сурово да не може бити суровије.

Бројке су говориле све, али људска туга их је превазилазила.

Мајке су чекале на вратима, деца су тражила очеве, а села и вароши  остала су  без гласова који су му давали живот.

То је време када је окупаторска злолиначка војска  упадала у куће, одводили народ и пуцали у недужне.

Земља је упијала крв, а реке су носиле плач.

Та села и вароши , као и многа друга, постала су неми сведоци велике патње једног народа који није знао да поклекне, али је скупо плаћао своју слободу… исто онако као и у Великом рату против истих џелата који се насрдише на нашу отаџбину и народ Српски.

То није био само рат, то је било настављање истог зла које је у Првом светском рату пролазило кроз Мачву и Шумадију, иста мржња, само у другој униформи. Српски народ је по  други пут  био мета истребљења и уништења, јер је највећи његов грех био што је хтео да буде свој и слободан… и што је у њему било уткано Православље и Светосавље, то нас је и одржало и дало Васкрсење народу да поново устане и из згаришта Васкрсне.

Између те две јесени 1914. и 1941.год, стаје историја страдања, али и сведочанство наше снаге и јунаштва.

Србија је путањом Крста прошла век, али је и даље носила усправну душу.

Зато су Драгинац,  Краљево и Шумарице,  више од споменика,  то су места где сећање постаје молитва, а тишина говори гласније од речи.

Народ који је жртвовао све, а добио незахвалност и нож у леђа

Србија је у Великом рату положила све што је имала најмилије, синове, очеве, куће, села и градове. Са једном тада политички непромишљеном мишљу: да се створи заједничка држава свих ,,Словена“, да се на рушевинама наше Краљевине Србије  роди нешто ново и  ,,братско“… а нисмо ни слутили да ће то бити наши највећи џелати (што се могло видети већ 1914).

Србија је у ту идеју (која није могла да опстане, за то никада није било воље са друге стране, у више покушаја)…  унела своје најчистије искрено срце (али, непромишљено).

Србија, која је из Првог светског рата изашла као победница, помогла је онима који су били поражени. Да није било те вештачке творевине ,,Југославије“, Хрвати и Словенци би по свим правилима међународног права морали Србији да плаћају огромну ратну одштету.

Уместо тога, у заједничкој држави постали су њени најгласнији критичари и  лажне ,,жртве“, а Србија је постала кривa за све.

И онда, када је дошла нова тама  1941. године, стигла је „захвалност“ те исте „браће“.

Усташки нож је проговорио тамо где је срце Србије било најмекше: над децом, женама, старцима. Српски народ је поново проливао крв, овога пута у јамама, у логорима, у тишини коју је гушио плач и бол.

Покољ, та реч, кратка, страшна и вечна,  постала је симбол страдања народа који је само желео слободу и мир. Преко осам стотина хиљада невиних Срба побијено је на најсвирепије начине од те ,,хрватске браће“ усташке… бацани су у јаме без крста и опела, клани у логорима смрти као што је био Јасеновац, Јадовно, а међу жртвама су били и најмлађи, деца која нису стигла ни да изговоре реч „мама“.

Та земља и данас ћути, натопљена крвљу. Јаме у које су бацани Срби још увек су затрпане. Испод тих хумки спавају невине душе које нас опомињу да се зло не заборави и да ће се поновити ако не научимо ови  вечну лекцију из историје, јер народ који заборави своје жртве,  спреман је да их поново изгуби.

Тaj Покољ, најстрашнији злочин над једним народом у нашем веку, није само историја. Он је рана која још није зарасла, и тежак камен на срцу једног народа који је у миру тражио спас, а добио нож више пута окрвављен српском крвљу.

Зато, децо не идите на ноге џелату у Загреб,  Стразбур и Брисел… и од њих дарове и помоћ не узимајте… они имају свој циљ, а он је јасан.

Памет у главу браћо Срби.

Живела Србија!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја