рус. Славяносербия – Славјаносербија; укр. Слов’яносербія – Словјаносербија), било је подручје у Руској Империји, административна област која је постојала од 1753. до 1764. године, на десној обали реке Доњец (између ушћа река Бахмут и Лугањ.

Најзаслужнији за формирање друге српске насељеничке области у Русији били су противници генерала Јована Хорвата, потпуковник аустријски Јован Шевић и пуковник хусарски Рајко Прерадовић.

Септембра 1752. године Шевић је са својом групом Срба исељеника стигао у Русију. Кијев је било главно колонизационо пријемно место за добијање војног распореда и колонизационог права. Њих су у Кијеву упутили код Хорвата у Нову Србију, а што је сметало Шевићу. Шевић је људе задржао у Кијеву, а сам отпутовао у Москву да тражи дозволу да се он засебно насели. Томе се супротстављао Хорват, тражећи у исто време да царска власт исте пошаље код њега у Нову Србију. Крајем фебруара и почетком марта 1753. године Сенат је одлучио после разматрања, да ови Срби запоседну Украјинску линију (гранични ланац) и изврше насељавање на простору између река Бахмут и Лугањ. Планирано је да се ту настани 3.000-5.000 војника, по угледу на Нову Србију. Прерадовић и Шевић су постали руски генерали. Срби генерали су формирали два хусарска пука под својим именом, и два „пикинерна“ пука у које су други насељеници примани. Чинили су заједно ти пукови Славјаносербски војни корпус. Пукови су били подељени на роте, а штабови су имали станове у шанцима. Прерадовић је отишао у Бахмут, а Шевић у Лугањ где ће им бити штабови. Док су очеви боравили у Москви на договорима 1753, на терену су радили припреме њихови синови, официри Георгије Прерадовић и Петар Шевић. Сваки је формирао по десет роти (шанчева), са малом посадом као клице будућих села.

Декретом Сената од 29. маја 1753. године се даје на слободно насељавање Србима и другим балканским народима православне вероисповести, у намери да осигурају заштиту границе и напредовање јужних степа. Тим актом је основана Славеносрбија, која је била под непосредном управом истог државног Сената. Прерадовић је добио свој простор на левој страни, а Шевић такође али на десној; остало су биле редуте и локације будућих утврђења. Са земаљске карте Славеносрбије из 1754. године Прерадовић је осим Бахмута добио три „слободе“ и 65 хутора. Шевићу је припало више од 50 хутора. Са временом је дошло до промена. Од српског шанца Доњецкоје постао је град 1817. године Славјаносербск. Место Бахмут је постало главно штабско место, а и бахмутски козачки пук је ушао у састав Славјаносербије.

У духовном погледу област је из почетка била под влашћу кијевског митрополита. А од 3. октобра 1756. године преведена је под надлежног белгоградског архијереја. Срби су градили православне цркве по селима где су били настањени. Тако је никла Успенска црква у Суходолу, Св. Архистратига Михајла у Макаровом Јару, храм Пресвете Богородице у Веселој гори, Св. апостола Петра и Павла у Петровенки и други. У „слободи“ Александровки били су дворови Лазе Текелије и Константина Јузбаше, који су и Вознесенску цркву подигли. Године 1760. била је завршена 31 православна црква у тој војној области.