Април 1945. у Лијевче поље, равницу што лежи између Саве, Врбаса и источних падина Козаре, пристизале су колоне војске. Ту територију у пролеће ’45. држе усташе, оружане снаге хрватске државе у распадању. У близини, на територији Козаре, лоцирани су и партизани. Али сада овде пристижу и хиљаде четника под командом Павла Ђуришића.
У дугој колони су шаролико одевени војници из Црне Горе и Херцеговине, ојачани и са мањим одредима из Србије. Са Црногорцима су пошли и цивили: свештенство Црногорско-приморске епархије, национални интелектуалци, бројне породице бораца са личним стварима.
Повукли су се пред комунистичким победницима из свог краја крајем 1944. и кренули у неизвесност; испрва су се кретали уз главнину са генералом Дражом Михаиловићем, али су се ускоро одвојили од ње. Њихово вођство, међу којима је најстарији био пуковник Захарије Остојић, али је фактички командант по чину млађи Павле Ђуришић, намеравало је да се након вишемесечног повлачења и босанске одисеје преко Хрватске пребаци за Словенију.
И тамо са другим антикомунистичким снагама продуже отпор. Села Лијевче поља била су у том покрету једна од успутних станица, али и место концентрисања пред покрет преко Хрватске.
За прелаз преко овог дела НДХ, ма колико краткотрајан био, четницима је била неопходна дозвола од усташких власти. Посредовао је Секула Дрљевић, вођа црногорских сепаратиста, испрва стациониран на Цетињу, а пред крај рата пребачен за Загреб, уз услов да му се четници подреде и приђу његовој Црногорској народној војсци.
Међутим, у старту је сумњао да ће Ђуришић заиста прихватити његову команду, што је овај потврђивао променом договорене маршруте. Последњих мартовских дана 1945, када се међу Ђуришићевом војском очајнички веровало у овај споразум, усташе и зеленаши су га све више подозревали.
Ујутро 4. априла 1945. јаке усташке снаге, додатно ојачане тенковима и артиљеријским наоружањем, изненада су напале херцеговачке четнике. Одмах су им нанели тешке губитке, али и допринели растројству читаве војске. Отпор који је пружан тог и наредних дана био је храбар, али осуђен на пропаст. Погинуло је преко 300 четника.
Није успело ни повлачење према Козари, јер су их с те стране напали партизани.
Уз ново обећање да ће над њима применити амнестију, ускоро је уследила предаја четника. Остало је мање-више познато: усташе су над заробљеницима примениле тријажу, па војницима и цивилима допустили да се пребаце у Словенију. Старешине је чекала страшна смрт, и то у јасеновачком логору: неки су бачени под нож, а неки чак у пећнице. Међу преживелима је деценијама остало присутно сећање на мученичку смрт команданата у усташком логору, али је око борби на Лијевча пољу израсла читава легенда. Уз поетски занос карактеристичан за крајеве где се пева уз гусле, дуго се уз сузе помињало страдање из 1945. на „другом Косову“…
Мај 2025. у Лијевчу су се окупили потомци пострадалих из Црне Горе, да обележе 80. годишњицу страдања својих очева и дедова. Предводе их потпредседник Владе Црне Горе Будимир Алексић и митрополит Црногорско-приморски СПЦ Јоаникије Мићовић. Митрополит Јоаникије има и додатан разлог да се нађе на овом месту: оно је једно од последњих станица и његовог имењака и претходника на трону митрополита, Јоаникија Липовца.
Стари митрополит се са већином својих свештеника и монаха 1945. нашао на овом подручју, пре него што ће пасти у руке комунистима на празник Светог Василија Острошког, и потом бити убијен на локацији која је до данас непозната. После парастоса погинулима, садашњи митрополит Јоаникије говори о мотивима окупљања, где повлачење и страдање црногорских четника карактерише као „страдални пут родољуба“. У оквиру подсећања на трагичне догађаје изговара и кратку похвалу Павлу Ђуришићу, па каже да „истакнута личност међу њима по своме јунаштву и по непобједивом карактеру био је Павле Ђуришић, кога помињемо као првога“.
Због ове реченице, и осам деценија након свих ових догађаја, затресла се Црна Гора.
Присутни на овом парастосу говоре да је владика Јоаникије апострофирао да су догађаји из 1945. били сложени и да тек предстоји њихово потпуно расветљавање, али медији који о догађају извештавају то не помињу. Дежурни адвокати „грађанске Црне Горе“ и заступници „европских вриједности“ такмиче се ко ће више опљувати и владику Јоаникија и покојног војводу Павла.
Иначе је владика Јоаникије, познат по својој благости и добронамерности према неистомишљеницима, био 2020. ухапшен од депеесовских власти на исти дан када је 1945. од комуниста био ухапшен његов претходник. Портали у Црној Гори објављују и фељтоне о Павлу Ђуришићу, који као да су писани 1965, а не 2025. године. Не задржавају се много на описима учешћа Павла и његових сабораца у Тринаестојулском устанку 1941, док Пасје гробље у Колашину и црвени терор у Дурмиторској републици ни не помињу.
Четничком команданту замерају и стварну колаборацију и злочине над муслиманима (које у својим написима додатно увећавају и издвајају из ратног контекста), али му и приписују непостојеће Хитлерово одличје. Занимљиво је и да се не цитира или селективно објављује у деловима и његов слојевити портрет, који је оставио Херман Нојбахер. И све то у славу Дана победе над фашизмом, али и годишњице црногорског отцепљења од Србије.
Борба у Црној Гори постаје идентитетска, као што је била и 1941. године. Тада је устанак против италијанског окупатора и црногорске независности био општенародни и општесрпски.
С временом, комунисти ће у први план изгурати кадрове црногорских сепаратиста, и уједно заоштравати грађански рат. Милован Ђилас јесте рођен у породици тзв. бијелаша, али су очеви и Светозара Вукмановића Темпа и Јове Капичића били зеленаши (овај други се и родио у Гаети, седишту зеленашких емиграната).
Треба погледати и интересантну генеалогију Вељка Милатовића, који ће на почетку 1970-их стајати иза идентитетског пројекта рушења Његошеве капеле на Ловћену. Ако се погледа резултат њихове борбе против четворогодишње италијанске окупације, истина је да су убили неупоредиво више окупаторских војника него четници. Али је истина и да је њихова четвородеценијска владавина над Црном Гором одродила од цркве и националног бића више Срба но што је успео и италијански и ма који други окупатор.
На првом попису становништва 1948. број Срба у Црној Гори постао је једноцифрен. Много је требало да чини, годинама, митрополит Амфилохије Радовић, да се бар део њих врати свом јату и свом гнезду. На истом задатку налази се данас и митрополит Јоаникије, а на њега, сада само вербално, насрћу они исти који су покојног Амфилохија гађали каменицама, и који су старог Јоаникија извели пред сељачки строј.
Српски родољуби из Црне Горе пошли су у рат 1941. као антифашисти. Део њих, после преласка комуниста у „другу фазу револуције“ и изазивања грађанског рата, јесте пактирао са Италијанима. Неки од команданата притом су се и превише компромитовали и краткорочно тражили само личну корист. Други су само користили Италијане, који су преко њих у другој фази рата настојали да се домогну Савезника. Пред расплет 1944, све те њихове калкулације наштетиле су националном покрету, коначно и српском народу који је већински пригрлио оне који су се доследно борили против окупатора. И који су своје Мартовске и друге преговоре умели боље да забашуре.
Ипак, када говоримо о Павлу Ђуришићу и официрима који су му остали верни 1945, а који су свакако били вишеслојне личности у узбурканом времену, треба имати на уму још једно. Они су рат и завршили као антифашисти. Били су последње жртве Јасеновца, масакрирани и побијени у броју и дану као што комунисти никад нису. А страдали су и они, током претходних ратних година, на том страшном месту, и можда су неки од њих чак закопани у исту раку са својим идеолошким непријатељима. Убијени од исте руке. Које је потом, у емиграцији, стизала рука оних, за коју је комунистичка пропаганда говорила да је била братска усташкој.
Секулу Дрљевића је у Јуденбургу 1945. усмртила четничка тројка предвођена Војином Џогазом из Пљеваља. И Анту Павелића је у Буенос Ајресу 1957. (и то баш „10. травња“) смртно ранила група четничких емиграната предвођена Благојем Јововићем из Бјелопавлића.
Ваљало би и то имати на уму када говоримо о издајницима, родољубима и владици Јоаникију.
