У мирном подручју Вранеша, на бојном ратишу преораном ђуладима у вакту Шемси паше на Стожеру, родио се човјек који је свој живот проживио са униформом  у срцу и отаџбином у души—Мирослав, син честитог домаћина Мирка и поносне мајке Ћане од браства Вуковића, међу братом и сестром, свима познат као Миро Лековић. Од најранијих дана био је одан  своме завиају, својој земљи и људима.  Иако га је животни пут  водио кроз многе крајеве и градове, од Црне Горе до Крајине и све до  престонице, Вранеш никада није напустио, носио га је у срцу и Стожер у души, а грумен  родне  вранешке земље у џепу.

Своју младост посветио је Југославенској народној армији. Као војник, подофицир и касније официр. Миро је носио униформу с поносом, вјерујући да част, ред и љубав према отаџбини представљају темељ сваког човјека. За њега униформа није била само дужност—она је била позив, понос и начин живота.

Када су дошла тешка времена, када је отаџбина горела, Миро није оклијавао. Као херој и ратник, био је тамо гдје је најтеже—на првој линији фронта. Његова храброст и одлучнот задивили су многе.И када су гелери оставили свој траг на његовом  тијелу, он је остао исти-снажан, поносан и достојанствен. Са бојишта је хеликоптером пребачен на ВМА, гдје су га посјећивали  генерали, професори, војуници, грађани, сабореци- сви који су знали да пред собом имају истинског јунаска. Миро је носио гелере у тијелу , али  многе веће ожиљке уј срцу, од рата, од туге од бриге за другим.

Миро је био човјек који је помагао свима. Познати су многи  које је спасио,  одводио на лијечење, упућивао и лично одвозио и бодрио. Његова доброта и човјечност оставили су дубок траг у свакоме ко га је познавао. Живио је у духу вјере, традиције и обичаја српског народа и родног Вранеша.

Смрт га је затекла тихо- заспао  у 65 години живота и није се пробудио. Али  у Вранешу, тог дана, пробудила се тишина која говори више од ријечи. Тишина у  којој су се мијешали лелек , тужба и понос. Испраћен је достојно, како доликује једном официру, другу, човјеку и јунаку. Његови саборци, пријатељи, војници и суграђани   а његови Вранешани , министри и политичари, љекареи и оофицири са ВМА стали су уз ковчег са поштовањем и сузом. Родни крај се поклонио свом сину са лелецима, тузжбалицама, говорома и поносом, што је њихов . Поред одра прошло хиљаде и колоне грађана и поштовалаца лика и дјела Мира Лековића.

Миро Лековић остаће  упамћен као симбол части, љубави , чојства и људскости. Миро је  човјек који није заборавио своје коријене ни своје идеале. Његово име остаће запиосано у сјећању Вранеша и  у срцима свих који знају да прави  јунаци и честити људи не одлазе-они само  пређу у легенду.  Вранеш га неће заборавити.

Из Београда, са гробља Орловаче, испраћен је Миро  уз војничке , другарске и официрске почасти, уз присуство великог броја грађана , родбине, земљака, војника , људи из политиког живота града. Испраћај су ортанизовали генерал Миладиновић и генерал Љупко Костић, на чему им Вранеш захваљује.

Вјечна слава и хвала  човјеку и јунаку-Мрославу-Миру Лековићу

УДРУЖЕЊЕ  ГРАЂАНА  ВРАНЕШ, Момо Јоксимовоћ, предсједник