ЦДТ, умјесто да одговори на суштинске оптужбе и захтјеве за транспарентношћу, покушава да замијени тезе. Кроз слободно тумачење термина као што су „етикетирање“ и „сензaционализам“, напада медије који су једини имали храбрости да разоткрију дубоко компромитовани механизам злоупотребе донација и финансијских манипулација у коме су поједине НВО, предвођене Центром за грађанско образовање (ЦГО), изграђене као приватне фирме са јавним новцем.
ЦДТ би, прије него што другима дијели моралне лекције, требало да погледа ко су им савезници и шта бране.
ЦДТ-ове бруталне идеолошке и културне манипулације
Понашање програмске директорке ЦДТ-а, Милице Ковачевић, показује отворено непоштовање према народној вољи и културној баштини Црне Горе, а Српску православну цркву су из те организације означили као „четврту грану власти“ у Црној Гори, покушавајући да је криминализују као деструктиван политички фактор, потпуно занемарујући њену духовну, историјску и идентитетску улогу у друштву. Тако недавна оцјена Ковачевићке да проглашење Св. Василија Острошког за славу града Никшића представља дискриминацију, није само израз идеолошког сљепила, већ директно супротстављање основним цивилизацијским тековинама Европе. ЦДТ изгледа није упознат са чињеницом да се у Паризу поштује Св. Геновева, у Риму Св. Петар, у Бриселу Архангел Михаил, а у Њемачкој чак и сама Богородица (Patrona Bavariae) – па ако је то дискриминација, онда су по тој логици дискриминаторни и сами темељи Европе. Подсјетимо, “сестринска” НВО Центар за грађанско образовање (ЦГО) се жестоко противио потписивању Темељног уговора са СПЦ, иако су слични уговори давно потписани са другим вјерским заједницама. Ово лицемјерје је потпуно игнорисано у „анализи“ ЦДТ-а.
Но, можда ЦДТ-у и јесте ближи дух ревизионизма и рехабилитације тоталитарног насљеђа бивше Југославије, јер њихова кампања „против ревизионизма“ управо рехабилитује репресивне комунистичке симболе и практикује манипулацију историјским наративима – попут минимизирања злочина над политичким и идеолошким неистомишљеницима, над Црквом, оправдавања рушења капеле на Ловћену и сличних „цивилизацијских гестова“.
Подсјетимо, Центар за демократску транзицију (ЦДТ) у свом медијском наступу и дјеловању, континуирано све више напушта позицију објективног посматрача и постаје активан учесник у друштвеној поларизацији, притом отворено фаворизујући наративе који не само да нарушавају темеље идентитета Црне Горе, него и директно нападају СПЦ, српски народ и све оне појединце и заједнице који се не уклапају у идеолошку матрицу коју ЦДТ деценијама промовише као „грађанску“.
Подсјетимо и на ранији медијски прилог у продукцији ЦДТ-а, који се под плаштом објективности бави рушењем Његошеве капеле на Ловћену и изградњом маузолеја, представља класичан примјер политички ангажованог и идеолошки обојеног садржаја, који је, при томе, дубоко увредљив за већински идентитет Црне Горе. Умјесто да се понуди уравнотежен и научно утемељен приказ једног од најконтроверзнијих питања историје Црне Горе, аутори су одлучили да оспоравају историјске чињенице, рехабилитују једну наметнуту и насилну одлуку комунистичког режима, и да додатно омаловаже гласове читаве плејаде најзначајнијих умјетника и интелектуалаца тог доба, који су били против тог чина.
Имена која значе
Списак интелектуалаца који су подигли свој глас против рушења капеле и изградње маузолеја је импресиван: Меша Селимовић, Петар Лубарда, Добрица Ћосић, Мирослав Крлежа, Дејан Медаковић, Павле Ивић, Михиз, Душко Радовић, Стеван Раичковић, Васко Попа, Исидора Секулић, Александар Дероко, Михаило Лалић, и многи други.
СПЦ као мета серијала
ЦДТ у свом серијалу користи архаичне и злонамјерне формулације које Српску Православну Цркву — институцију чији је Његош био владика — представља као „ретроградну“ и „анахрону“. На тај начин се не само изврће суштина Његошевог духовног опредјељења, већ се у маниру старе антиклерикалне и комунистичке пропаганде покушава избрисати историјска, културна и духовна веза између Црне Горе и њеног православног идентитета.
Напад на српски народ
Уз све то, ЦДТ се недавно огласио и кроз још једно „истраживање“ у коме се српски народ у Црној Гори, упркос деценијској дискриминацији, приказује као „привилегован“. Тај потез изазвао је оштре реакције, будући да се ради о вријеђању достојанства народа који је системски маргинализован.
Да ли су „привилеговани“ они којих је, по попису, 33% у Црној Гори, а у државној администрацији их је био занемарљив проценат? Да ли су „привилеговани“ они чији језик, који говори највећи број грађана према подацима са свих пописа, и даље нема статус службеног? Или они чија је црква — СПЦ — била прогоњена од државног врха, чији су свештеници привођени, а имовина покушана да буде отета законом који је цијели регион осудио?
Исти Центар је ћутао кад у бројним министарствима у Влади Црне Горе није био запослен нити један Србин, и када је у Вишем, Апелационом, Управном, Врховном и Уставном суду био ангажован само један Србин (1)!
Политичка позадина – икебана режима
ЦДТ је, заједно са бројним сателитским НВО организацијама, деценијама служио као медијско-политичка икебана режима Мила Ђукановића. Финансирани из иностранства под паролама демократије, транспарентности и људских права, ове организације нису дизале глас против корупције, непотизма, изборних манипулација и политичке репресије — све док те појаве није почела наводно да врши друга политичка структура.
Данас, у маниру старог режима, ЦДТ и његов представник Драган Копривица не говоре о томе да је управо Ђукановић тај који најбруталније подрива институције, крши Устав, и угрожава мир и стабилност. Умјесто тога, све политичке актере ставља у исту раван, аболирајући највећег криваца — човјека чији је политички легат икона ауторитаризма на Балкану.
Подсјетимо, ИН4С је разоткривао и преваре које су спроводили они који су били партнери ове НВО, а који су били мјесто ухљебљења након неколико година стажа у ЦДТ: ЦДТ је био расадник кадрова Демократске партије социјалиста и Социјалдемократске партије, а који су из цивилног сектора напредовали до мјеста министра и помоћника министра у влади Мила Ђукановића. Наведимо неке од многих примјера: бившег портпарола ЦДТ-а Рашка Коњевића који је (п)остао члан СДП-а, а онда и потпредсједник Владе Црне Горе задужен за политички систем и унутрашње послове, министар одбране Црне Горе, министар унутрашњих послова и министар финансија Црне Горе, као и бившег директора ЦДТ-а, Марка Чановића који је постао помоћник министра одрживог развоја и туризма у Ђукановићевој влади.
Људска права по мјери ЦДТ-а
Центар за демократску транзицију (ЦДТ) који данас напада ИН4С и медије због извјештавања о сексистичким испадима појединих припадника српског народа, наравно, није јавно реаговао на случај увредљиве карикатуре на којој је приказана тадашња министарка просвјете, науке, културе и спорта, Весна Братић. Али нису пропустили прилику да Братић негативно оцијене у својој најновијој “анализи”.
Подсјетимо, у јануару 2021. године, ова карикатура, која је кружила на свим друштвеним платформама, изазвала је бројне осуде од стране различитих организација и појединаца. Центар за женска права поднио је захтјев за покретање истраге против особа одговорних за објаву и израду карикатуре. Такође, више јавних личности и организација, укључујући тадашњу потпредсједницу Скупштине Бранку Бошњак и Синдикат просвјете, осудили су овај чин као сексистички и увредљив, док се ЦДТ, наравно, није оглашавао.
Френк Абагнејл са Покоравца
Једна од „звијезда“ коју ЦДТ узима у заштиту је и Далиборка Уљаревић, директорка ЦГО-а – организације која је, према подацима Алтернативе Црна Гора, само у последњих неколико година добијала преко пола милиона евра годишње од стране донатора, претежно из ЕУ фондова. Но, за разлику од Френка Абагнејла, свјетски познатог преваранта кога је ФБИ ангажовао да им помогне у разоткривању превара, Уљаревић је наставила свој „занат“ и након што је постала партнер ЕУ делегација.
Од пројекта “Излаз”, преко познатог случаја плагирања њеног дипломског рада, па све до отимачине туђих пројеката и идеја, Уљаревићкој је успјело нешто фасцинантно: да кроз систем “удружења сестринских НВО”, које међусобно пишу препоруке и глуме кредибилност, испумпа милионе евра из домаћих и страних фондова. Да ствар буде горе, иако је познати софтвер iThenticate потврдио да је више од 30% њеног дипломског рада плагирано са брошура и туђе литературе – она и даље предводи борбу против академског непоштења у Црној Гори!
Случај “Вериге 65”
Случај “Вериге 65” – угоститељског објекта саграђеног у зони заштићене културне и природне баштине Боке которске – разобличује дубоки јаз између онога што госпођа Уљаревић заступа и онога што у пракси толерише. Посебно када су у питању чланови њене породице.
Објекат “Вериге 65”, доспио је у фокус међународне јавности након извјештаја заједничке реактивне мониторинг мисије UNESCO/ICOMOS из 2018. године, у ком се наводи да је „његовом изградњом трајно оштећен дио до тада нетакнуте природе Турског рта“ и да „његово присуство нарушава изузетну универзалну вриједност подручја“. Упркос томе, објекат наставља да ради, захваљујући административној гимнастици и политичким везама инвеститора. Како подсјећа Монитор у броју из 2021. године, иза фирме Hefesta d.o.o. која стоји иза ресторана, стоје Александар Шћепановић и његова сестра, црногорска манекенка Јелена Шћепановић, „наводно блиска пријатељица предсједника ДПС-а Мила Ђукановића“. Да би објекат на Турском рту уопште био могућ, Министарство одрживог развоја и туризма под руководством Бранимира Гвозденовића, лично је мијењало План привремених објеката, уцртавајући у мјесто туристичког инфо-пункта објекат од 190 m² са великим паркингом. Све под плаштом „привременог карактера“, који је UNESCO више пута довео у питање.
И управо ту долазимо до суштине двоструких аршина. Док Далиборка Уљаревић отворено оптужује Цркву, политичке странке, медије и појединце за злоупотребе и нетранспарентност, када је у питању бизнис њеног рођеног брата Жељка Уљаревића – који је 15% власник Hefesta d.o.o. и партнер Јелене и Александра Шћепановића – ћути. И то баш у случају који је изазвао негативне реакције UNESCO-а и пријетио да Котор буде скинут са Листе свјетске баштине. Подсјетимо, власничка структура фирме Hefesta доживјела је измјене крајем 2024. године. До 26. децембра, Александар и Јелена Шћепановић били су једини власници (по 50%). Од тог датума, структура се мијења: обоје задржавају по 35%, док по 15% стиче компанија Compania De Vinos Montenegro у власништву Жељка Уљаревића, и Здравко Јеркић, који постаје и овлашћени заступник. Другим ријечима, Далиборкин брат не само што је партнер, него и кључни актери „Вериге 65“ постају формално повезани са њом преко породичних веза и економских интереса.
Империја основана на грантовима
Уљаревић није само директорка ЦГО-а. Она је, према доступним подацима, умрежена у најмање седам НВО организација. Те организације, по истој шеми, аплицирају за донације, пишу једна другој препоруке, и добијају средства годинама – по правилу, од истих донатора и за исте теме. Резултат: милиони евра уложени у “истраживања” и “пројекте” који не доносе никакве конкретне резултате осим самопромоције, куповине пословних простора (као што је ЦГО урадио куповином објекта од Бемакса за преко 420.000 евра), и осигуравања личне удобности водећих фигура невладиног сектора.
ЦДТ, који је ову структуру прећутно или јавно подржавао годинама, сада има образа да напада медије који на то указују. Стога је посебно симптоматично то што је ова тзв. анализа ЦДТ-а објављена ад хок, само два дана након што је ИН4С објавио текст у коме се указује на двоструке аршине Центра за грађанско образовање управо о случају “Вериге 65”.
Зашто се ЦДТ боји транспарентности?
Уместо што крећу у лов на критичке медије, ЦДТ и остале „невладине“ подружнице у хибридном медијско-политичком картелу требало би да дају одговор на следећа питања:
Колико су новца добили од страних донора од 2002. године?
Колико је од тих средстава завршило у платама, закупу и луксузним просторијама, а колико у реалним пројектима?
Гдје су извјештаји о резултатима – не на папиру, већ у стварним, опипљивим резултатима за грађане Црне Горе?
Зашто се исти људи ротирају у свим организацијама, дијеле исте препоруке и међусобно „подржавају“ на конкурсима?
Ако ЦДТ и сродне НВО структуре заиста желе да буду браниоци демократије, транспарентности и европских вриједности у Црној Гори, онда морају први стати пред огледало.
Друштвени дијалог није могућ тамо гдје једна страна монополише морал, историју, културу и новац – а при том одбија да полаже рачуне. Умјесто што се баве ловом на “неподобне медије”, ЦДТ и његови сарадници би коначно морали да одговоре: не на питања политичких неистомишљеника, него на питања грађана који их финансирају. Док се то не деси – свака њихова прича о демократији остаје пука симулација, а сваки напад на слободне медије само потврда да хигијена невладиног сектора мора да почне баш тамо гдје је највише прљавштине – унутар њих самих.
извор: ин4с
