Разговарала: Снежана Радуловић
Петар Милатовић, књижевник, новинар, есејиста, романописац, афористичар… Један је од најчитанијих српских писаца у српском исељеништву. Рођен je у Црној Гори, али је живио и стварао у Бечу од 29. новембра 1983. године гдје је уређивао српске листове: „Хеликон“, „Српски видици“, „Глас Срба“ и електронске новине „Истина“. Сада живи и ствара у Црној Гори. Главни је уредник електронског часописа за књижевност, културу и умјетност „Словословље“ (основаног у Бечу).
Објавио је преко 40 књигеа поезије, прозе, политичких есеја и студија. Добитник је многих значајних награда и признања (прве награде радио Подгорице у октобру 1962. године за поезију; друге награде на такмичењу младих пјесника 1969. године у Подгорици; прве награде на Првом Краљевском књижевном конкурсу 1992. године у Београду; прве награде на књижевном конкурсу „Гласа Срба“ 1993. године у Бечу; прве награде за књижевност Српске народне одбране у Европи 2004. године; Крст Светог Лазара Јерусалимског 2011. године; Високог интернационалног признања за животно дело Академије Иво Андрић у Београду 2013. године; Повеље „Свети Сава“ за књижевна дела посвећена српском народу, у Источном Сарајеву 2015. године; Златног пера Удружења писаца у егзилу, Беч 2016. године; Ђурине грамате, Књижевни клуб „Ђура Јакшић“, Јагодина 2020., награде за животно дјело „Живојин Жика Павловић“, Књижевни клуб „Ђура Јакшић”, Јагодина 2021., награде за животно дјело „Петих Дринских књижевних сусрета“, Зворник 2021. године, награде за животно дјело 2022. године Удружења новинара Црне Горе (УН ЦГ), Награду за животно дјело „Жикица Јовановић Чичак“ за сатиру, Јагодина 2022), а награду за животно дјело за 2022. годину, доајену новинарства у емиграцији, Петру Милатовићу, додјелило је и Удружење новинара Црне Горе.
О његовом стваралаштву писали су многи писци и књижевни критичари (Марко Дабовић, Миодраг Шијаковић, Радојица Таутовић, Драго Божановић, Александр Чотрић, Драган Мраовић, Маркo Паовица, Милица Јефтимијевић Лилић, Жарко Миленић, Миладин Берић, Пекo Лаличић, Милутин Ђуричковић, Огњен Војводић, Владимир Александрович Бабошин и други.
Актуелни предсједник Црне Горе и Ви сте у крвном сродству?
Ми смо блиски рођаци, али по српском националном питању удаљени смо један од другог неколико свјетлосних година. Отац му се декалрише као Србин, а предсједник као Црногорац. Дубока је људска плиткоћа.
Оштро критикујете актуелног предсједника Црне Горе, свог рођака. Шта му највише замјерате?
Право питање би било: шта му не замијерам, почев од незнања вјерског, националног, граматичког, правописног, политичког, етичког, философског, психолошког, реторичког и дугачак је списак црних бисера антологијске свезнајуће незналице
Ових дана Црна Гора је славила независност. У чему се огледа њена независност?
Црна Гора је независна од своје памети!
Ко су у Црној Гори професионални Срби и Црногорци?
И професионални Срби и професионални Црногорци су националне штеточине и политички дилетанти које је некадашња Удба и каснија СДБ инаугурисала на челу свих странака, покрета и иституција.
Кога уопште занима народ од актуелних политичара?
Сви актуелни политичари у Црној Гори однсое се према народу у стилу оног љекара који здравље својих пацијената прати на тај начин што редовно ишчитава посмртне плакате по бандерама.
Како коментаришете актуелна хапшења по Црној Гори, начин на који се то медијски преноси и начин на који се реагује на све то?
Актуелна хапшења по Црној Гори нису ништа друго до перфидно сипање прашине у очи народу и неодољиво подсјећа на игру слијепих и сакатих.
Мило Ђукановић, његова владавина и његов крај из Вашег угла.
Масонерија је привремено склонила Мила Ђукановића и замијенила мојим амбициозним рођаком Јаковом Милатовићем који се, заједно са својим камарадом Милојком Спајићем, понаша као слон у излогу. Управо Јаков Милатовић и Милојко Спајић биће најзаслужнији за евентуални тријумфални повратак на политичку сцену Мила Ђукановића, што недвосмислено потврвђује безочно фризирање пописа становништа јер фалсификатиа треба приказати да више има декларисаних Црногораца од Срба, а то већ већ видино у првим извјештајима, што ће касније бити још драстичније.
Актуелна је тренутно у Вашем књижевном животу Ваша књига Тамо они. Интригантан назив.
„Тамо они“ ја најоштрија критике свих могућих мафија од 1945 године до данас. У њој сам писао јавно све оно чему многи моји савременци не смију да размишљају чак ни тајно!
Избор поезије из Ваше књиге „Тамо њима“.
КАМЕНИ ЈАУК
Понижено чело у камен ударило
И камен је јаукнуо умјесто човјека
Стидимо се с краја на крај вијека
Кад нам је наше доба труло и гњило
Од срамоте своје тужно се гојимо
Аманет прекопан ћускијом и будаком
У сред бијела дана заклоњени мраком
Живимо животе да не постојимо
Владика Раде гледа нас са небеса
И као Бог се моли за све наше гријехе
Рођене из наших црних мозготреса
Нада се да сви у памет се вратимо
Испод небеске свјетлоплаве стрехе
Да и послије смрти опет постојимо
ТРПАМО СНОВЕ У ГРОБОВЕ
И последњи слијепац види
Наше хватање за вратове
Трпамо снове у гробове
Нико се ничега не стиди
Брат је крвник своме брату
Не пости него му крв пије
Постасмо чеда анархије
Са зубима у туђем врату
Отров нам је лијек једини
Доброта се сматра кугом
Вјера у безвјерној дубини
Све дубље с нама тоне
Само врлом нашом заслугом
У пакао нас као стоку гоне!
СПОМЕНИК ПАМЋЕЊУ
Славили, не славили крсну славу,
наше је памћење у забораву!
Заборављамо гдје смо кренули
док трају ови наши молекули!
Баш као и раније, увијек биће –
По забораву све нас памтиће!
ВРИЈЕМЕ МЕДИОКРИТЕТА
У времену медиокритета
најгори црни коров цвјета!
Утркују се разни лудаци
да се прикажу као мудраци!
Паметују разне будале,
оне велике и оне мале!
Коло воде луди пробисвијети.
То се глупи паметноме свети.
ЈЕЗИК БРЖИ ОД ПАМЕТИ
Кад је језик бржи од памети,
кад су очи навикле на сљепило,
свако се самоме себи свети,
бива оно што никад није било
да вјечито будемо уклети,
да је свако једно ништавило!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Затворили смо небеске двери,
не чујемо пјев херувима,
ријечи нам нијесу бисери,
немилосно је срце у свима,
пакост у нама још трепери,
ледена студ душе обузима
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Ево свако свакоме главу скида,
гладни смо туђих црних смрти,
без имало образа и без стида,
у нама се наша зла коб врти,
далеко од сваког очњег вида,
у оцеубиству нијесмо шкрти!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Ово је лудило наша светиња,
у досањаном паклу горимо,
мозгове нам прогута буктиња,
док најцрње црнило творимо,
сестра нам је кукавица сиња,
да се никад у злу не уморимо!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Продали смо све наде и снове,
отровали све што је здраво,
најцрње садили цвјетове,
клели се у безглавље главо,
и са собом водили ратове,
око нас и у нама све крваво!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Само ми крсну славимо славу!
Кунемо се: „Тако ми Острога“
док брату одрубљујемо главу!
Сатански смо далеко од Бога!
Величамо ужас и страву,
злу одани, далеко од доброга
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Ми се од туђих мука гојимо,
злоба нам је карактерна особина
кад постојањем не постојимо,
проклети смо са оца на сина,
без стида Бога се не бојимо
док све нас црна чека нигдина!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Мржња нам зазидала вилице,
црна освета циљ нам једини,
рођеног потомства смо убице,
на нас ђаволи бацише чини,
па нас црне буде кукавице
и у нашој најцрњој нигдини!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Петар Милатовић Острошки, „Тамо они“ ( „Горски видици“ Велета 2024,
Рецензенти: Миладин Берић, Бања Лука; Пеко Лаличић, Мајданпек; Милутин Ђуричковић, Београд.)
извор: словословље
