(Из штампаног издања Српских народних новина за мај 2025. )

Др Будимир Алексић је историчар књижевности и културе (дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филолошком факултету Универзитета у Београду).

Професор је на Цетињској богословији. Члан је Главног одбора и Предсједништва Нове српске демократије. Од јесени 2000. до љета 2002. био је помоћник министра вјера у Влади СР Југославије. У неколико сазива био је посланик у Скупштини Црне Горе. Од децембра 2000. до јануара 2002. био је члан Управног одбора Универзитета Црне Горе. У звање ванредног професора изабран је 2022. на Факултету за културу и медије у Београду.

 

Аутор је седам ауторских и шест коауторских књига, од којих издвајамо: Библија и српска епика, Теме новије српске епике, Огледи о српској књижевности и култури, Из прошлости Црне Горе и Херцеговине, Огледи из историје Црне Горе и Боке, Четири расправе о Подгоричкој скупштини.

Приредио је и двије књиге докумената и уредио седам зборника научних радова. Објавио је и преко шездесет оригиналних научних радова, више од сто стручних и популарностручних радова и прилога, учествовао на шездесет међународних и четрдесетак домаћих научних скупова. Научне преокупације и интересовања везани су за област историје и теорије књижевности и културе.
Запослен је у Историјском институту Универзитета Црне Горе у Подгорици.

Оснивач је и први предсједник Управног одбора Института за српску културу из Никшића.

Члан је Удружења књижевника Црне Горе и Удружења књижевника Србије. Редовни је члан Матице српске у Новом Саду.

У децембру прошле године навршило се двије деценије од борбе професора никшићких средњих школа и једног професора из Херцег Новог за очување имена српског језика у образовном систему Црне Горе. Но, упркос промјени власти на изборима 2020. године, борба за српски језик и даље трпи изазове док неки посланици владајуће већине то питање не сматрају пресудним. Какви су Ваши конкретни планови када је ријеч о иницијативи да српски језик поврати статус службеног?

Ријеч је о изузетно комплексном питању и ситуацији која наизглед јесте парадоксална. С једне стране, подаци са посљедњег пописа становништва у Црној Гори доносе чињеницу да је у Црној Гори већински језик српски, а с друге стране, имамо снажан притисак да питање статуса српског језика уопште не смије доћи на дневни ред.

Сматрам да никаква дискриминација није добра, као што није добро ни одређене теме проглашавати непожељним и гурати их под тепих, јер је то сигуран пут да се терет и бреме подјела садашње генерације неодговорно пребаци на наредна покољења.

Лично сам става да је нужно уважити већински став грађана Црне Горе када је ријеч о српском језику, те да је неопходно ваљано, стручно, правовремено и темељно ту тему анализирати и разријешити на начин што ни један грађанин државе неће бити дискриминисан.

Као што је јавност упозната, чинимо све да већински дио грађана Црне Горе, када је ријеч о језику, коначно више не буде дискриминисан.

Како тумачите понашање опозиције која је најавила радикализацију дјеловања уколико би српски језик који је претрпио неправду за вријеме власти ДПС-а повратио свој статус како у Уставу тако и у школским програмима?

Никаква радикализација не доприноси помирењу и здравим демократским процесима у једном друштву, нарочито не у овако располућеном какво је наше. Важно је да кроз дијалог, стручан и свеобухватан, уважавајући реалност, дођемо до најбољег рјешења за све, а оно свакако не може и не смије бити дискриминација већинског дијела грађана Црне Горе.

 

Стога је важно да и овим путем још једном, по ко зна који пут, позовемо опозицију на дијалог у циљу превазилажења проблема који је и постављен како би дијелио и разарао друштвено биће Црне Горе. Такође, најаву радикализације коју спомињете у Вашем питању, сматрам крајње непримјереном и недобронамјерном и не видим како би то донијело било какав бенефит онима који намјеравају пријетњама распиривати подјеле и нетрпељивост. То само може додатно учврстити процес незаустављивог пада политике која је у протекле три деценије прибјегавала најокрутнијим методама у разједињавању и свађању грађана Црне Горе.

Одбијањем дијалога и инсистирањем на тековинама бившег репресивног режима појединци желе нестабилну државу, јер је земља у којој је половина становништва дискриминисана, по дефиницији нестабилна. Сигуран сам да то није интерес ни једног разумног грађанина.

Нови попис потврдио је друштвено-политичку стварност Црне Горе, да српским језиком говори непобитна језичка већина док је број Срба за четири процента већи од оног на ранијем попису. Шта за вас представља та чињеница?

Ријеч је, дакле, о првом слободном, истински слободном попису у Црној Гори, који је без икаквог инжењеринга и са огромном прецизношћу само потврдио оно што је одавно био фактицитет ове државе.

 

Грађани Црне Горе су имали прилику да се слободно, без политичких притисака и уцјена, изјасне о својој националној, религијској и језичкој припадности. Странке бившег режима Мила Ђукановића, прије свих ДПС, противиле су се одржавању пописа, из разлога што нијесу могле да креирају и пројектују његове резултате (јер више немају власт), па су организовали и демонстрације против пописа, што је незабиљежен случај у свијету.

Власт је прихватила све њихове захтјеве и услове у погледу транспарентности читавог процеса и начина обраде података, па су на крају и они прихватили резултате пописа. Као што сте казали, број грађана Црне Горе који се изјашњавају као Срби је порастао у односу на претходни попис одржан 2011. године.

Према резултатима пописа из 2011. у Црној Гори је било нешто мање од 29 одсто Срба (178.110), а на овом попису се 33 одсто грађана, односно 205.370, изјаснило да припада српском народу. Исказано у бројевима, преко 27.000 Срба је више него 2011. године. Број грађана који свој матерњи језик именују као српски, такође је порастао у односу на попис из 2011.

Ти подаци свједоче да је српски народ у Црној Гори, упркос систематском обесправљивању, и бруталној дискриминацији и сегрегацији коју је над њим спроводио бивши режим у периоду од 1997. до 2020. године – показао одважност и одлучност да очува свој национални, језички и вјерски идентитет, и да истраје у борби за своја национална и грађанска права.

Попут иницијативе о српском језику, иницијатива о институту двојног држављанства отклонила би учињену неправду бројним породицама које деценијама живе у Црној Гори, али које због мјеста рођења, нијесу могле добити двојно држављанство. У прилог овој идеји говоре и ставови истакнутих правника који тврде да је Устав Црне Горе рестриктиван те да је оваква одлука донијета за вријеме ДПС-а била политички мотивисана. Да ли Црна Гора може очекивати скорију примјену овог института? Гдје видите простор за дјеловање будући да је промјена Устава по овом и другим питањима, тешко остварива?

Ријеч је о још једном компликованом питању које тиме што не долази на дневни ред додатно компликује живот обичним грађанима. Мишљења сам да прописи морају постојати како би олакшали, а не закомпликовали живот једном дијелу грађана који „политички није подбан”, да се слободније изразим.

Промјена Устава јесте тешко остварива, нарочито када је ријеч о овим питањима, али сам увјерен да ће црногорско друштво како буде сазријевало успјети да увиди одређене грешке и смогне снаге да се демократизује до краја. Дијалог мора бити основни параметар политичке зрелости. Морамо научити да разговарамо. То је оно што у овом моменту спутава све процесе у Црној Гори.

Разумљиво, промјена је остварива уколико постоји искрена воља свих релевантних политичких субјеката у нашем друштву да се уважи реалност. Устав би, заправо, требало да буде израз реалности и потреба одређеног друштва, а не алат у рукама једне политичке групације за обрачун са неистомишљеницима које треба дискриминисати, обесправити и потпуно неутралисати.

Мишљења сам да владајућа већина мора бити одлучнија када је ријеч о неутрализацији дискриминишућих одлука и пракси које је успоставио бивши репресивни режим. Уосталом, за то је и добила повјерење највећег дијела грађана.

Тему двојног држављанства први пут је покренуо предсједник Скупштине Црне Горе, Андрија Мандић, у разговору са нашим исељеницима, и та иницијатива је наишла на велико одобравање од стране представника наших исељеничких организација који сањају дан када ће моћи да уђу у Црну Гору са црногорским пасошем. Треба нагласити да се та иницијатива односи на све наше исељенике, било да живе у Србији, Турској, САД или БиХ.

Наравно, законска регулатива предвиђа да уз држављанство особа мора да живи одређени, не тако мали временски период у Црној Гори, како би имала право гласа. И ту, заиста, објективно гледано, нема ништа спорно.

Када је ријеч о простору за дјеловање, о чему сте ме питали, сматрам да сви грађани који се национално декларишу као Срби и који свој матерњи језик именују као српски, треба да гласају странке и коалиције које се залажу за адекватнно уставно позиционирање српског језика, за уставно дефинисање тробојке као народне заставе, за увођење вјеронауке у школе и за институт двојног држављанства.

Тако би ови политичкик субјекти имали знатно већу снагу, па самим тим и много већи утицај у парламентарној и извршној власти, што би омогућило бржу и лакшу реализацију њихових програмских циљева.

Да ли Вас став предсједника Црне Горе Јакова Милатовића који је изјавио да су оба питања, о српском језику и двојном држављанству легитимна, охрабрује?

Морамо констатовати да су за сада све изјаве које долазе са највиших државних адреса крајње опрезне, те стога на тај начин морају бити и тумачене. Поље политике је нестално и неопходно је перманентно ослушкивати тренутак, тако да овакве изјаве могу бити тумачене као дашак охрабрења, али ништа преко тога. За овако важна питања неопходна је снажна политичка воља и истинско прегнуће свих, а грађани Црне Горе ће такав гест знати да цијене и, увјерен сам, награде на изборима.

Равноправност ћириличног и латиничног писма као и све већа примјена ћирилице у јавној и државној комуникацији дио је значајне борбе коју је предузимао Српски национални савјет Црне Горе који је 2021. године захтијевао од посланика у Скупштини да уврсте у Скупштинску процедуру предлог Закона о заштити ћириличног писма и пријављивао Омбудсману бројне примјере дискриминације ћирилице. Иако постоје значајни помаци у примјени ћирилице, постоји велики простор за напредак. Да ли је по Вашем мишљењу статус ћириличног писма данас задовољавајући у медијима, школама, званичним институцијама?

Чињеница да је ћирилично писмо и даље угрожено стоји упркос помацима на које сте указали и то не само због политичког тренутка или политичке климе, већ просто што јој с једне стране техничко-технолошки напредак не иде на руку, а с друге, што као држава не радимо довољно на јачању свијести о очувању и значају ћирилице. Подсјетићу Вас и Ваше цијењене читаоце да је Црна Гора настала на ћирилици и да је све вриједно што Црна Гора има исписано тим савршеним писмом коме су се дивили највећи свјетски умови и мислиоци почев од нобеловца Бернарда Шоа, па до многих других. Прва штампарија на словенском југу – прва српска штампарија, Ободска, односно Црнојевића штампарија, штампала је књиге искључиво на ћирилици. Послије тога све што је у Црној Гори написано – написано је тим писмом. За друго писмо није се знало. И у Књажевини и у Краљевини Црној Гори ћирилица је била једино писмо на ком је вођена сва администрација и јавна коресподенција, а о стваралаштву да и не говоримо! Њено потискивање из државних институција и јавне свијести које је ревносно спроводио бивши дискриминаторски режим треба посматрати као дио пажљиво смишљеног пројекта јавно прокламоване промјене идентитета Црне Горе и Црногораца. Подсјетићу Вас да је наша уставна обавеза изједначавање ћирилице и латинице, што би уједно био и повратак историјској Црној Гори, односно обнови њеног духа и традиције. У складу са Вашим питањем, статус ћирилице у образовном систему, културним установама, медијској сфери, државној администрацији и другим областима апсолутно је незадовољавајући, што је недопустиво у држави која је, као што смо констатовали, настала на ћирилици.

Поново је актуелизована иницијатива о увођењу вјеронауке у школске програме као факултативног предмета. Упркос чињеници да је ова иницијатива већ неколико година присутна у јавном простору и да је ријеч о европском стандарду у домену образовања, могућност увођења вјеронауке у школске програме наилази на оштар протест дијела невладиног сектора. Као потпредсједник Владе за вјерска питања, хоћете ли се заузети за увођење вјеронауке у школе? Да ли очекујете позитиван став Владе по овом питању?

Сматрам да смо на добром путу када је ријеч о процесу придруживања Европској унији и да је важно да усвајамо стандарде које она баштини, а који не морају бити строго прописани као обавеза. Дакле, морамо имати једну ширину у приступу вриједностима које баштини ЕУ. Покренуто је велико питање и не видим разлог због кога би вјеронаука представљала баук у нашем образовном систему уколико би била уведена као изборни предмет. Уколико погледамо праксу из ЕУ, али и нашег непосредног окружења можемо видјети да вјеронаука и грађанско образовање могу егзистирати као изборни предмети и као такви дати извјесне бенефите када је ријеч о друштвеном животу младих.

Сматрам да Влада и ресорно министарство у сарадњи са родитељима и дјецом треба да дођу до рјешења које је најповољније за све и којим ће сви бити задовољни, а модел „и вјеронаука и грађанско образовање” чини се као најуспјешнији и најсврсисходнији у овом дехуманизованом свијету. Лично ћу се залагати за увођење вјеронауке у школама из простог разлога што је право на образовање дјеце у духу вјере својих родитеља и предака – темељно људско право.

Додатни аргумент томе јесте и чињеница да је Црна Гора једна од најрелигиознијих земаља у Европи што су показали резултати најновијег пописа.

Почетком септембра прошле године боравили сте у првој службеној посјети Србији и имали низ састанака са државним врхом Србије који је исказао подршку јачању веза двије државе. Договорен је низ заједничких пројеката у области културе и образовања. Можете ли нешто рећи о томе? Гдје постоји потенцијал за сарадњу?

Потенцијал за сарадњу је огроман, само је неопходна боља иницијатива и чвршћа воља да се одређени пројекти на пољу науке, образовања, нових технологија, културе и сличних области конкретизују и реализују.

Оно што је императив јесте повезивање на пољу образовања и науке, размјена идеја, интензивирање културне сарадње, али и планирање заједничких одговора на изазове које стварност намеће нашим грађанима у виду муњевитог развоја вјештачке интелигенције и све снажнијих фактора глобализације. Земље какве су Црна Гора и Србија могу заједнички остварити и на међународном плану видљивије резултате на пољу образовања, науке и умјетности уколико удруже снаге и расположиве капацитете. Конкуренција је огромна и важно је мудро доносити одлуке и усмјеравати снаге.

Српски народ у Црној Гори није одустајао од своје културе ни идентитета, ни за вријеме страховладе ДПС-а. Но упркос смјени власти 2020. године и уласку српских политичара у Владу Црне Горе 2024. године, стари проблеми мање-више остају исти. Како до потпуне примјене права за српски народ?

Без намјере да оправдавам било кога, указао бих на неколико чињеница које су, рекао бих, пресудно утицале да се формира одређена слика на коју сте указали. Најприје, сагласићете се да је власт једне партије трајала готово три деценије и да је у тој тродеценијској ери све било апсолутно подређено интересима мале групе људи. Такође, након пада тродеценијског режима, Црна Гора је ушла у један турбулентан политички период који се дословце може окарактерисати као порођајне муке демократије.

Дакле, за само четири године имали смо чак четири владе (Владу Марковића, Кривокапића, Абазовића и Спаића).

Сагласићете се да је на тако турбулентном политичком полигону било немогуће прескочити све препреке и стићи до циља за ултра кратко вријеме. С друге стране, разумијем и тродеценијску жеђ грађана за правдом, слободом и бољим животом за све. Увјерен сам да ће бољи дани доћи, а да порођајне муке демократије у Црној Гори, уз нове геополитичке вјетрове, неће наше грађане оставити у вакууму насталом након тродеценијског недемократског мрака.

У том духу вјерујем да ће се Удружење књижевника Црне Горе вратити на буџет с ког је неправедно скинуто 2003. године, као и часопис „Стварање” који излази од 1946. године. Такође, увјерен сам да ће Скупштина Црне Горе усвојити Закон о Матици српској и тиме исправити неправду према институцијама српског народа у Црној Гори.

Тешко да се може говорити о повратку Црне Горе својим коријенима без повратка Његошеве капеле на Ловћен и испуњавања аманета владике Рада. Обнова Његошеве капеле, утемељена је у православном бићу Црне Горе а њу су заступали бројни интелектуалци, блаженопочивши Митрополит Амфилохије. Какав је Ваш лични и политички став о овом важном питању?

У најкраћем, мој лични став је јавности Црне Горе одавно познат и не бих ту ништа значајно имао додати.

Довољно је само присјетити се који су то интелектуалци, на челу са митрополитом Амфилохијем, исказивали живо интересовање за ову тему, па да просто будете поносни што припадате тој и таквој идејној нисци која је стасавала и стасава под сјенком непревазиђеног владике Рада.

Већ неколико година говори се о могућности да тробојка која је и Уставом заштићена, буде уведена као народна застава. Сјетимо се да увођењу званичне државне заставе Црне Горе, није претходио друштвени дијалог нити референдум, већ је она наметнута као што су други државни симболи и химна. Како коментаришете ту иницијативу?

Захјев Нове српске демократије и коалиције За будућност Црне Горе да се тробојка уставно дефинише као народна застава у Црној Гори је општепознат нашој јавности. Тако би се испоштовала воља најмање половине грађана Црне Горе. Томе се противе партије дискриминаторског режима пораженог 2020. које настоје да пониште и предају забораву све симболе и садржаје историјске, његошевске Црне Горе.

Сјетимо се да је Устав за Књажевину Црну Гору из 1905. (члан 39) дефинисао да су народне боје – црвена, плава и бијела. Тробојка је, дакле, и у Књажевини и Краљевини Црној Гори била народна застава. Тробојке су се виориле и на проглашењу књаза Николе за краља 1910. године, што се јасно види на бројним фотографијама којима је овјековјечен тај догађај. У тим бојама је Његош конструисао и црногорску народну ношњу.

Сви који се данас противе увођењу тробојке као народне заставе, игноришу вољу већине грађана Црне Горе, не желе стабилну Црну Гору као државу равноправних грађана и равноправних народа, и инсистирају на радикалном раскиду са цјелокупном историјом, традицијом и меморијом Црне Горе. За разлику од тих и таквих политичких структура, и њима – у идеолошком погледу – истовјетног дијела НВО сектора, ја сам увијек и свуда поборник најширег друштвеног дијалога, јер важно је да сви грађани буду задовољни и да се дух историјске Црне Горе уважи, те ту не видим ништа спорно ни са историјског, нити са европског аспекта.

Предсједник општине Цетиње увео је насвакидашњу и по свему судећи незакониту одлуку којом се забрањује долазак на Цетиње предсједнику Скупштине Црне Горе Андрији Мандићу док је Хрватска такође забранила улазак у ту земљу Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу и Алекси Бечићу. Како ово коментаришете?

Никакве забране, репресије, прогони и цртање мета нијесу никоме донијели ништа добро. Све је то, усудио бих се рећи, једна врста не баш пристојног покушаја да се прибави неки политички поен на дневној бази.

Стран ми је такав вид комуникације, макар он био и за једнократну употребу, као што је то случај са наведеним. Грађани су сити подјела, забрана и ровова и они понајбоље виде ко је истински, а ко само декларативни заговорник демократских начела – да ли онај који забрањује и пријети или пак онај који на забране и пријетње пружа руку помирења и позива на дијалог.