Пише: Тихомир Бурзановић

Процес лустрације у Црној Гори већ три деценије лебди као дух изнад политичког и друштвеног простора, али никада није добио стварну форму. Сви га најављују, многи га се плаше, а готово нико га не жели заиста. Разлог је једноставан: лустрацију не могу спроводити они који су креирали, одржавали или служили систему, већ искључиво они који су од тог система страдали.

И ту лежи кључна тачка сукоба у црногорском друштву.

Зашто систем не може сам себе лустрирати

 Црногорска држава никада није раскрстила са мрежама моћи из доба дугог, готово феудалног владања Мила Ђукановића. Те мреже преживе промјене влада, изборне циклусе, идеолошке трансформације — јер њихова лојалност није политичка, већ интересна. Зато је покушај да људи који су били дио тог система, макар и рубно, макар и привремено, данас спроводе лустрацију — једнако увјерљив као идеја да лисице пишу правилник о заштити кокошињца.

Спровођење лустрације подразумијева:храброст,институционалну независност,моралну дистанцу од режима,личну неукаљаност у његовим праксама,спремност да се сијече грана на којој многи и данас сједе. А то се од бивших чиновника, сарадника, полтронâ и корисника дугогодишњих привилегија не може очекивати.Жртве – једини носиоци истинске лустрације

 Ко су, дакле, људи који би могли изнијети тај процес?

 То су они који су:били дискриминисани,губили послове, били праћени,шиканирани,хапшени,медијски линчовани, политички и економски кажњавани,проглашавани „непријатељима државе“,демонизовани у партијским и парапартијским медијима,изгурани из институција само зато што нијесу припадали хегемонијској матрици ДПС-а.

Они једини имају морални капитал.Они једини имају право да отворе архиве, покрену провјере, именују носиоце репресије и поставе системске механизме. Лустрација без жртава је само још један облик контроле.

Зашто је лустрација у Црној Гори “тешка или немогућа”

 Два су кључна разлога:

 Режим је био превелик, предуг и предубок

 Тридесетогодишња мрежа партијске државе прожела је институције, бизнис, медије, правосуђе и безбједносне структуре.То није режим — то је био екосистем.Такав екосистем се не демонтира декретом. Политички насљедници се боје огледала.Готово све странке, укључујући многе које данас критикују Ђукановића, носе у себи људе формиране унутар ДПС система.

Лустрација би неизбјежно захватила:савјетнике,донедавне функционере, коалиционе партнере,директоре,медијске сараднике,јавне интелектуалце. А то нико не жели.

Без лустрације нема нормалне државе

 Црна Гора је тренутно друштво које се не креће напријед зато што га коче духови прошлости које нико не смије ни да погледа директно. Нема стабилне демократије без суочавања са периодом политичке репресије и злоупотребе институција.Лустрација је једини начин да се направи јасна линија између јучерашње државе страха и сутрашње државе права. Али ту линију могу повући само они који нису били дио машинерије.

 Избор је прост, али болан

Црна Гора има само двије могућности:Лустрација коју воде жртве – болна, али љековита.Симулација лустрације коју воде саучесници – безболна, али бесмислена.Трећег нема. 

 Зато је право питање за данашњу Црну Гору:

Да ли постоји политичка и друштвена снага жртава спремна да преузме институционалну контролу и спроведе процес до краја?

Ако не постоји, режим је, упркос свему, и даље жив.

От