Прогон војводе Павла Ђуришића у Црној Гори траје од његовог убиства у Јасеновцу 1945. године. Како тада, тако и данас, име Павла Ђуришића, је ноћна мора за све врсте комуниста, а посебно за данашње Монтенегрине. За њих тамо гдје је Павле, тамо је тама, нож и незапамћени злочин. Џаба причаш да свака прича има двије стране, да су комунисти исписали своју, а не праву историју… Ни за млиметар данашњи комунисти да промијене историјску плочу, напротив, задртији су у својим ставовима од бивших ведета КПЈ-у. 

И добро је да је биста Павла Ђуришића премјештена у цркву у Горњем Заостру. Јер још није дошло вријеме за земаљску правду за Павла Ђуришића, али јесте за небеску. Не сумњам да ће и ту тезу ДПС помагачи из разних јавних и тајних кухиња означити као фантазмогоричну и средњевјековно митолошку заблуду.

Упркос њима под сводима храма у Горњем Заостру, док дође боље вријеме, биће „сакривен“ Павле Ђуришић и његова безгробна војска. Уласком у храм, као да су се у цркву слили и сви војници и официри побијени у комунистичком масакру у Словенији. Када се симболички својој кући вратио Павле, за њим у истом смислу враћају се и наши преци побијени на правди Бога мецима комунистичких злочинаца Тита, Моше, Ђиласа … 

Актуелна богоборачка и антисрпска власт јучерашњом одлуком да сруши Павлов споменик, несвјесно му је дала и нови садржај. Мученика за живота, али и у смрти. Вјерујем да ће Срби знати да то цијене, па ће црква у Горњем Заостру убудуће бити једна од станица православног ходочашћа по Црној Гори. 

слика преузета са ЦДМ-а