НЕКОЛИКО СТРАНИЦА ИЗ КЊИГЕ

23.

Када је ослобођен Чачак, Мика Торбић и Миљко Петровић добише задатак да оду тамо и помогну у изградњи ”народне власти”. Четници су одмах кренули за Немцима, према Краљеву, остављајући у Чачку незнатне снаге, а комунисти урадише обратно: почеше да гомилају јединице. Мало по мало, и они узеше преко договорених педесет одсто управе у вароши. Најпре ставише под своју команду оно што им је највише требало: затвор. Ускоро затвор постаде претесан, па почеше да тамниче и по погодним подрумима.

Првих дана боравка у Чачку Миљко беше усхићен. На све стране комунистичке пароле, а нашла се и по нека слика вође свих комуниста света, генија над генијима – Јосифа Висарионовича Стаљина. Патроле партизана, налик онима из совјетске штампе, шетају градом и певају комунистичке песме. Чинило му се да је и народ срећан, да дели његово одушевљење. Како и не би био срећан, мислио је, кад је најзад добио своју, народну, власт.

Шта ће бити са четницима, са његовим братом од стрица поручником Драгославом Петровићем, са Лазаром и Марком, о томе није имао јасну представу. А није ни желео да је има. Незгодна питања гурао је у страну, у нади да ће се, некако, решити сама по себи.

Али једне ноћи, у соби на спрату зграде среског начелства, коју је делио са Миком, пробуди га нечији крик. Видевши да Мика лежи непомичан, помисли да сања. Окрете се на другу страну, кад, крик се понови. Седе на кревет. Сада му беше јасно да се Мика само прави да спава.

– Шта је ово? – упита га.

Устаде и Мика Торбић. Упали сијалицу, седе на кревет, понуди Миљка цигаретом. Са светлошћу сијалице, Миљко виде да Мика није ни спавао, већ да је само прилегао.

– Реакција, – рече.

Крици су се понављали, уз потмули одјек нечије вике.

– Како то мислиш?

– Класна борба, друже Миљко. Класна борба. Знаш како се у Церју каже: нема свадбе без меса. Е, тако, нема револуције без крви.

Миљко је то знао у теорији. Али, ни једно мучење, и ни једно убиство, он још није видео. За она силна убиства почињена те јесени, њему није имао ко да каже: народ није смео, другови нису хтели.

– Видиш, ти си нам један од најбољих теоретичара, – настави Мика. – Одличан си за рад са масама. Међутим, партија сматра да нећеш постати прави комуниста док се и лично не обрачунаш са народним непријатељима и издајницима.

Миљко је седео и пушио. Збуњен, а још бунован, није разумео Микине речи.

– Партија сматра да то мора бити ноћас, – рече Мика.

Миљко се расани тек на ове речи. Разрогачи очи, отвори уста.

– Немој ништа да ме гледаш. Ти знаш да сам ти ја увек чувао леђа. И ово сад покушао сам да објасним друговима. Али, директива је директива.

Миљко је и даље седео без речи. Мика устаде и даде му знак да пође за њим. Сиђоше у подрум. Миљко најпре угледа окрвављено лице неког старијег човека, право наспрам врата. Руке му везане за куке, испод таванице. Ноге савијене у коленима. Стропоштао би се кад би га одвезали. До њега, исто тако везан, и крвав, један крупан сељак. Подсети га на Марка и Лазара, по стамености, погледу и брковима. Закључи: он не би пао кад би га одвезали.

Тек онда Миљко угледа Милана Бату Јанковића. Познавао је, из Београда, и њега, и његову сестру Милку, и њиховог брата Душана. Само Душан није био комуниста и с њим су се често свађали. Душан је читао левичарску литературу коју су му давали, али и часопис ”Идеје” Милоша Црњанског. Већ на сам помен Црњанског комунисти би скакали као опарени. Говорили су да је грађански, буржоаски, десничарски и националистички писац и новинар. У детаљну расправу са Душаном нису улазили, јер, заправо, они ”Идеје” нису ни читали. Миљко је најпре веровао да је то због тога што су ”Идеје” безвредне. Однекле, сумња поче да га обузима и по овом питању, и он помисли да је прави разлог у ствари тај што се сви боје да буду виђени са таквим новинама у рукама.

Бата Јанковић је био сав зајапурен, кошуља му раздрљена. У руци држи неку мотку.

– Добродошао, друже, у прве редове борбе против реакције, – рече, превише гласно, Миљку.

Миљко се већ био навикао на Јанковићев прегласан говор. Сваког дана, и кад би био сам, он би из чиста мира почео да извикује своју омиљену паролу: ”За кога? За Стаљина! За кога? За партију!”

– Гледај свог старог друга! Гледај и уживај! – викао је, и даље, Јанковић.

Са стола он узе рукавицу црвене боје, са исеченим прстима. Навуче је лагано на леву руку. Онда узе повећи чекић, одмери га у левици.

– Српа немам, али три симбола су довољна: црвена рукавица, лева рука и чекић. Зар не?

После наглог буђења, Миљко сада паде у неку врсту полусна, изазвану неверицом, изненађењем, страхом. Гледао је како Јанковић одмерава ударац до главе човека наспрам улазних врата. Замахну, удари. Крв и мозак прснуше по зиду. Тело задрхта, па се умири. Миљко угледа црвену рукавицу испред носа, испружену Јанковићеву руку, исколачене очи. Мисли му разбистри поглед оног сељака. Стајао је пред њим, са црвеном рукавицом и чекићем у левој руци. Јасно је чуо да му сељак говори:

– Удри, синко, слободно. Ја сам свој живот одавно искупио. Убио сам три Турчина, пет Аустроугара, шест Немаца, осам Бугара и пет Шиптара. То што знам. А оно, кад убацим бомбу у ров, ко зна шта ту бива. Ал` да је пао само по један на сваку бомбу, онда, то ти је барем још десет.

Миљку се учини да речи ове старине ударају теже од Јанковићевог чекића. Он њега, Миљка Петровића, сматра непријатељем, исто као и Турке, Аустроугаре, Бугаре, Немце и Шиптаре! Проста, сељачка, логика: сви они, као и сада комунисти, хтели су да га убију. Сељак рече још нешто, али Миљко чу само далеко, и све даље, мумлање, као из бунара. Сруши се на под. Јанковић хитро узе чекић и уби сељака, без рукавице.

– Ово стављам на партијски састанак! – рече Мики Торбићу.

Мика Торбић упрти Миљка на леђа и однесе га у собу.

24.

Јутро. У фотељи среског начелника седи секретар Окружног комитета Комунистичке партије, Ратко Митровић. Партијски састанак. Дневни ред: опортунизам друга Миљка Петровића.

Миљку свеједно. Не боји се више ни Мике Торбића, ни ма ког убице: одлучио је да се убије сам. Чим се ово мучење заврши, узеће пиштољ, просвираће себи главу. Мисли само на Лепу Торбић. На тренутке проведене с њом. Она му је последња жеља, али, помисли, ово није као у књигама о племићима и витезовима; овде се последње жеље не испуњавају. Схвати да је више неће видети и прену се. Отпоче унутрашња борба за право на последњу жељу.

Говорили су сви сем Мике Торбића. Ратко Митровић затражи да се и он изјасни:

– Ти га, друже, знаш од малих ногу, – рече.

– Тачно. Јесте газдашки син. И јесте крив. Све што је друг Јанковић рекао, тачно је. Подржавам дискусију друга Јанковића. И дискусије свих осталих. Са пресудом комитета унапред сам сагласан. Само бих додао, пошто сам упитан, да су друга Миљка увек звали ”Сека Перса”. Плакао је и бежао кад се коље живина. А кад је свињокољ, водили су га на крај села, да не чује цику свиња. Плашио се и цике, не само крви. Ето, толико, другови, па ви видите. А ја сваку вашу одлуку подржавам.

Сви погледаше у Миљка, испијеног, белог као зид.

– Сека Перса да изводи револуцију! Срамота! Казна може бити само једна: на смрт! – урлао је Јанковић.

На друге, међутим, оставише утисак и Миљково лице и Микине речи: поклапали су се савршено.

– Друг Миљко Петровић осуђује се на смрт стрељањем, – Јанковић се озари на ове Митровићеве речи, удари шаком о сто, – условно на годину дана.

Јанковић скочи и поново лупи шаком о сто, још јаче:

– Протестујем!

Устадоше и остали и кренуше из канцеларије. Састанак је био завршен. Мика Торбић поведе Миљка у собу.

– Каже се хвала, – рече, пригушено, кад остадоше сами.

– Хвала, – одговори једва чујно Миљко, а у себи доврши реченицу: ”Што ћу имати прилике да испуним своју последњу жељу”. Осуду коју је сам себи изрекао сматрао је коначном. Онда додаде:

– Добро лажеш.

– Па добро, шта хоћеш! Шта хоћеш! – љутио се Мика. – Јеси ли крив? Јеси! Јесам ли ти спасао главу? Јесам! Који пут због тебе ризикујем, а! Докле бре, више, еј!

Током дискусија на састанку Миљко је први пут схватио размере убистава ”народних непријатеља” широм Србије, а нарочито у Ужицу. Схватио је, такође, да је за партију борба против окупатора у другом плану. Да се са Немцима сада негде туче његов брат Драгослав, а он… шта он ради?

Из позиције човека помиреног са судбином, погледом хладним као смрт, а гласом који се и њему и Мики Торбићу учини као да је туђ, Миљко рече:

– Колико смо Немаца убили за ова три месеца?

– Много. Не знам. Стотине и стотине, – одговори Мика, изненађен Миљковом променом у лицу и гласу.

– Не мораш мене да лажеш, – настави Миљко, са истим изразом и истим тоном.

– Па добро… Тридесет, четрдесет.

– А колико смо убили Срба?

– Молим! – скочи Мика Торбић. – Мислиш, народних непријатеља!

– Мислим, Срба! – скочи и Миљко, повисивши тон.

Мика Торбић га никад није видео таквог. Али, није се уплашио Миљка, већ да их неко не чује. Јеретички разговор са опортунистом коме је спасао главу могао би га скупо коштати. Зато лагано спусти Миљка на кревет и седе до њега.

– Народних непријатеља убили смо преко пет стотина. То сигурно, – рече полугласно.

– Убили смо петнаест пута више Срба него Немаца, а причамо о некој народноослободилачкој борби, – рече и Миљко тихо.

– Па добро, шта хоћеш! Шта ти хоћеш! – сиктао му је Мика пригушено, на уво.

– Хоћу да се убијем.

Миљко баци главу на јастук, заклопи учи, удахну дубоко. Мика Торбић није очекивао овакав одговор. И он леже, на ивицу кревета. Запали цигарету, гласно одби дим. Лакнуло му је. Бојао се да ће Миљко учинити нешто што ће и њему наудити. Ово је сасвим друга ствар. Рећи ће, поверљиво, Ратку Митровићу, да се Миљко искрено каје. Да му је жао што није човек посебног кова и да је због тога хтео да се убије, али да га је он спречио. Питаће да ли да га и даље спречава. Погледа Миљка: заспао је. Извуче му пиштољ из футроле и тихо изађе из собе.

извор: погледи