Наш српски православни народ у свим крајевима српских земаља имао је дивне обичаје и манире.

Једно од свједочанстава нераскидивог континуитета српског наслеђа и традиције која траје и која се чува кроз вјекове, и које ће се ако Бог да обновити и наставити и у Призрену и у другим српским крајевима, јесте и дио породичне архивске грађе, потомака новомученика призренских и косовско-метохијских, Јевтимија Тоскића и његове супруге Драгице – Драге Тоскић, рођене Тилић.

Јевтимије Тоскић, угледни призренац тог времена рођен је 1883. године, а његова супруга Драгица – Драга рођена је 1899. године. Вјенчали су се у цркви Светог Спаса у Призрену 31./18. августа 1913. године.

Јефтимије је био познати призренски трговац. За свога живота је својим трудом стекао значајну имовину уз подршку своје супруге. Живјели су у свом дому, у близини турскох хамама, у сред центра Призрена. Драгица је била миљеница свог оца Михајла Тилића, дошавши и удавши се у породицу Тоскић, постала је миљеница свог драгог супруга Јевтимија.

У браку су изродили седморо дјеце, четири сина, Харалампије – Ламби, Благоје, Стеван, Станко и три кћерке, Даница, Мирослава  и Ангелина.

 Мученички су пострадали у току бомбардовања

Призрена, од стране „савезника“ на Видовдан 1944. године

Јевтимије је био заробљен од Њемаца близу Приштине за вријеме Другог свјетског рата, и супруга је из превелике љубави према њему нашла начина и потплатила стражаре, како би избавила свог супруга из затвора.

У повратку су свратили код рођака у Приштину, гдје се нису дуго задржали. Рођаци су их молили да преноће и одморе код њих, међутим савесни родитељи су журили да се што пре врате својој дјеци у Призрен.

Најмађа од њих, моја бака Ангелина, је тада имала само шест година.

Нажалост, жеља им се није оставрила и више нису видели своју дјецу. Надомак Призрена, изнад Суве Реке, погинули су од руке, наших „савезника“, који су „наводно“ празнили муницију из авиона и повлачили се и одлазили за Енглеску.

Драга је пострадала на лицу мјеста, док је Јевтимије још кратко живио, али на путу до болнице је преминуо.

Колика је љубав била између Јевтимија и Драге, говори и чињеница, на самрти је само мислио о свој драгој и молио је своју кћерку Мирославу, за коју је у полудилеријуму свом мислио да је медицинска сестра, да му спасу Драгу, да му дјеца не би остали сирочићи. Убрзо за тим је и он преминуо. За њихову мученичку смрт нико је одговарао.

Сахрањени су на призернском српском градском гробљу, заједно како су се заклели једно другом на вјенчању.

          Свједочанство љубави двоје призренских супружника Јевтимија и Драге, потврђује и позивница за њихови вјенчање, коју је Драгин отац Михајло, слао својим гостима на весеље.

На позивници из августа 1913. године стоји:

У недељу 18. ов. мес. венчаће се у овд. цркви Св. Спаса

моја кћи

ДРАГА

са господином

ЈЕВТИМИЈЕМ  ТОСКИЋЕМ,

овд. трговцем.

Веома ће ми бити мило, ако ми и Ви са Вашом поштованом породицом узмете удела у овој мојој родитељској радости, и изволите доћи у суботу вече на вечеру а у недељу изјутра на дочек сватова.

Августа 1913. год.

ПРИЗРЕН

С поштовањем,

МИХАЈЛО ТИЛИЋ,

механџија

Чувајмо успомене на наше свете страдалне претке, и угледајмо се на њих, по ријечима Светог блаженопочившег Патријарха српског Павла, како би и они нас чували и препознали пред престолом Бога Живога, и како нас се не би одрекли када се поново сретнемо пред лицем Божијим.

Сви свети новомученици призренски и косовско-метохијски молите Бога за нас.

мр Александар Вујовић,

Професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре,

праунук Јевтимија и Драгице Тоскић