Пише: Тихомир Бурзановић
У времену када политика све више личи на ријалити, а ријалити све више на политику, питање које се намеће није да ли су границе помјерене – већ да ли оне уопште више постоје. У том контексту појављује се и име Мирјана Пајковић, жена која је из центра политичког система, преко скандала, закорачила у простор јавне контроверзе – али и потенцијалне политичке реинтерпретације.
Може ли она постати црногорска верзија Ilona Staller, познатије као Ћићолина?
Одговор није једноставан, али је – интригантан.
Ћићолина: политика као перформанс слободе
Феномен Ћићолине није био пука бизарност. Ilona Staller је 1987. године изабрана у италијански парламент као кандидат Радикалне партије, са око 20.000 гласова. Била је прва порно-глумица у историји која је ушла у један национални парламент. Али њен политички ангажман није био само провокација. Залагање за људска права, сексуалне слободе, права сексуалних радника, па чак и мировне иницијативе – попут симболичне понуде секса у замјену за свјетски мир – чинили су њен политички израз јединственим спојем еротике и идеологије.
Касније је основала и Партију љубави, чији је програм био мјешавина либертаријанских идеја, социјалне правде и анти-естаблишмент порука.
Ћићолина је, заправо, разоткрила једну истину: политика није увијек рационална арена – она је често позорница.
Мирјана Пајковић: од афере до наратива
Случај Мирјана Пајковић започео је као скандал – објављивање компромитујућих снимака, међусобне оптужбе и оставке. Међутим, оно што је услиједило много је занимљивије: покушај да се читава прича преокрене у наратив о приватности, двоструким стандардима и слободи избора.То је кључна тачка гдје се она приближава моделу Ћићолине.
Јер, није суштина у скандалу – већ у његовој реинтерпретацији.
Пајковићева не бјежи од јавности. Напротив, она је користи као простор симболичке борбе: против стигме, против моралне хипокризије и против ригидних друштвених норми.
Странка ЕКС или СЕКС: иронија или стратегија?
Њена најава о могућем оснивању политичке партије – било под називом „Европски корак слободе (ЕКС)” или чак провокативније „СЕКС” – дјелује на први поглед као иронија. Али, управо је иронија била и основно политичко оружје Ћићолине.У друштву које је оптерећено формализмом, лицемјерјем и политичком досадом, овакав приступ може бити снажан дисруптивни алат. Назив попут „СЕКС” не би био само провокација – био би политичка порука: разоткривање лажног морала и политичке стерилности.
У земљи гдје су политичке елите често компромитоване, али ријетко искрене, аутентичност – чак и када је шокантна – може постати политички капитал.
Кључна разлика: систем или спектакл?
Ипак, постоји једна важна разлика.Ћићолина је ушла у парламент кроз политички систем који је већ имао традицију радикалних и алтернативних покрета. Италија је тада била спремна за политички перформанс.Црна Гора – можда још није. Питање није да ли Мирјана Пајковић може постати Ћићолина. Питање је да ли црногорско друштво може произвести и прихватити такав феномен.Јер, Ћићолина није била само производ своје личности – била је производ времена.
Између стигме и шансе
Ако одлучи да уђе у политику, Пајковићева има двије опције:да остане фуснота једног скандала, или да постане симбол једне нове политичке естетике
Да ли ће бити црногорска Ћићолина?
Можда. Али само ако успије да уради оно што је Ћићолина урадила: да скандал претвори у идеологију, а провокацију у политички програм. У супротном, остаће само још једна прича која је кратко узбуркала јавност – и брзо потонула у заборав.