Пише: Тихомир Бурзановић

Током посљедњих петнаест година Црна Гора је постала важна тачка на мапи турске спољне политике. Док се Анкара након распада Османског царства дуго држала по страни Балкана, у 21. вијеку вратила се на овај простор кроз концепт „неоосманизма“ – меке моћи, културног присуства и економског продора. У том контексту, Бошњачка странка (БС) и дио Исламске заједнице у Црној Гори постали су природни посредници између турских интереса и домаћих политичких структура.

Политичко савезништво и идеолошка блискост

 Од свог оснивања 2006. године, Бошњачка странка је заузимала позицију умјереног партнера свих владајућих структура – најприје ДПС-а, а потом и пост-августовских влада. Та способност да буде “увијек уз власт” давала јој је приступ државним институцијама, али и моћ да посредује у међународним комуникацијама, нарочито према Турској. Током мандата Рафета Хусовића, а касније и Ервина Ибрахимовића, успостављена је стабилна комуникација са турском државом, њеним амбасадорима у Подгорици, као и институцијама попут ТİКА (Турска агенција за сарадњу и координацију) и Diyaneta, који су постали активни у Санџаку и на сјеверу Црне Горе.

Ти контакти нису само протоколарне природе – већ дио шире мреже културног и вјерског утицаја Анкаре.

Diyanet и Исламска заједница: вјерски канал турског присуства

Посебну улогу у ширењу турског утицаја има Исламска заједница у Црној Гори, на чијем челу је реис Рифат Фејзић. Његови односи с Diyanetom и турским вјерским институцијама датирају више од деценије. Кроз донације, стипендије и пројекте обнове вјерских објеката, Diyanet је финансирао и помогао десетине џамија, имамских школа и хуманитарних акција.

Иако се све то формално води као “вјерска сарадња”, фактички ствара трајну мрежу утицаја. Diyanet не само да обучава имаме из Црне Горе у Турској, већ понекад финансира и њихове плате, што јача осјећај институционалне зависности. Бошњачка странка у том контексту има политичку функцију заштитника тог односа, пружајући му легитимитет и подршку у државним структурама.

Турске инвестиције и долазак нових држављана

 У посљедњих неколико година, број држављана Турске у Црној Гори значајно је порастао. Према подацима из 2023. и 2024. године, Турска је била међу прве три земље по броју издатих боравишних дозвола. Већина досељеника долази због улагања у некретнине, отварања ресторана, грађевинских и туристичких компанија.

Највише их је у Подгорици, Будви, Бару и Улцињу, а примјетно расте и број регистрованих турских фирми у Црној Гори, нарочито у сектору угоститељства и енергетике. Иако се ради о економској миграцији, тај процес има и културно-политичке импликације. Анкара се труди да сваки турски инвеститор у иностранству остане дио њене “дијаспорне мреже”, кроз амбасаде и пословне асоцијације.

Истовремено, Црна Гора постаје сигурна лука и за одређени број курдских и опозиционих турских држављана, који долазе као политички или економски мигранти.

Бошњачка странка и локалне исламске структуре често су у контакту с тим заједницама, пружајући им помоћ и оријентацију у новој средини.

“Турски свет” – тиха алтернатива “српском свету”

 Док се у јавности често говори о пројекту “српског света”, паралелно се у Црној Гори развија концепт турског културно-идентитетског простора. Он нема отворено политичко језгро, али има меку инфраструктуру: културне центре “Yunus Емре”, стипендије, обнову османских споменика и промоцију турског језика.

Бошњачка странка и дио Исламске заједнице у томе учествују као домаћи партнери и логистички ослонац. Тај процес се не заснива на идеји “повратка Османског царства”, већ на реалној стратегији Турске да путем економије, образовања и религије изгради лојалне везе са муслиманским заједницама Балкана. Управо зато Анкара улаже у софт power – у насљеђе, стипендије, образовне програме и обнову старих културних веза. Бошњачки политички лидери те везе често користе да ојачају свој положај у црногорској политичкој арени, представљајући се као “мост” између муслиманског Балкана и западног савезништва у оквиру НАТО-а.

Између идентитета и политичке зависности

 Главни изазов за Бошњачку странку јесте очување политичке аутономије. Превелика везаност за турске центре моћи може довести до перцепције зависности, док потпуна дистанца од Анкаре не би била реална, с обзиром на религијско-културне везе.Странка се зато креће на танкој линији између идентитетске солидарности и државне лојалности. Ибрахимовић и актуелно руководство покушавају да балансирају између сарадње с Турском и партнерства са Западом, нарочито у контексту НАТО савезништва.Тај баланс, међутим, постаје све тежи како Анкара повећава своје присуство, а домаће институције не нуде алтернативне облике подршке сјеверу Црне Горе и санџачким општинама.

Мост или продужена рука?

Улога Бошњачке странке у стварању и одржавању “турског утицаја” у Црној Гори је суштински посредничка.С једне стране, та улога доноси инвестиције, културну размјену и јачање вјерског идентитета. С друге стране, постоји реална опасност да тај однос прерасте у зависност од спољног ауторитета, који би могао користити домаће политичке актере за сопствене интересе.

Ако Бошњачка странка успије да турски утицај преведе у партнерски однос, задржаће улогу легитимног моста између Анкаре и Подгорице.

Ако, међутим, тај однос прерасте у политичку лојалност према вањском центру, Црна Гора би могла добити још један паралелни систем утицаја – овај пут не на релацији Београд–Подгорица, већ Анкара–Подгорица.