Пише Дејан Бешовић:
Ослобађање Скадра било је кратког вијека. Представници великих сила су 27. априла црногорској влади уручили писани захтјев да се Скадар у најкраћем року евакуише и преда великим силама. Краљ Никола то није хтио да прихвати. Тада је и Русија започела притисак како би се предао Скадар. Под руским притиском предсједник Министарског савјета Краљевине Србије Никола Пашић је 30. априла упутио црногорском Министарском савјет да умјесто Скадра затражи друге територијалне задовољштине. Истовремено, пред обалом су демонстрирале аустроугарска и италијанска флота. Аустроугарска је 3. маја објавила опсадно стање у Босни и Херцеговини. Усљед свих притисака, Краљ Никола је, 4. маја 1913. године пристао да преда Скадар у руке великих сила.
„Оваквих мука нијесам имао за свих 50 година моје владавине. Велика је одговорност на мени. Ријешио сам да до краја испијем чашу горчила. Морам попуштити, и Скадар, сан моје младости, напуштити, Скадар овјенчан хиљадама гробова мојих најбољих војника. Скадар, закониту баштину Црне Горе, услов њеног бољег живота и опстанка ,царски Српски град ђе су наши цари Српство прославили и ударили темеље .Теже ми је Скадар изгубити него очињи вид
— Краљ Никола I Петровић Његош
По изласку црногорских јединица из Скадра, 14. маја, прекинута је блокада црногорске и албанске обале и тиме је завршен Први балкански рат. У Скадар је ушао одред међународних снага, на челу с вицеадмиралом Бернеом. Међународна управа Скадром је трајала од 5. маја 1913. до избијања Првог свјетског рата. Пола године од почетка Албанског похода, а пар недјеља након предаје Скадра 23. априла 1913. и потпуног престанка побуна, два дана прије него што је Црна Гора морала да напусти Скадар 14. маја посљедњи дијелови српског Приморског кора напустили су Албанију 12. маја 1913.
Након повлачења из Скадра, командант војске Краљевине Црне Горе, сердар Јанко Вукотић је објавио захвалницу војсци сљедећег садржаја:
Похваљује се војска Црне Горе, њен војник и њен старјешински кадар, дивизијари и сваки перјаник поименице и сердар због јуначког, неустрашивог и прегалачког држања на Скадру које нам је залуду било.
Цео стицај међународних околности био je такав, да Црна Гора није могла задржати Скадар. Поред Великих сила на страну Аустро-Угарске стао је и Ватикан. «Цетињаки вјесник», број 5 од 16. јануара 1913. године, преноси чланак из «Ријечкога новога листа» у коме се напада Ватикан због тражења да Скадар припадне Арбанији, која још није била ни створена: «.. .Ватикан, досљедан својим антиослободилачким традицијама, својој про- тусловенској политици, диже свој глас, да се не даде Црној Гори Скадар, без којег би све огромне жртве, поднесене у овоме осло- бодилачкоме рату од ове мале краљевине кашега народа, биле узалудне». У једноме чланку Сплитске «Пучке слободе», који je пренио «Цетињски вјесник» (број 7 од 23. јануара 1913. године) стоји, да се Папа обратио Лондону, Берлину и Бечу и тражио да се Скадар преда Арбанији, «јер спојити га са Црном Гором значило би изручити оно становништво његовим непријатељима. Ово, с другим ријечима, значи: боље je да Скадар остане у рукама Арнаута, него га дати хришћанској Црној Гори». Истичући, даље, широке слободе, које су римокатолици уживали у Црној Гори, «Пучка слобода» наставља: «.. .Док ми желимо, сви Словени католици, да наша браћа Срби добију што више турскога земљишта, да поврате своју старину коју су крвљу својих синова откупили, дотле из католичкога Рима ради се противи словенским и хришћанским интересима; воле некрсту него крсту. Није се томе ни чудити, јер je познато непријатељство данашњег поглавице католичке цркве противно Хрватима и Србима и свему ономе што je словенско». Улазак црногорске војске у Скадар био je радосно дочекан од целокупнога становништва «без обзира на вјерске разлике, изразили су симпатије према црногорској војсци; изјаве лојалности Скадарскога епископа, свештенства и католичких првака, као и од стране муслиманских првака, рјечито говоре, несумњиво, о расположењу Скадарскога становништва да се Скадар преда Црној Гори, јер у томе виде његов политички и економски успјех. . .»Прије него што je морала напустити Скадар дала je влада Црне Горе изјаву, «да задржава своје право да питање Скадра узме у расматрање онога дана када буду, у току Мировних преговора са Турским царством, савезници претресали са Великим силама де- финитивно уређење граница Албаније» Скадар je, по овлашћењу своје владе предао, 25. априла 1913. године (по старом ка- лендару), Петар Пламенац међународним трупама. Прије напуштања Скадра, 14. маја 1913. године, у два сата после подне.
Након повлачења цјелокупне српске војске са територије Албаније и предаје Скадра у руке великих сила, приступило се формирању међународно признате државе над територијом данашње Албаније. Кнежевина Албанија је држава коју су Велике силе формирале 29. јула 1913. године на основу одредби Лондонског уговора о миру потписаног 30. маја 1913. године. Преузимање власти над Албанијом је извршено по доласку кнеза Вилхелма од Вида у Албанију, 7. марта 1914.године
Током преговора у Лондону, велике силе су све до прољећа 1913. имале намјеру да територија данашње Албаније остане у саставу Османског царства, и евентуално постане потпуно независна тек послије вишегодишњег периода. Када су велике силе увидјеле да је Османско царство дефинитивно изгубило контролу над Македонијом и територијалну везу са Албанијом, постало је јасно да оваква њихова намјера не може лако да се спроведе. Лондонски уговор су, уз сагласност великих сила, потписале чланице Балканског савеза (Краљевина Црна Гора, Краљевина Србија, Краљевина Бугарска и Грчка) са једне стране и Османско царство са друге стране. Одредбама овог уговора је великим силама препуштена одлука о статусу територије која обухвата територију данашње Албаније. На основу овог уговора су велике силе 29. јула 1913. године донијеле одлуку о формирању Кнежевине Албаније и признале њену независност.
Република Централна Албанија је била држава са сједиштем у Драчу основана 16. октобра 1913. године, коју је након повлачења из Скадра основао дотадашњи војни управник Скадра Есад-паша Топтани заједно са већим бројем исламиста земљопосједника. Незадовољан због одлука донијетих на Лондонској амбасадорској конференцији којом је формирана Кнежевина Албанија и именован Вилхелм од Вида за кнеза, Есад-паша је отказао послушност новоформираној кнежевини и 16. октобра 1913. године основао Републику Централну Албанију са пријестоницом у Драчу. Он је имао под својом контролом више хиљада наоружаних војника и жандарма са којима је успјешно одолијевао вишемјесечној црногорској опсади Скадра. Есад-паша је у периоду послије завршетка балканских ратова и повлачења војске Краљевине Србије у августу 1913. године једини у Албанији имао наоружане војне и полицијске одреде уз чију помоћ је обезбјеђивао ред и мир у Албанији. Он је око себе окупио велики број исламиста и земљопосједника који су били уплашени да би влада под контролом великих европских сила, предвиђена одредбама Лондонског уговора о миру, могла да их лиши њихових привилегија и уз њихову подршку прогласио Републику Централну Албанију.
Есад-пашу и Републику Централну Албанију је финансијски подржавала Краљевина Србија која је заузврат очекивала одређене територијалне компензације код Црног Дрима и да се Есад-паша обрачуна са качацима Исе Бољетинца и осталих који су били окупљени око Исмаиља Ћемалија.Никола Пашић је на мировним преговорима поклонио Албанији : Хан Кучки ,Кучку Црњу ,Кучки врх ,Тамаре ,Ливадице,Трабоин , Врмоше,Каменицу ,Омаре ,Кулу Рашку ,Грил ,Котрабудан,Ферезе , (Котроман),Велики Борич,Млади Борич, Везиров Борич,Копљаник,Лопате,Балшиће,
