Пише : Дејан Бешовић
Турска ратна крстарица Хамидија која је конструисана у Уједињеном Краљевству, под командом Рауфа Орбаја, будућег адмирала и турског предсједника владе, успјела је да прође поред грчке блокаде и да изврши нападе на грчку морнарицу, да би почетком фебруара под заставом Аустроугарске прошла Отран и ушла у Јадранско море. Хамидија је започела бомбардовање Драча 11. марта прије подне, да би се потом упутила према Медови, гдје је отпочела са гађањем бродова који су убрзано вршили искрцавање трупа и материјала. Код Драча се тада одиграла прва српска поморска битка. Са грчког брода Трифилија, два подофицира, поднаредници Марко и Вукашин Трифуновић, којима је помагао капетан брода Глигориос Номикос, узвратила су паљбом из неискрцаних топова и оштетила прамац Хамидије, због чега је она морала да узмакне.Хамидија се повукла иза рта, али је одатле гађала и потопила два брода и једну црногорску једрилицу. Током ове поморске битке погинуло је 77 војника, међу њима и млади пјесник, потпоручник Сава Л. Радовановић. Поред прве битке српске морнарице, појава авиона над Скадром изазвала је одушевљење обје војске, а панику у турском гарнизону под опсадом, чиме су и српски авиони први пут били на борбеним задацима. Боравак цјелокупне српске војске у Албанији обиљежили су први борбени летови српске авијације, а и први у историји ратовања. Летења су почела 7. марта.На првом лету страдао је Михаило Петровић, први српски пилот, са летачком лиценцом бр. 1 у Србији , кога је јак удар вјетра, при повратку са извиђања, на 1.200 m избацио из авиона, јер није био везан, 20. марта 1913.
Након ових дешавања, политички и војни представници двије државе, постигли су сагласност да заповједништво над цијелим трупама пређе на србијанску страну, односно на једну личност, генерала Петра Бојовића, који је постављен за команданта заједничког Приморског кора. Новооснованом Приморском кору пристигле су свјеже јединице, артиљерија, опсадни дивизион са хаубицама и војна авијација. Било је предвиђено да стигне више од 30.000 војника из Србије, 61 топ, 30 митраљеза и 5 авиона, као и два аутомобила за команду. Руски император Цар Николај II Ромамов је послао велику количину хране и 8 топова. Војска Приморског кора је убрзано радила на организацији цијелог терена око Скадра, укључујући и просијецање, изградњу и оправку путева, постављање понтонских мостова, изградњу телеграфских комуникација, изградњу објеката, положаја за коморе, ратни материјал, складиште хране. Код села Барбалуши изграђен је и војни аеродром са хангарима. Трупе су из Србије пребациване жељезницом и углавном грчким бродовима. До времена међународне блокаде мора, прикупљено је укупно 45.000 војника (28.000 црногорских и 17.000 србијанских), што је било недовољно за освајање Скадра чији гарнизон је бројао око 26.000 људи.
-За све официре, подофицире и војнике обе српске војске спојене у Приморски кор Високом наредбом Њ. В. Краља Николе Првог од 21. овог мјесеца службено, стављена је под моју команду сва војска Краљевине Црне Горе око Скадра, према чему је и она ушла у састав Приморског кора. Удостојен те велике части да командујем Приморским кором овако састављеним из обеју братских војски, а у овом историски – знаменитом тренутку – моја прва реч и поздрав који упућујем официрима, подофицирима и војницима овога кора, јесте: Јунаци, Ви сте досадашњом храброшћу и победама осветили Косово и задивили цео свет; с вама се дичи и поноси српство; на вас и на Скадар су сада управљене очи и наде целог српства; Скадар је последња тачка коју још држе последњи остаци разломљене турске царевине; Ви имате, јунаци, да учините још један и последњи снажни напор, па да ништите и последње остатке турске силе на Балкану и да овладате гордим Српским Скадром. Ја сам тврдо убеђен да ћете Ви и сада савесно и јуначки вршити своју дужност као и до сада и да удруженој нашој братској снази и храбрости неће моћи одолети скадарска посада, него ћемо је у име Бога побиједити и Скадар заузети и вратити га Српству милом — Генерал Петар Бојовић.
Цетињски вјесник је пренио да Папа моли Лондон, Берлин и Беч да Скадар припадне Албанији „за муслиманску Албанију, а против православне, српске Црне Горе”, што ускоро демантује архиепископ барски примас српски са хиљадугодишњим сједиштем у Бару др Никола Добречић. Напад на утврђење Велики Тарабош водио је Приморски одред уз црногорску и србијанску артиљерију, под командом бригадира Мартиновића 31. марта, чији је шеф генералштаба, командир Павле Пламенац, предложио образовање батаљона од 600 одабраних људи, којим би лично предводио први ред напада на утврђење преко бодљикавих жица, такозвани Батаљон смрти. Батаљон је у силовитом јуришу успио да искида два реда бодљикавих жица. Пламенац се у критичном тренутку ставио на чело батаљона, али је послије неколико корака пао смртно погођен. Проф .Др .Александар Драшковић ће записати : да турски послужиоци митраљеза нису престајали да пуцају ни када су бајонети већ били пред њиховим грудима. Освојена су два шанца и отета два митраљеза, али трећи ред жица ширине 12 m није могао бити пробијен.
Уочи предаје Скадра генерал Бојовић је добио депешу из Београда да Русија и велике силе траже прекид опсаде Скадра. Император Николај је у поруци краљу Николи, озбиљно замјерио што не слуша његове савјете. Од краља Николе је захтијевао да под сваку цијену прекине опсаду Скадра, и да неће дозволити да се Русија увуче у рат. Русија увидјевши да нема контролу над краљем Николом покушала је да преко посланика Хартвига савјетује краља Петра да повуче војску испод Скадра, што је тема сједнице министарског савјета одржане 22. априла. Долази до потпуне блокаде обале. Руска влада издаје званично саопштење о држању Црне Горе у скадарској кризи. Указује да краљ Никола није послушао савјете да одустане од својих личних погледа и да ће Црногорци бити осуђени на бескорисне жртве. У то вријеме, посредством министра Петра Пламенца, оца Јована Пламенца, увелико трају преговори са Есад-пашом о предаји града. Пламенац је у преговорима са Есад-пашом, у великој мјери играо на карту албанског трона, што је прижељкивао и сам Есад-паша чији су рођаци већ агитовали за њега, као будућег краља Албаније.
Краљ Никола се није много обазирао на ријечи руског владара, као ни на упуте које је давао Министарски савјет Краљевине Србије, већ је због Скадра био спреман чак и на велике уступке Аустроугарској. Петар Бојовић увидјевши да краљ Никола неће одустати од Скадра, није био спреман за напад, а министарском савјету у Београду је поручио да ће се србијанске трупе наћи у незавидном моралном положају ако црногорске крену у напад. Скадар је био утврђен двијема одбрамбеним линијама. Прву одбрамбену линију чинили су Тарабош, Брдица, Бардањолт и Штој, а другу утврђења Малог Тарабоша, Тепе и Малог Бардањолта. На свим тим положајима биле су подигнута пољска утврђења с опкопима урезаним у камену и с бодљикавом жицом у 6—12 редова.
Министарски савјет Краљевине Црне Горе је, упркос забранама упућеним од стране великих сила, молби Министарског савјета Краљевине Србије, одлучио да се Скадар мора ослободити, па је тако већ 14. априла 1913 .године наређено опште бомбардовање Скадра, које ће трајати наредна четири дана. Паралелно с тиме, с Есад-пашом Топтанијем вођени су преговори о предаји. Већ 21. априла, Есад-паша је изнио службене услове предаје Црној Гори. Два дана касније, на Скадарском језеру, потписан је споразум о предаји Скадра. Сјутрадан, 24. априла, црногорске трупе, предвођене престолонасљедником Данилом Петровићем , су ушле у Скадар. Те вечери Есад-паша Топтани свечано је предао кључеве тврђаве принцу Данилу. Есад-паша пропуштен је с почастима и свим наоружањем, осим тешких топова и исплаћено му је 10.000 фунти стерлинга. Тако је сачувао војску и стекао подршку Србије и Црне Горе за проглашење властите албанске државе у дјеловима неокупираним од савезника, насупрот влади у Валони. Есад-паша је са 25.000 људи под оружјем кренуо ка југу, у Тирану, и тамо се прогласио владарем Албаније. Његове јединице евакуисали су бродови грчке ратне морнарице. Када је Есад-паша прошао кроз капију и по изласку стао пред престолонасљедника Данила коме је предао кључеве града, након чега је, „на историјском Мрњавчевића граду”, спуштена турска, а постављена црногорска тробојка застава са двоглавим бијелим орлом. Генерал Јанко Вукотић је наименован за војног, а Петар Пламенац за цивилног гувернера Скадра. Прокламација престолонасљедника Данила становницима Скадра прочитана је 26. априла. Прокламација почиње ријечима о ослобођењу од турског јарма, а јамчи обичаје, вјеру и сигурност. Престолонасљедник Данило је упутио проглас на српском и албанском језику у којем посебно истиче „да су Црна Гора и српски народ увијек поштовали све вероисповјести и давали им слободу”.Један италијански новинар Ђино Бери у свом извјештају описује сусрет црногорских и турских војника приликом ослобађања Скадра, и између осталог каже:
-Идући према базару, Црногорци се срећу с турским војницима који иду према мосту одакле ће напустити град. Застају и кратко разговарају. Црногорци им нуде бијели хљеб који Турци са захвалношћу примају, а понеки заузврат нуде цигарете. Неки дојучерашњи непријатељи се рукују. Овакве кратке епизоде су се често понављале пред људима који се нису мијешали нити показивали икакве знаке дирнутости. Око поднева су се турски војници у ступцу спустили с Тепеа и коначно напустили град “ .
Заузимање Скадра, отклонило је једину препреку у напредовању Војска Краљевине Црне Горе и Србије у остатку османске Албаније. До новембра 1912. године земља је прогласила независност, али је тек требало да је признају друге државе и велике силе. Војска Краљевине Србије коначно је заузела већину сјеверне и централне Албаније, а зауставила се сјеверно од града Валоне. Поред тога успјели су да опколе остатке Вардарске војске, који су остали у Албанији, али их нису успјели натјерати на предају. Међутим, када се рат завршио, велике силе нису додијелиле град Краљевини Црној Гори, која је била присиљена да војску евакуише у мају 1913. године, у складу с Лондонском конференцијом амбасадора. Повлачење војске убрзала је мала поморска флотила британских и италијанских бродова која су кренули према ријеци Бојани и преко јадранске обале. Међународне мировне снаге из пет земаља — Аустроугарске, Велике Британије, Француске, Италије и Њемачке распоређене су у град и налазиле се ту до почетка Првог свјетског рата.
Албански романописац Ндоц Никај написао је 1913. године историјски роман под насловом Скадар под опсадом -Shkodra e rrethueme. Српски пјесник , Алекса Шантић, инспирисан овим војним походом, написао је поему „Есад Паши”.која ће постати незванична химна прве српске престонице Скадра на Бојани
Гвозденијех врата разбили смо браве
И побили барјак на бедеме стрме!
По вољи Алаха, јутрос, мрки лаве,
Врхови Ловћена побједама грме.
Не стријељај оком и зубе не крши –
Ко јуначки пада нигда пао није!
А знаш, и нас ови рађали су крши:
По баштама Скадра, гдје наранџа зрије,
Краљице су наше шуштале у свили.
Пашо, ми смо граду неимари били –
Још Језеро памти и Бојана чиста,
Гдје је Гојко утве лакокриле гађ’о.
Овдје Балша своје соколе је рађ’о –
Овдје нек’ му с нова грб стари заблиста!
Самим завршетком Скадарске операције с краја априла 1913 .године , није завршено и његово ослобођење .
(наставиће се )
