Пише :Дејан Бешовић
Џојс Кери је био ирски романописац. Обрео се у Црној Гори у октобру 1912. године и у њој боравио шест мјесеци, у вријеме Првог балканског рата -Четвртог скадарског рата . Одликован је медаљом за храброст и био један од првих који су ушли у Скадар са Српском војском двије Српске краљевине .Објављујемо најзанимљивије исјечке из књиге ирског романописца Џојса Керија, „Сјећање на Боботе“. Ово је најбољи, најдетаљнији и најаутентичинији опис борби за Скадар 1912/13. године. Кери се на том фронту нашао заједно са екипом Црвеног крста Енглеске.
План краља Николе и његових војсковођа је био да се Скадар заузме на препад. Али, напредовање војске, првенствено због конфигурације терена је било споро те је пред град дошла тек 28. октобра. Напад је успорио и четвородневни одмор на Цијевни и Тузима након ослобађања ових мјеста. То је отоманским снагама дало доста времена да организују одбрану. Снаге Краљевине Црне Горе нису успјеле у потпуности опколити град, тако да је под отоманском контролом остао пут за Драч, одакле су стизала појачања за турски гарнизон смјештен у самом Скадру. Војску која је учествовала у Скадарској операцији чиниле су. Зетски одред,Приморски одред,Вучедолска бригада, Васојевићка бригада,Пиперски батаљон,Тимочки батаљон,Дунавски батаљон
Приморски кор која је бројала око 10.000 војника .
-Дуга је то прича како сам се нашао у Црној Гори у октобру 1912. године. Балкански рат је тек био почео и ја сам желио да стигнем до фронта. Познато је да су млади људи увијек склони да саосјећају са оним што изгледа да је слабија страна, а Црна Гора је била најмања од балканских савезница.
Према споразуму са савезницима, Србијом, Бугарском и Грчком – требало је да Црна Гора прва отпочне рат против Турске. Црна Гора је објавила рат Турској 8. октобра 1912. године, десет дана прије осталих савезника.
Главне црногорске снаге спремале су се за напад на Скадар, гдје у почетку није било јачих турских снага. Послије успјешних борби на граници, трупе Зетског одреда полако су напредовале према Скадру. Одред је 28. октобра заузео Бардањол, један од главних положаја у одбрани Скадра, али га је турска војска повратила противнападом.Приморски одред разбио је турску војску на граничном фронту, али је по наређењу краља Николе одустао од напада на најјаче скадарско утврђење – Тарабош. Тако је пропуштена прилика да се Скадар заузме. У Скадар је убрзо дошао Есад-паша са 12.000 војника и тако га јако утврдио да Црногорци нијесу имали могућности да га нападну. Држали су га у опсади.
Источна дивизија под Мартиновићем зауставила је своје напредовање ка Скадру преко језера, оставила три батаљона да одржавју положаје, и сишла преко равнице до Медове.Јанко Вукотић је са Западном дивизијом стигао до ове заравни још на почетку рата, послије борби у Тузима и на Дечићу. Губици су, у тим борбама, били велики због црногорске јуришне тактике, али је далеко бројнија турска војска била поробљена; у ствари, у већини су то били локални Малисори који су се борили на страни Низамија (припадника регуларне Османске војске).
Бег Хасан Риза подизао је своју велику линију од жице и шанчева преко равнице између Муселима и језера, да би склопио потпун круг одбране.
Мартиновић који је напредовао дуж друге обале, отјерао је Турке са гребена све до планине Широчка, на четири миље од града, једном дугом наступном борбом. Пјешадија је као и обично предухитрила топове и остала без подршке. Ови су несмотрено гађали преко планинске стијене, па је убијених било далеко више него што је било нужно – војска је била неискусна. Турци су имали један реморкер на језеру, и на њему су поставили топ. Могли су тако да се возе горе-доље обалом и да пуцају скоро баш како им одговара.
Краљ је, због губитака, наредио да се напредовање заустави и на Широчком вису.
Испод Широчке, на истом гребену, налазе се велика турска утврђења на Великом и Малом Тарабошу. Она су саграђена неколико година раније, али тада нијесу била толико јака, колико их је Хасан Риза утврдио током наредних два или три мјесеца.
Да су Мартиновићу дозволили да настави, он је тада можда могао да освоји Тарабош, и да оконча рат.
Тако да је на Широчкој постављена предстража, а батeрија испод ње на језерској обали наспрам села Зогај, док је Мурићан, паралелно брдо удаљено око четири хиљаде метара од Тарабоша, било одређено за положај великог топа. Отпочело је свакодневно бомбардовање, а Мартиновић је повео своју дивизију према Медови, да би до Скадара дошао с југа, уз ријеку Бојану.
За Медову се утркивало. Срби су је жељели као луку, па су послали један одред коњице. Дошли су преко беспутних кршевитих планина усиљеним маршевима; већина коња је поцркала, а њих се три стотине разбољело.
До Медове су први стигли Црногорци. Доктор Лик је био са Мартиновићем у то вријеме, и видио је улазак Срба. Каже да су били војска костура. Ти људи једва да су се и два мјесеца касније опоравили од хладноће, гладовања и дизентерије. Пет дана су живјели на јабукама.Ја сам тада био стациониран у Бару, заједно са десетак припадника Црвеног крста Енглеске, гдје смо пристигли бродом из Италије. Нијесмо могли да пронађемо мјесто за спавање. Хотел је био пун, а нијесу нас примили ни у двије колибе. Један војник нам је предложио турски затвор, гдје су, како рече, тога јутра прострли чисту сламу, али додао је да је веома претрпан.
Бар, или онај његов дио који се налази крај залива, не састоји се све скупа од више од двадесет кућа, хотела и једног редадрвених колиба на самој обали.
-Коначно, кад смо бии уморни од тражења, вечерали смо у гостионици гдје је цијена јела била двије круне, а власник је удовољио нашој молби да преспавамо на његовом балкону.Прво пољско одељење напустило је Бар почетком новембра, око пет дана пошто сам им се ја прикључио. Ту су били и доктор Лик, В.С Лодер, Ворден и Виљемз.
Послали су нас да извидимо стање на Ријеци Црнојевића, гдје је постала једна амбуланта коју је водио локални апотекар. Ријека би била важна када поново почну борбе на језеру, јер је она била језерска лука и за Цетиње и за Подгорицу у којој су се налазила чешка и талијанска основна болница, као и сопствена црногорска болница под Мартиновићем.Четворица нас је изјутра пошло на воз: доктор Брадфорд, Добсон, Џоу Бејвесрток и ја. Вагони су били пуни војника, осим првог, а тај је био пун жена. Било је 16 или 17 супруга, мајки, баба, ћерки, свака са завежљајем и кишобраном, нас четворица, српски авијатичар и један Американац повратник. Кренули смо под сјајним сунцем и отпочели са бесконачним вијугањем уз двије хиљаде метара успона до Сутормана. Војници су пуцали кроз прзоре, Џоу и ја смо јели хљеб и лук, а командант јединице је задиркивао најстарију од бака, на њено огромно усхићење и задовољство читавог друштва.На Ријеци смо били веома запослени, поготову два болничара, али то није била она врста посла која би могла да ми се свиђа. Ја сам био задужен за стављање топлих облога, а то је досадан посао. Превијао сам и неколико ванболничких пацијената, дјевојку са раном од метка на леђима (била је у Зогају са својим братом).
Кад није било посла, ишли би на пецање. Гостионица код Јове налазила се покрај ријеке, као и сусједна пошта са балконима над самом ријеком. Наше штапове (младе врбове гране) држали смо у гостионици гдје смо набављали и мамац, углавном сирово месо. Уловљену рибу би дали Јови да је скува, она би од њих направила чорбу, а ми прогутали врелу прљаву воду и кости које би она припремала да би смо јој уж Кенанина
Зогај је раштркано албанско село на језерској страни тарабошког гребена. У њему су смјештене предстраже на тој страни, као што су у Боботима и Вигару на другој.Био је већ мрак када смо допловили, јер уистину не би ни дошли тако далеко, пошто су Турци увијек спремни да пуцају на сваки чамац на домашају.
Доктор Брадфорд је уочио џамију док смо пролазили (мјесто искрцавања је било даље низ обалу) и одлучио да је узме за болницу. Док је потом водио преговоре са командантом Гурнићем, а старији водник зидао логорску кухињу од надгробних споменика, Џоуа и мене су оставили да донесемо залихе.
Џамију смо задржали за болницу, а прву кућу до ње око двеста метара узбрдо, одабрали смо да у њој живимо.
Мене су првог јутра одредили за кућног помоћника и после доручка послали са шест војника да очистимо кућу. У међувремену је неких педесетак ванболничких пацијената дошло из логора и сједјели су пушећи на обалској стази испред џамије, тако да су и болничари одмах почели да раде.
Џамија се потпуно видјела са балкона – био сам запањен кад сам угледао педесет болесника који су читаво јутро лежали у разним незгодним и болним положајима на каменитој обалској стази.Зачуло се пуцање, са снажним праском од распрскивања шрапнела у кратким размацима. Пошто је било очигледно да је у питању више него само пушкарање, Вордену, Џејмсу и мени било је дозвољено да пођемо са опремом за прву помоћ.
Ми смо погријешили што смо се упутили право према врху гребена, јер је дјеловало да је пуцњава тамо, дочим испоставило се да је јужније. Последњи пуцањ је испаљен кад смо дошли до врха и изненада угледали, и то у једном једином тренутку, читаву долину Бојане, брежуљке, равнице, шуме. кривудање ријеке, двадесет миља и више, до мора које се пресијавало високо горе, као да је било на нашој висини, зелено-сиво и сребрно.
Гребен се протеже од Тарабоша до Сутормана и највећи дио пута је узан толико да се може опкорачити једном ногом с једне стране, другом с друге. Човјек на тај врх увијек излазi с ојећајем изненађења. Силазио сам и пењао се уз ту планину често, и по три пута седмично, двадесет пута најмање све у свеу, али осјећај неочекиваности постигнућа сваки пут и поглед на језеро или долину, никада нијесу изгубили своје усхићење.
Окренули смо се у правцу предстраже и почели да ходамо дуж гребена. Одједном наиђосмо на тијело Турчина, а потом на још многе. Већини тијела недостајали су носеви. Свакакве приче су се испредале о сјечењу носева – Албанци сјеку носеве, а и Црногорци су имали тај обичај. Носили су их кући, пошто су били лакши од глава, да покажу колико су Турака побили, а можда и да траже награду.
Албанци су пресјекли српску заштитницу, воз са залихама и рањенике у горњим брдима, па је пуковник Поповић без милости убијао всаког којег би ухватио. Он јесте суров човјек, али се и обрачунавао са издајницима.
Турци су поубијали српске рањенике послије српског пораза на Брдици. Могли су се видјети како их пробадају бајонетима на земљи, или како су заплетени у жици. Али ови Турци су били добровољна војска, и већина њих Албанци (скадарска војска била је пет-шестина албанских добровољаца са три до четири најбоља низамијска пука као ослонац).
Спотицали смо се дуж гребена све до сумрака. Били смо још увијек четвртину миље од предстраже, и више није било ничег до обичног препуцавања.
Сишли смо по мрклом мраку уз много падова, оглашавајући се један другоме да би нашли пут.
Доктор Брадфорд је био пошао лађом тог јутра, тако да је сада доктор Голудсмит заповиедао; јели смо заједно ћутке у кухињи нове куће, и одмах потом пошли на спавање.
Број болесних у Зогају био је око педесет ванболничких пацијената дневно, тако да је свако био запослен. Но, послије пет дана, ја сам премјештен у Вилгар на другој падини гребена, у одељење доктора Лика.
Болничко одељење у Вилгару је такође било смјештено у џамији, али у поређењу с нашом, та је била потпарохова штенара према купатилу каквог владике.
Послије ручка смо пошли да посматрамо пуцњаву. Вилгарска џамија била је испод једне литице која ју је заклањала. Међутим, педесетак метара хода доводило је до врха следећег узвишења, крај једне порушене цркве, а одатле су се сви положаји видјели, Широчка гора, Мурићани и Тарабош.
Мурићани гдје су се налазили црногорски топови био је с десна, Широчка Гора (предстража) навише с лијева, а Тарабош право испред нас, исти гребен.
Док су гранате прелијетале преко Вилгара, тамо-амо на свом путу између Тарабоша и Мурићана, могао се видјети и бљесак експлозија.Почетком децембра 1912. године, посредством великих сила, потписано је примирје између савезника и Турске и тиме су обустављене операције. Ово примирје скадарски гарнизон је само искористио да уз страну помоћ утврди своје положаје и припреми се за одбрану.
Примирје су црногорци исувише поштовали за своје сопствено добро. Док Турци нису прихватили примирје, и сваки дан су радили у својим рововима. Они су знали да на њих неће никад пуцати уколико они први не почну.
Пошто амбасадорска конференција великих сила у Лондону није успјела да између балканских савезника и Турске дође до мира, непријатељства су обновљена почетком фебруара 1913. године.
Црногорска војска 7, 8. и 9. фебруара вршила је велике нападе на скадарска утврђења, али није успјела да заузме Скадар и претрпјела је тешке губитке. У тим тродневним јуришима погинуло је око 5.000 Срба и поменутих војних формација .
Гребен између Зогаја и Вилгара или Бобота, био је три хиљада стопа висок, веома непроходан, али је сваки војник био увијек спреман да нам преко њега пренесе врећу залиха и да се врати у свој логор истим путем током истог јутра.
Сви топови и муниција изнијети су уз гребен на рукама, топови дијелом на носиљкама направљеним од стабала дрвећа, дијелом вучени, гранате на раменима. Страци од шездесетет и нешто година и младићи од шеснаест, сваког дана су могли да се сретну на планинској падини са гранатама тешким тридесет до педесет килограма, на леђима, како се крећу брзином коју је тешко пратити.
Једног дана сам био на гребену са једним Американцем који нам је често носио џакове. Био је веома намћораста особа, али био је вољан да му се плати његов рад, што нас је навело да га упослимо.Држао ми је бесједу о сиромаштву ове земље и неукости њених становника: „Пасји синови – увијек срећни а увијек гладни. Ништа не разумијем.“
Вјероватно им те исте стијене и литице које их држе гладне, и које су их држале независним и одважним толико много вјекова, пружају такође и добро здравље, чист ваздух, и пуно кретања, што их чини срећним
(наставиће се )
