Пише :Дејан Бешовић
Џојс Кери је био ирски романописац. Обрео се у Црној Гори у октобру 1912. године и у њој боравио шест мјесеци, у вријеме Првог балканског рата -Четвртог скадарског рата . Одликован је медаљом за храброст и био један од првих који су ушли у Скадар са Српском војском двије Српске краљевине .Објављујемо најзанимљивије исјечке из књиге ирског романописца Џојса Керија, „Сјећање на Боботе“. Ово је најбољи, најдетаљнији и најаутентичинији опис борби за Скадар 1912/13. године. Кери се на том фронту нашао заједно са екипом Црвеног крста Енглеске.
Залихе су стизале у Вилгар углавном преко Катркола. Ми смо слали једног стражара са коњем, и ако је било среће, он би се вратио дан касније са овцом, врећом пасуља, крпом сланине, торбом хљеба и торбом пиринча. Ово су била војна следовања.Наше раскоши, кафа, чај, шећер, конзервирано млијеко, макарони, биле су залихе Црвеног крста, и у Зогах су стизале водом. Ми смо морали да идемо за њих преко гребена. Преносили смо их на леђима – Лодер и Тод су дотјерали једну пошиљку на магарцима, а касније су нам за ту намјену дали једног понија.
На Божић ујутро правили смо прженице за доручак и разматрали да ли је могуће да из козе добијемо довољно лоја да направимо поварак. У то уђе Лодер. Заусао нас је новостима о божићној вечери која ће бити у Зогају, скоро се од зоре пењао преко планина да нам то каже и поведе нас са собом.
Зогањска божићна вечера била је тријумфална. Добили смо супу, печено месо, поварак, парче колача, бадеме, кестене, и коњак уз кафу.
Изненада отпоче снажно бомбардовање, управо када смос тигли до поварка и друштво се брзо разиђе чим смо испили кафу.
Виљем и ја смо се уплашили да рањеници у Вилгару неће имати никога да их превије, па смо одмах кренули, пењући се веома напорно и не заустављајући се док нисмо стигли до врха гребена. С врха међутим нијесмо видјели ништа, осим неколико граната, па до џамије сиђосмо споријим кораком.У фебруару, Скадар је био нападнут са свих страна. Сердар Јанко Вукотић је југоисточно од језера на бајонете заузео Велики Бардањолт. То је био веома јак положај, утврђен шанчевима и ограђен жицом, на врху стрме планине. Он је двапут рашчистио све шанчеве, јер су Турци извршили противнапад ноћу, и поново их заузели за неколико сати.
Касније се у Скадру причало да је трећина турске редовне војске побијена у том дијелу битке.
Бег Хасан Риза је знао да су линија шанчева преко равнице између Муселима и језера, и Велики Бардањолт, били најслабији дјелови његове одбране. Они су били слаби само у поређењу са Тарабошом и Брдицом, али он је тамо очекивао напад, па је ту држао најбољи дио својих редовних јединица.
Сердар Јанко Вукотић је освојио Велики Бардањолт, али уз велике губитке, а Мали Бардањолт, положај скоро исте јачине, још увијек му се налазио на путу.У истој бици, Срби су напали Брдицу. Срби су дошли да помогну, с приличном самоувјереношћу… Свуда у овом рату, у Тракији и у Македонији, на Цаталџи, Галипољу, Једренима, они су били спасиоци.
Срби су довели само неколико хиљада људи и четири лака топа да помогну на Брдици, и били потпуно поражени. Неки од њих су упали у жицу, и ту рањени или убијени – висили дан и ноћ. Турци су сјутрадан изашли и бајонетима сјекли рањенике.
Брдица је јужно од језера, преко Бојане. Одмах преко ријеке, западно од језера, почиње тарабошки гребен, прво Мали Тарабош, потом једна зараван, онда Велики Тарабош, Пипак, Брадавица, једна дуги спуст, па црнгоорска предстража.
Око турског положаја била су три реда жице. Један који је окруживао цјелину, то јест од Малаог Тарабоша до Пупка, друга два око Великог Тарабоша.
Мартиновић је открио своју малу батерију изнад Вилгара, и сатјерао све турске предстраже и стријелце на Пупак, првог дана битке. Те ноћи су на Брадавицу донијели максимке да покривјау јуриш.
Послије једноноћне борбе, жица је била уништена, и Пупак освојен. Напад на следећу жицу није успио. Јединице су јуришале читав дан, и с равнодушношћу се излагале смрти, али се до жице није могло стићи чак ни уз губитак пола дивизије.
Турци су, међутим, били отјерани с гребена; а планина Широчка, брдо којим и коза тешко да се може пети, била је претворена у положај за топове. Путеве су наравно морали да пробију, а платформе за топове усјеку са лица литице. Кад смо се вратили крајем мјесеца, тај посао је био обављен и на планини се налазило 11 топова.У овој бици, Црвени крст из Зогаја пружио је помоћ свим Мартиновићевим рањеницима, којих је било више од пет стотина. Тод, Старки, Лодер и Виљемз били су сви на попришту, мада је већина рањеника морала да се снесе до џамије на лијечење.Капетан Марковић је био витак, висок младић са дугим брковима, увијек у веома уредбој униформи, како је и приличило његовом положају у Мартиновићевом штабу.Њега је марта мјесеца задесила невоља што нигдје друго не би било невоља до у Црној Гори. Њега су са једним официром послали у Скадар на преговоре. Пошли су да опомену команданта одбране Скадра Есад -Пашу Топтанија да би цивилно становништво требало да се уклони из града прије следећг напада. Есад је то одбио, и два официра су кренула да се враћају, водећи своје коње преко прве неравнине. Турци су одмах почели да пуцају на њих.
Марковићев коњ је био узнемирен, преплашен пуцњавом, и није се могао појахати без тешкоће, услед чега се на неки начин прекинуо ременик Марковићеве сабље. Сабља је пала, а Марковић то није примијетио док се није вратио у заклон.
По утврђеном обичају, нико ни под којим околностима сабљу није смио да изгуби. Пред Марковићем је стајао избор да се врати за њу и да сасвим сигурно буде убијен, или да се суочи са срамотом. Одабрао је да буде убијен, али на кориснији начин. Подуезо је да командује следећим нападом на Тарабош.
Он је 30. марта дошао у Боботе да нам каже какво је тренутно стање. Неопходно је да се објасни да је копање ровова на Тарабошу скоро немогуће. Читав гребен је или тврда стијена или разбијене стијене са мало камените земље између.Турско утврђење на врху било је дигнуто у ваздух прије извјесног времена, њихови дуги ровови били су плитки, са изузетком шанчева одмах унутар друге линије жице, гдје су били изванредни заклони од бомби. Главна одбрана била је жица.
Црногорци су сада нападали другу линију жице (трећу су пробили у фебруару) и шанац. Они су озидали један цик-цак зид уз планинску страну, све до жице. Најинтересантија ствар на свијету била је посмтрати напредовање овога зида из дана у дан. Читаво зидање је обави посебан корпус од 120 пионира који су радили у смјенама од по 12 часова. У међувремену су се толико приближили Турцима током последњих дана, да су неки убијени.Када је зид већ био близу жице, Турци су кренули наниже са супротним зидом од шанца иза жице, да би га тукли с бока. Пионири су онда озидали један дио у облику слова Т на крају свога зида, док су топови са Широчке горе скидали Турке са њихових.Дио у облику слова Т довео је нападаче до жице. Разнијели су је ручним гранатама и исјекли клијештима, сву осим жицу на врху, која је била сувише високо. Неопходно је напоменути да су ручне и топовске гранате од мале користи против жице.Жичана препрека је у овом сучају била четири стуба широка око три метра. Жица је била 3 милиметра дебела, бодље сантиметар и по дуге, и сантиметар и по раздвојене. Ове бодље су биле лабаве, само уврнуте око жице. Стубови су по правилу били метар и по високи, али су се разликовали зависно од тога колико су дуго били укопани.Жица је била спојена и изукрштана од стуба до стуба, и напријед и натраг, и вучена косо, тако да се кроз њу није могло проћи чак и кад на вас нико не пуца са растојања од петнаестак метара.
Граната једноставно одбаци у ваздух сву ову жицу и само је још више запетља. Погодак који обори једна стуб, не дјелује на друге, уколико нијесу у истој линији. Нараво, они нису били у једној линији.
То јест, још увијек је преостајала трострука жица, као и остаци од прве, и даље опасне, чак и када би погодак сломио стуб. Ручна граната је мање дјелотворна, она стуб неће чак ни сломити.Сва ова жичана препрека уништава је мјесецима. Тло је било разнијето у парампарчад (стубови под свим угловима), али жичана препрека и даље бијаше једнако снажна.
Једини начин да се изађе на крај са жицом јесте да јој се привучете и да је искидате.Срби су покушавали да на јуриш освоје жицу на Брдици у фебруару. Неки од њих су ушли унутар жице и тамо били погођени.Н еке су исјекли бајонетима у против-нападу, пошто су се заглавили на бодљама. Турци су потом убијали рањенике натенане.Око пет метара жице било је посјечено на крају црногорског зида, до последњег дана марта. Шанац је био двадесетак метара изнад овог пропуста. На истом растојању од жице постојали су и ровови бочно од шанца у сваком правцу око падине.
Напад је требало да предводи, тако нам је Марковић казао, пуковник Јован Пламенац са мјешовитим батаљоном – десет добровољаца из осталих и Марковићем као другокомандујућим.
Цетињски батаљон под капетаном Мартиновићем био је у другом реду. Команско-загарачки батаљон на Пупку, а Чевско-бјелички као резерва Цетињском. Љешански је био на другој страни Тарабоша према језеру. Очекивало се да ће он пробити други пропуст кроз жицу за Команско-загарачки батраљон који буде следећи током битке, да им омогући да дођу до бочних ровова и спријечи да их Турци обиђу с стране, уколико се шанац заузме.
Три одреда са машинкама требало је да пођу са мјешовим батаљоном.
Вече смо провели расправљајући о мјесту које би требало да заузмемо током битке. Црногорци нијесу имали сопствене медицинске јединице, ни носила, ни носилаца рањеника. Стога нам је било важно да им будемо што је могуће ближе. Одабрали смо Кребај и одлучили да тамо пођемо по мраку, ноћ уочи битке, то јест 1. априла.
Док смо напуштали Ваљасе са Широчког виса се огласио први топ. Кап извуче свој сат. Било је ту управо вријеме које нам је Марковић рекао, девет часова. Осам граната је испаљено у првом минуту – и разбило мир тога јутра својим врискањем и јецањем, док су прелијетале преко нас на свом путу низ гребен. Видјели смо како земља узлијеће на врху Тарабоша.
Кроз десет минута, Турци су почели да одговарају са обичним гранатама, које су експлодирале на површини Широчке. Ми смо се договорили да посматрамо бомбардовање са стијене изнад Драмоша, на осамсто метара од турских шанчева, и тамо смо стигли прије десет. Имали смо погодна мјеста, са доста заклона и изванредним погледом на положаје.
Пушчане ватре било је мало – и чуо сам само по који метак; бомбардовање је било исувише жестоко. Видио сам једног човјека како раширених руку и ногу уздиже у прашини мелинит гранате.
Црногорци се нијесу кретали према истуреном зиду јер би их погодили њихови сопствени топови. Једна граната је некако залутала и убила команданта Команско-загарачког батаљона и свештеника који су били отишли предалеко дуж врха гребена.
У два сата, ватра се помјерила навише и промијенила у шрапнел, што нам је казало да ће напад да почне. Шрапнел је требало да држи Турке у заклон.У исто вријеме, меци су почели да погађају нашу стијену а више их је прелијетало. Закачили су Борјову капу и помјерили му је пет-шест сантиметара преко главе. Капетан нас обадвојицу прокле и нареди нам да се спустимо.Ред људи оцртао се изненада на линији хоризонта са далеке стране гребена, и спотичући се потрчао према жици. То су били бомбаши. Било их је четрдесет, све старци и посебни добровољци. Сами су се пријавили зато што, како они кажу, није важно и ако их убију. Неколико их је носило дугачке бијеле огртаче, плаве панталоне и бијеле чарапе народне ношње, те су се њихови капути смијешно вијорили за њима док су на својим старим реуматичним ногама журили преко камења.
Бомбе су биле цијеви око два и по метра дуге, с намјеном да се подвуку под жицу и активирају упаљачем. Оне су се показале дјелотворнијим и од топовских и од ручних граната, мада не толико добре колико клијешта.Неколико стараца је пало, али их је двије трећине поставило бомбе и упалило. Враћали су се натраг, каскајући кратким корацима и дугим скоковима као што раде људи преко неравног терена, падајући један по један сво вријеме. Кад су прелазили непосредно изнад зидова и војника који су тамо чекали, бацили су увис своје капе да им покажу да је жица пробијена.Мора се имати на уму да су Турци пуцали на њих непосредно са педесетак метара. Неки од оних који су одбацили капе сувише високо чекали су их озбиљно да се врате, као да је то била игра хватања лопте.
Око пола ових људи било је намах убијено, сви осим двојице или тројице били су погођени, неки са пет, један са седам устрела.Први човјек на крају предњег црногорског зида је устао и изашао. Тог тренутка је био погођен, али је други, трећи, четврти, пети слиједио један по један на одстојању од метар или два, погнуо би се под жицом и пео према шанцу.Одмах испод жице налазила се једна мала увала, лијево од чистине, која је пружала дјелимичан заклон; одред се тамо сакупио и јурнуо навише у групи.
Турска пушчана ватра била је сада веома убрзана, попут буке хиљаду љетњих дана у једном налету, и парчићи се одбијали од наше стијене десно и лијево, мада је већ била знатно расута у вријеме кад би до нас стигла.Пуковника Пламенца смо видјели према небу како маше сабљом на врху попришта. Изгледало је као да застаје за тренутак, а онда је нестао са гомилом својих људи.Шанац је био освојен.Пламенац је био мртав. Онда када је изгледало да је скочио наниже, био је погођен кроз главу, и за око десет минута његов батаљон је био у пометњи. Од шанца су наслијепо јуришали уз ровове и гинули. Турске максимке су биле окренуте право доље према овим рововима, па су их скидали на десетине.Чули смо да је бригадиру Гурнићу требало да се повјери заповиједање умјесто пуковника Пламенца. Гурнића смо познавали. Он је био у Зогању и тамо одредио топовске положаје и поставио логор. Било нам је драго што је требало да он преузме заповиједништво на Тарабошу, јер смо се надали да ћемо да видимо заузимање и посљедњег утврђења.
Савладали смо успон до Драмоша око осам. Прошли смо жицу разбијену у фебруарској бици, много малих гробова, много малих заклона пуних празних чаура. Осјећао се неустојан отужан задах мртвих несахрањених тијела. Кад смо стигли до предњих зидова старе предстраже, речено нам је да узмемо заклон. Како се наредба преносила позади од барјактара до барјактара, чете су тонуле редом, трупкање и шуштање је утихнуло, и нагло је настала мртва тишина…
Ово је трајало три до четири минута. Изненада један мали човјек искрочи према небу на грудобрану турског утврђења, и стаде. Нико се још увијек није помјерио нити огласио; сви смо журили у ону малу тамну прилику на врху брда тридесет секунди у некој врсти обамрлости, Мартиновић је изашао са два официра и почео да се пење. Штаб, застава Цетињског батаљона, и ми смо слиједили иза, читава падина била је у покрету с батаљонима, бајонетима, заставама.
