ИЗА СЦЕНЕ: Четврти скадарски рат 1912. и 1913. године (3)!

Пише: Дејан Бешовић
Џојс Кери је био ирски романописац. Обрео се у Црној Гори у октобру 1912. године и у њој боравио шест мјесеци, у вријеме Првог балканског рата -Четвртог скадарског рата . Одликован је медаљом за храброст и био један од првих који су ушли у Скадар са Српском  војском двије Српске краљевине .Објављујемо најзанимљивије исјечке из књиге ирског романописца Џојса Керија, „Сјећање на Боботе“. Ово је најбољи, најдетаљнији и најаутентичинији опис борби за Скадар 1912/13. године. Кери се на том фронту нашао  заједно са екипом Црвеног крста Енглеске.
Три дана су трајали преговори са Есад Пашом Топтанијем , око предаје – главни услови предаје били су да се његовој војсци допусти да оде медовским путем са пољским батеријама; да сваки Турчин треба да понесе осмодневни следовање хране, коју ће у тој количини да обезбиједе Црногорци; да сви тешки топови буду остављени исправни са својом муницијом.
Уколико би он одбио ове услове, одмах би се преузео општи напад, и пошти је Есад знао да би град пао, речено му је да би он лично био одговоран за све губитке у људству у једном таквом нападу.
Гурнић је поткопавањима напао и последње утврђење на Тарабошу, Вукотићеви ровови били су на мање од сто педесет метара од шанчева у равници. Турцима је остало мало муниције, и то углавном обичних граната, са храном најгорег квалитета која би трајала највише недељу дана.
Турци су се коначно предали…
Турски официр био је уредан мали човјек у униформи зелене и златне боје. Умјесто калпака носио је тамно зелени турбан као знак жалости. Његова стража од шест низамија у пуној парадној опреми стајала је иза. Мартиновић се са њима руковао и они кренуше наниже према првом топу. Ја се нађох у групи турских војника која се спотицала преко камења и разбијених парчади гранате, за дугим кораком Црногорца и живахним корачањем малог Турчина.
Низамији се поново постројише иза топа, онда њихов десетар скину покривач са лежишта затварача. Црногорски тобџија се савио, погледао завртње, отворио и затворио лежиште гранате, одмакао се и салутирао.
Турски официр је плакао. Сагао се и пољубио топ, и сваки од његових војника га је наизмјенично слиједио.
Вриједно је помена да су када је топ предат, неке од чета које су долазиле уз брдо почеле да кличу, а истог тренутка се пет-шест људи поред мене окренуло да их утиша. Није било клицања. Барјаци су били једини знак побједе.
Попели смо се на Мали Тарабош у 13:30 је и последњи ров био прегледан и турски официр оде журно према граду са својих шест људи. Они су вјероватно били одабрани људи, јер су упркос исцрпљеном изгледу били згодни војници.
Сви батаљони су сјели на округлом врху Малог Тарабоша и јели своја сљедовања.
Са Малог Тарабоша могла су се видјети обадва Скадра, стари и нови. Стари је мјесни базар. Налази се на самој обали и спојен је Тарабошем дугачким гвозденим мостом преко Бојане. Нови град је око миљу и по даље. Он заузима велики дио простора, зато што је свака кућа, осим продавница у главној улици, окружена својим вртом.
Између старог града и новог простиру се градски пашњаци и добар пут.
Док смо сједјели на Тарабошу, посматрали смо турске јединице како се полако крећу путем, ишчезавају на базару и поново се појављују у великој гомили на страни гдје је срушен мост за Брдицу. Одатле су превожени преко у малим чамцима, и могли су да се виде како се удаљавају низ пут поред Брдице и Барбалуша према Медови и мору.
Двије трећине њихових редовних војника погинуло је у овој опсади, и три четвртине официра.
Барјак је кренуо у два и ми смо га слиједили са батаљоном до мостобрана. Ту је био штаб и гомила других угледних личности.Поново смо сјели на зид моста да чекамо. Неколико циганчади је тумарало међу војницима, који су их хранили. Ова дјеца су била сама кост и кожа, као и сва сиромашнија дјеца у Скадру.У два и по су послали војну полицију – не више од сто педесет људи све скупа – да одржавају ред на базару.
Очекивали смо да штаб крене сљедећи и барјактар Цетињског батаљона, кад нас је један Мартиновићев ађутант запитао да ли би жељели да одмах уђемо, посматрамо улазак и прикључимо се нашем барјаку кад буде наишао.
Скочили смо са зида и кренули; Док, Лодер и ја у једном реду, Борјо и Вуко позади, с натакнутим бајонетима.
На другом крају моста била је велика гомила народа размакнута за пролаз. Три Турчина у цивилним одијелима, дугачким капутима, и црвеним фесовима, стајали су сами у средини да нас приме.
Оркестар је засвирао. Најозбиљнији од Турака устао је са послужавником на којем је био крчаг вина и чаша. Салутирали смо једни другима и попили сваки по чашу вина, поново салутирали, и пошли даље пролазом између оркестра и свјетине.На првом углу се налазила кућа са које се види читав мост. Покуцали смо на врата. Албанци у близини разбјежали су се десно и лијево као да смо кренули да их убијамо. Есад паша им је рекао да ће сви бити поубијани кад црногорска војска уђе у град.
Врата је отворио један старији човјек с изгледом крајње престрављености. Мјесто је било нека врста складишта, наравно тренутно празно. Попели смо се стубама до другог спрата и пронашли прозор који је гледао на мост. Штаб је дојахао преко моста са својим оркестром и великом заставом.
И Мартиновић и Вукотић су високи, преко сто деведесет, и обадвојица су били на веома високим коњима. Јахали су један поред другог; пратио их је штаб а иза њега дугачке колоне војника. Њихово кретање се одсликавало у језеру испод до посљедње поручничке сабље.Генерали су застали на мостобрану због вина (главни Турчин је жестоко набрао свој капут у напору да послужавник довољно високо подигне), а онда пројахали.
Стрчали смо и упали иза заставе. Пут је најприје водио кроз базар, од једног малог сокачета до другог, прекривеним настрешницама кућа, које су сасвим заклањале небо осим једне стопу широке траке. Гомиле људи су ћутке пиљиле из тамних удубљења отворених тезги. Сваки од тих људи и жена очекивао је покољ те вечери, међутим, њихово држање и изглед нијесу изражавали углавном ништа до равнодушности подстакнуте гладовањем.
Поново смо се нашли на сунцу док смо пролазили путем преко пашњака. Оне жене које су се плашиле да ће да буду поубијане по мрачним рупама базара сједјеле су овдје у групама, са лицима окренутим унутра, све обучене у своје најсвјетлије боје, баш као и послије експлозије у Бару.
Међутим, ту је била и једна велика група иностране дјеце заустављена крај пута, са огромним водичем који је стајао испред њих, носио арапски фес са плавом кићанком и држао тробојку.
Дјеца су нас поздрављала пиштањем и бацала на нас цвијеће. Стајала су на прстима у покушају да пребаце цвијеће преко високих похабаних војника који су пролазили. Ја сам био на пет метара десно од колоне те су ми се нека од њих која су била најузбуђенија упетљала око ногу.Зауставили смо се на великом тргу испред касарне у новом граду. Мартиновић је одржао кратак говор, казао људима да им се оставља на част да се лијепо понашају, и улазак је био завршен.
Ту ноћ смо преспавали на поду једне собе у хотелу.Скадар је био тих. Није било нереда, ни пљачкања, ни пијанчења. Нијесам видио пијаног војника од те ноћи, па све док смо отишли.
Базар је био претрпан мада су тезге биле затворене, а иза њега сам могао да видим велику гомилу војске и њихове барјаке на падини брда са тврђавом. Упитао сам једног војника из Команско-загарачког батаљона којега сам познавао, шта се догађа. Он ми је рекао да је тога јутра Есад требао да преда кључеве, и пошао са мном кроз изукрштане стазе базара, па уз брдо. Гарда књажевића престолонасљедника била је на капијама, величанствена са црним перјаницима, црвеним прслуцима, плавим панталонама, сјактавим чизмама.
Неколико метара навише пронашао сам све наше људе на окупу – Црвени крст и Црвени полумјесец заједно, са мјешавином штапских официра из обадвије војске – како стоје на ивици мале заравни испод главне куле тврђаве. На средини заравни било је једно дрво а испод дрвета сто за којим је сједио Есад паша, дебео плав човјек, и књажевић престолонасљедник Данило, прав, црн; обадвојица средњих година.
Званична предаја није дуго трајала. Кључеви су ишли од руке до руке и документ или два су потписани. Два генералисимуса су се руковала и Данило се попео на врх бедема да види подизање заставе. Његови гардисти су већ били постројени, а гомила војника је стајала около. Он је одржао кратак говор, застава је истакнута, гардисти свечано поздравили, војници ускликнули, испаљен је плотун, и читава ствар је била завршена – ми се вратисмо на ручак.
Базар је сад био скоро сасвим непроходан од гомиле. Изгледало је као да су су сва племена дошла у град заједно са својим женама, а свака жена са колијевком на леђима. Једина широка улциа је била закрчена великим топовима, а сваки је вукло око стотину војника. Прашина, врућина, бука и гурање, били су неописиви.Дућани су били поново отворени и испред сваког је стајала гомила. У сваком је такође било свечано друштво које је прекрштених ногу сједјело на тезги над својим шољама кафе. Попушили би цигарету или двије, онда попили наискап кафуи почели са још једном цигаретом док се друга кафа не скува.Марковић је наишао јашући и зауставио се пет инута да порзаговара док је мој пут био закрчен једним топом. За Есада се, рекао је, претпоставља да се удружио са Џавид пашом из Јањине, близу Валоне, и да се очекују неприлике. Запитао ме да ли бих могао остати ако се појаве Аустријанции и дође до друге опсаде. „Кад се очекују?“, упитао сам. „Вечерас или сјутра, или уопште никада“, рекао је.
међувремену током та три дана Цетиње је било блокирано да би се спријечило да вијести стигну до Аустрије. Било је познато да је Аустрија била спремна да нападне. Аустрија је крволок југоисточне Европе. Она страхује од сваког српског и црногорског успјеха за случај да се њени сопствени милиони словенских поданика не би осмјелили на побуну.Аустрија има много разлога за узнемиреност. Постојао је један далматински батаљон који се борио за Црну Гору, све аустријски поданици, сви свјесни да врло вјероватно никада неће моћи да се врате у своју земљу. Срео сам два аустријска десетара који су побјегли да би постали обични војници код краља Николе.
Аустрија има много агената на Балкану, а главни међу њима су католички свештеници и фратри. Она њих материјално помаже, док Русија плаћа православне свештенике. Аустријски конзул у Скадру био је Есадов присан пријатељ. Он је вјероватно био човјек који је подстакнуо убиство бега Хасана Ризе.
(наставиће се )
Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ИСТОРИЈА АНТИСРПСТВА: Комунисти помагали усташки устанак, заједнички циљ – разбијање монархије!

САУЧЕШЋЕ, ОДЈЕЉЕЊЕ ЗА СПОЉНЕ ЦРКВЕНЕ ПОСЛОВЕ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ: Молимо се Господу да ублажи бол и зацијели рану!

ЦЕТИЊЕ, КОМЕМОРАТИВНА СЈЕДНИЦА: Зашто?

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

skadarcrno

ИЗА СЦЕНЕ: Четврти скадарски рат 1912. и 1913. године (2)!

petokraka21

КОМУНИСТИ ЦРНИ ВРАНИ: „Обзнана“!

rumija6

ЛИТУРГИЈА НА РУМИЈИ: Црква окована ледом грије срца вјерника!

4 (1)

ИЗА СЦЕНЕ: Четврти Скадарски рат 1912-13 године!

cetinje-1-scaled-2

ШТА СЕ СВЕ ДЕШАВАЛО НА ЦЕТИЊУ КОБНОГ 1. ЈАНУАРА: Полиција пошла на погрешну адресу!