Оркестар је засвирао. Најозбиљнији од Турака устао је са послужавником на којем је био крчаг вина и чаша. Салутирали смо једни другима и попили сваки по чашу вина, поново салутирали, и пошли даље пролазом између оркестра и свјетине.На првом углу се налазила кућа са које се види читав мост. Покуцали смо на врата. Албанци у близини разбјежали су се десно и лијево као да смо кренули да их убијамо. Есад паша им је рекао да ће сви бити поубијани кад црногорска војска уђе у град.

Врата је отворио један старији човјек с изгледом крајње престрављености. Мјесто је било нека врста складишта, наравно тренутно празно. Попели смо се стубама до другог спрата и пронашли прозор који је гледао на мост. Штаб је дојахао преко моста са својим оркестром и великом заставом.

И Мартиновић и Вукотић су високи, преко сто деведесет, и обадвојица су били на веома високим коњима. Јахали су један поред другог; пратио их је штаб а иза њега дугачке колоне војника. Њихово кретање се одсликавало у језеру испод до посљедње поручничке сабље.Генерали су застали на мостобрану због вина (главни Турчин је жестоко набрао свој капут у напору да послужавник довољно високо подигне), а онда пројахали.

Стрчали смо и упали иза заставе. Пут је најприје водио кроз базар, од једног малог сокачета до другог, прекривеним настрешницама кућа, које су сасвим заклањале небо осим једне стопу широке траке. Гомиле људи су ћутке пиљиле из тамних удубљења отворених тезги. Сваки од тих људи и жена очекивао је покољ те вечери, међутим, њихово држање и изглед нијесу изражавали углавном ништа до равнодушности подстакнуте гладовањем.

Поново смо се нашли на сунцу док смо пролазили путем преко пашњака. Оне жене које су се плашиле да ће да буду поубијане по мрачним рупама базара сједјеле су овдје у групама, са лицима окренутим унутра, све обучене у своје најсвјетлије боје, баш као и послије експлозије у Бару.

Међутим, ту је била и једна велика група иностране дјеце заустављена крај пута, са огромним водичем који је стајао испред њих, носио арапски фес са плавом кићанком и држао тробојку.

Дјеца су нас поздрављала пиштањем и бацала на нас цвијеће. Стајала су на прстима у покушају да пребаце цвијеће преко високих похабаних војника који су пролазили. Ја сам био на пет метара десно од колоне те су ми се нека од њих која су била најузбуђенија упетљала око ногу.Зауставили смо се на великом тргу испред касарне у новом граду. Мартиновић је одржао кратак говор, казао људима да им се оставља на част да се лијепо понашају, и улазак је био завршен.

Ту ноћ смо преспавали на поду једне собе у хотелу.Скадар је био тих. Није било нереда, ни пљачкања, ни пијанчења. Нијесам видио пијаног војника од те ноћи, па све док смо отишли.

Базар је био претрпан мада су тезге биле затворене, а иза њега сам могао да видим велику гомилу војске и њихове барјаке на падини брда са тврђавом. Упитао сам једног војника из Команско-загарачког батаљона којега сам познавао, шта се догађа. Он ми је рекао да је тога јутра Есад требао да преда кључеве, и пошао са мном кроз изукрштане стазе базара, па уз брдо. Гарда књажевића престолонасљедника била је на капијама, величанствена са црним перјаницима, црвеним прслуцима, плавим панталонама, сјактавим чизмама.

Неколико метара навише пронашао сам све наше људе на окупу – Црвени крст и Црвени полумјесец заједно, са мјешавином штапских официра из обадвије војске – како стоје на ивици мале заравни испод главне куле тврђаве. На средини заравни било је једно дрво а испод дрвета сто за којим је сједио Есад паша, дебео плав човјек, и књажевић престолонасљедник Данило, прав, црн; обадвојица средњих година.

Званична предаја није дуго трајала. Кључеви су ишли од руке до руке и документ или два су потписани. Два генералисимуса су се руковала и Данило се попео на врх бедема да види подизање заставе. Његови гардисти су већ били постројени, а гомила војника је стајала около. Он је одржао кратак говор, застава је истакнута, гардисти свечано поздравили, војници ускликнули, испаљен је плотун, и читава ствар је била завршена – ми се вратисмо на ручак.

Базар је сад био скоро сасвим непроходан од гомиле. Изгледало је као да су су сва племена дошла у град заједно са својим женама, а свака жена са колијевком на леђима. Једина широка улциа је била закрчена великим топовима, а сваки је вукло око стотину војника. Прашина, врућина, бука и гурање, били су неописиви.Дућани су били поново отворени и испред сваког је стајала гомила. У сваком је такође било свечано друштво које је прекрштених ногу сједјело на тезги над својим шољама кафе. Попушили би цигарету или двије, онда попили наискап кафуи почели са још једном цигаретом док се друга кафа не скува.Марковић је наишао јашући и зауставио се пет инута да порзаговара док је мој пут био закрчен једним топом. За Есада се, рекао је, претпоставља да се удружио са Џавид пашом из Јањине, близу Валоне, и да се очекују неприлике. Запитао ме да ли бих могао остати ако се појаве Аустријанции и дође до друге опсаде. „Кад се очекују?“, упитао сам. „Вечерас или сјутра, или уопште никада“, рекао је.

међувремену током та три дана Цетиње је било блокирано да би се спријечило да вијести стигну до Аустрије. Било је познато да је Аустрија била спремна да нападне. Аустрија је крволок југоисточне Европе. Она страхује од сваког српског и црногорског успјеха за случај да се њени сопствени милиони словенских поданика не би осмјелили на побуну.Аустрија има много разлога за узнемиреност. Постојао је један далматински батаљон који се борио за Црну Гору, све аустријски поданици, сви свјесни да врло вјероватно никада неће моћи да се врате у своју земљу. Срео сам два аустријска десетара који су побјегли да би постали обични војници код краља Николе.

Аустрија има много агената на Балкану, а главни међу њима су католички свештеници и фратри. Она њих материјално помаже, док Русија плаћа православне свештенике. Аустријски конзул у Скадру био је Есадов присан пријатељ. Он је вјероватно био човјек који је подстакнуо убиство бега Хасана Ризе.

(наставиће се )