Пише :Дејан Бешовић
У Архиви манастира Хиландара у српским документима под бројевима 82. и 105 чувају се двије повеље од којих je прву, дакле ону под бр. 82, издао српски великаш Јован Кастриотић манастиру Хиландару, а другу, ону под бр. 105, издао je манастир Хиландар Јовану Кастриотићу. Обије повеље су већ давно објављене и то је урадио Академик Милош Благојевић ,тако да овога пута вјероватно ништа ново неће бити речено . С друге стране ово je можда прилика да се на оба документа подсјетимо и укажемо поново на њихову занимљиву садржину.
На почетку неколико ријечи о породици Кастриотића. Најстарији до сада познати податак о овој породици сачуван je у Историјском архиву у Дубровнику. Ријеч je о познатом документу, тј. о заклетви Александра, господина Канине и Валоне из 1368. године, да ће бити пријатељ Дубровника. Међу сведоцима ових преписки наведен je канински кефалија Кастриота. Јован Кастриотић је вјероватно потомак споменутог кефалије из Канине. Познати документи не дозвољавају да се нешто прецизније каже о степену њиховог крвног сродства.
Дипломатика као помoћна историјска наука проучава повеље . Зато смо морали да опишемо њих са историјске ,научне тачке .Посматрајући спољне особине повеље под бр. 82, опажа се да je писана на пергаменту ширине 25,8 дужине 35,1 сантиметар , на средњовјековном Србуљслом језику (овдје извјесни Душан Синдик мијеша Србуљски или Старо-српски са Српскохрватским језиком ) ћириличким писмом, рашким правописом, канцеларијским брзописом, црним мастилом у 25 редова урачунавши ту и потпис. Сачуван je отисак округлог воштаног печата чији je пречник је 4.7 сантиметара . На полеђини je запис савремен или врло близак времену постанка повеље: + Книга Кастриотићева за села. Знатно изнад тога записа, руком вјероватно друге половине XIX вијека латиницом N (вероватно: numero), испод тога 35, испод је написано 6934 года, највероватније руком Порфирија Успенског,који је кривотворио многе Хиландарске повеље . Окренут за 180° налази се запис монаха Никанора , из 19 .вијека : Сеи хрисовуль есть господара Ивнна Kacтpiωта албанскаго, и копίе егω вь немъ есть. И пише како даеть монастирю нашему два села во Албанiи и суща съ церковьίю Прес(ве)ты, Богородицы тамо сущίа, и ωписуеть вс по синорами, и прочат. Запис je подвучен неравном испрекиданом цртом. Између текста записа и црте оловком вероватно с почетка XX вијека пише : Бр. 94. Уз повељу се чува и препис споменутог монаха Никанора. Он je себи дозволио да преписавши вјерно цио текст повеље дода и потпис по својој замисли: Милостию Божијею Јоаннь Кастриоть господар албанскии и прочат” .
Повеља не почиње крстом, што је уобичајено за Српске средњевјековне повеље тј. симболичном инвокацијом, него се на почетку налази нека врста комбинације између вербалне инвокације и интитулације: – По неизрецивом милосрђу владике мога Христа, ja, грешни и недостојни, не смијем се назвати раб Христа Бога мога, Јован Кастриотић, са мојим синовима Станишом и Репошем, Константином и Ђурађем. Такорећи у једном даху одмах се на овакав почетак наставља експозицитивна нарација : Потрудих се, по господину Богу моме сведржитељу и помоћу госпође Богородице Лаври хиландарској. У продужетку експозиције слиједи прича о савјетовању са синовима, о читавом поступку и одлуци да се у оквиру могућности учини поклон светом манастиру Српској царској лаври манастиру Хиландар на Светој Гори -Атонској . Затим долази тзв .диспозиција у којој су наведени поклони, а то су у овом случају села Радостуше са црквом посвећеном Пресветој Богородици, и село Требиште. Села су поклоњена са великим повластицама – и. Као што ће се из даљег излагања видјети, очигледно je да су у то вријеме, ријеч je о првој половини XV вијека, традиције српске државе из времена царства још веома снажне, па се то огледа и у овој повељи. Као и у повељама српских средњовјековних владара, тако се и овдје повластице могу подијелити на судске и економске. У судске повластице убрајају се изузимање испод власти краљевских.У овом случају: кефалије, власника и писара, а у економске ослобађање од десетака и то: житног, винског и пчелињег, као и других дажбина као што су: траварина, торовнина и динари поклони. Академик Милош Благојевић је у праву када сматра” да десетак не треба дословно схватити као десетину производа, него само као известан део (проценат) убране летине. На такав закључак упућује помен великог и малог десетка у Светостефанској хрисовуљи” равнина je била надокнада за коришћење пашњака. Њена вриједност одређивана je у зависности од врсте и количине стоке а вјероватно и од величине пашњака. Не би требало искључити ни могућност одредбе ad hoc или погодбе, јер разни документи пружају различне податке. На могућно значење термина тровнина указује податак по којем се ова дажбина плаћала када се јагњила овца на црковној земљи. Динар поклони, вероватно je означавао неку врсту милостиње. Једино су цркви остављена права у складу са законима тих села да поклања сиротињи колико треба по виђењу .У првој повељи није нам саопштена и садржина тих права, тако да то за сада остаје непознато. На крају диспозиције записана je општа повластица да су села ослобођена свих работа малих и великих. На основу такве формулације можда не би било погрешно закључити да су и све дажбине набројане у овој повељи биле испуњаване у виду тзв. радне ренте.
Анализираћемо дио текста -” И сије моје записаније да пръбивает’ тврьдо и непоколебимо”, подсјећа на короборацију, али je уствари увод у санкцију. Сама формула санкције као рестриктивне je уобичајена као и у већини зетског-рашких и врањинских повеља за манастире и цркве a њене казнене одредбе су само духовног карактера.Нарочито су овакви текстови изражени у Врањиско- зетским повељама које Академик ДАНУ др. Божидар Шекуларац назива по свом нахођењу Дукљанско-зетским повељама .Ипак, треба споменути да се међу клетвама и анатема намијењеним претежно посмртном животу прекршилаца одредби повеље налази и жеља која може донијети и несрећу у вјечности . Ради се о жељи да прекршилац оболи од проказе Геозијеве, тј. од лепре. Ово је јединствен случај међу санкцијама српских средњовјековних повеља писаних на нашем језику.
Датум повеље садржи само годину 6934, од стварања свијета . Зато се као датум издавања повеље мора узети у обзир сво време од 1. септембра 1425. до 31. августа 1426. године.
Сачуване Србо-арбанашке повеље писане ћирилицом у ово вријеме немаjy класичан потпис као што je то случај код свечаних повеља византијских и српских владара средњега вијека. Потпис ове повеље по формулацији подсећа на овјеру а не на класичну српску средњовјековну повељу: Писав подписах обичним печатом господина Јована Кастриотића. Навикли смо да печат сматрамо овјером потписа и читавог документа. Овдје je печат замијенио потпис. Иначе je текст потписа стављен на уобичајено мјесто са десне стране , a између ријечи подписах и обичном налази се сразмјерно велики простор за смештај воштаног печата и два прореза за смештај сигурносне траке на коју се наливала воштана маса непосредно прије отискивања печата. – Сачувани печати породице Кастриотић потичу тек из времена Ђурађа Кастриотића – Скендербега али je јасно из стилизације овог потписа да су у канцеларији Јована Кастриотића употребљаване двије врсте печата. Нама je по имену познат само обичан. Име друге врсте није за сада познато.
Читањем повластица побројаних у повељи Јована Кастриотића стиче се утисак да су оне просто преписане из неке српске царске хрисовуље као нпр.Дечанске Хрисовуље .Исто тако види се жеља за самосталношћу издавача, када каже да je ослободио ова села од свих “мојих” работа малих и великих. Ипак он je у то вријеме већ турски вазал, на што указује и изузетак од дажбина за харач царев, тј. султанов, што je ван његове моћи. Села нису била ослобођена ни од “града” што je изгледа такође била царска работа. Претпоставка по којој се ова работа односила на обслуживање старог града Дебра на рјечици Гражданки данас у Албанији, чини се да нема основа у историјским изворима.
Повеља која се налази под бројем 105. такође je написана на пергаменту, широком 27,5 а дугом 36 сантиметара на средњовјековном Србуљслом језику, рекло би се ресавским правописом, неуредним полууставним писмом, црним мастилом у 31 реду укључивши и потпис. Између главног текста документа и потписа остављен je празан простор на коме je причвршћен округли воштани печат пречника 3,5 х 3 цм. Печат није добро очуван па се на њему уочава фигура Богородице са Христом, вјероватно на трону и ореолом око главе. Уз десну и лијеву страну фигуре налазе се остаци слова која се не препознају сем што се види да je текст текао у хоризонталним редовима али најприје десном па тек онда лијевом страном фигуре. На полеђини се налази биљешка руком монаха Никанора, највјероватније из прве половине 19 вијека , која дословно гласи: Писмо ωт монастирь согласно за арбанашки пиркь / како са го продале ωт монастирь господару Иωанн Кастрίтучу албанскому кназу за 60 флоринъ, и паки приложен на монастырь –
Реченица: И сије моје записаније да пръбивајет’ тврьдо и непоколебимо, подсећа на короборацију, али je уствари увод у санкцију. Сама формула санкције je уобичајена као и у већини рашких повеља за манастире и цркве a њене казнене одредбе су само духовног карактера. Ипак, треба споменути да се међу клетвама, намењеним претежно посмртном животу прекршилаца одредби повеље налази и жеља која може донети и несрећу на овом свету. Ради се о жељи да прекршилац оболи од проказе Геозијеве, тј. од лепре. Ово је јединствен случај међу санкцијама средњовековних повеља писаних на нашем језику.
Датум повеље садржи само годину 6934, тј. годину од стварања света. Зато се као датум издавања повеље мора узети у обзир све време од 1. септембра 1425. до 31. августа 1426. године.
Повеља која се налази под бројем 105 такође je написана на пергаменту, широком 26 а дугом 35 сантиметара , средњовјековним Србуљском-старо српском језику , рекло би се ресавским правописом, неуредним полууставним писмом, црним мастилом у 31 реду укључен је и потпис. Између главног текста документа и потписа остављен je празан простор на коме je причвршћен округли воштани печат пречника 3,5 х 3 цм. Печат није добро очуван па се на њему уочава фигура Богородице са Христом, вјероватно на престолу и ореолом око главе. Уз десну и лијеву страну фигуре налазе се остаци слова која се не препознају сем што се види да je текст текао у хоризонталним редовима али најприје десном па тек онда лијевом страном фигуре. На полеђини се налази биљешка руком монаха Никанора, вјероватно из четврте деценије 19. вијека, која гласи:” Писмо ωт монастирь согласно за арбанашки пиркь / како са го продале ωт монастирь господару Иωанн Кастрίту албанскому кназу за 60 флоринъ, и паки приложен на монастырь”
На почетку ове повеље се налази крст, дакле симболична инвокација а затим и вербална, која се наставља у интитулацију: По благодети и човекољубљу владике нашега Исуса Христа и извољењем пречисте Богоматере и молитвама светих и преподобних и богоносних отаца наших Симеона и светитеља Саве и извољењем и љубављу моје господе часнога Сабора лавре хиландарске, старих и младих и мени међу последњима смјерноме jepoмонаху Атанасију Србину који игуманујем у дому пречисте владичице наше Богородице.Одмах затим долази нарација из које сазнајемо да je у вријеме постанка документа христољубиви господин Јован Кастриотић са својим синовима Репошем, Константином и Ђурђем, зажелио да купи пирг Св. Ђорђа са виноградима, маслињацима и “оправданием” = правима која припадају пиргу, тако да сва та добра чине четири аделфата. Послије смрти појединих аделфатара, сваки аделфат поново je постајао власништво манастира. Имена покојних аделфатара биће трајно спомињана и уписана у поменик манастира. Као противуслугу Кастриотићи ће дати 60 златних флорина.
У диспозицији која је релативно кратка, каже се да су се сви чланови Сабора манастира посаветовали (с’вештавше се в’си купно) и одлучили да предлог аделфатара прихвате, те да су све то записали. На тај начин чланови Сабора стараца манастира Хиландара постали су и свједоци, а и сама диспозиција je непосредно прешла у формулу свједока. Од санкције je остала само уводна реченица са молбом будућој браћи игуманима да не покваре постојећи документ, него да га још боље поткријепе. Вјероватно зато што се ради о манастирском братству, које би требало да увек смјерно и на опроштај спремно буде, повеља не предвиђа никакве казнене одредбе: На празном простору je печат а затим слиједи потпис смерног игумана хиландарског Атанасија.
Ова повеља није датована . Неспомињање имена Јовановог сина Станише не може да послужи као аргумент за датовање, сем ако се за такву тврдњу не објаве чврсти докази.Стога ће бити најбоље да се за датум издавања ове повеље задржи временски оквир између 1426. и 1431. године,како се не бисмо сврстали у псевдо-науку .
Од дарова поклоњених манастиру Хиландару сачувана су оба села. Село Радостуше данас се зове Ростуше док село Требиште и данас постоји под истим именом. Села се налазе сјевероисточно од Дебра у Македонији, у долини ријеке Радике на источним падинама планине Дешат. Удаљена су једно од другог ваздушне линије 3 км. За разлику од српских средњовјековних повеља овде немамо сачуване никакве податке о становништву, тј. податке о људима који су били задужени за испуњавање радних обавеза према новом феудалном господару – хиландарском манастиру. Стога смо покушали са изворима новијег датума. На срећу сачуван je и објављен турски пописни дефтер из 1467. године, за вилајет Реку, у којем се међу поседима Карађоз-бега спомиње и село Радостуше. Тако сазнајемо да je свега четрдесет година после издавања документа Јована Кастриотића у селу живјело петнаест породица са укупним задужењем од 1.530 акчи. Старешине домаћинстава тада су били: Станиша Ђурковић, Степан Ђурковић, Ненче Кокларевић, Тошан Кокларевић поп Петар Плахтић , Ненче Плахтић , Никола Ковач, Бојчин син Рајин Влакшић , поп Вукота Братоножић , Ђуро Ковач, Ђоре Ћирковић , Станиша Владислав Ћирковић , његов брат Тодор Ћирковић, Ђуро јединац Тодоров, Драгија син Бојчина Ћирковића.
У следећих сто година село je доживјело разне измене. У попису из 1519. године записано je четрдесет хришћанских и једна муслиманска породица, а 1583, само шест хришћанских и осам муслиманских породица, од којих су четири исламизоване . Дефтери XVI вијека су коначно објављени можемо са тугом рећи да се становништво ова два села готово уполовило у становништву. У XIX вијеку Јастребов биљежи ово село под именом Раостуши и Радостуша, са становништвом од четрдесет муслиманских и осамдесет српских хришћанских кућа. Становници су знали да je у селу некада постојао манастир Успења Богородице. Из извора у Архиви града Скадра Arrkivi.Shk.443-556/het440 1925 .г. сазнајемо да je крајем XIX вијека почело “потурчавање топонима”. Тако Дупен камен постаје Дикиљ таш а Дрење Кoзлџик. Мухамеданско и хришћанско становништво не разговарају међусобно, дјеца се не играју, “као да се не познају и као да имају тешку пизму”. А сви говоре српски језик. (Ријеч je о Мијацима). Ово су подаци из 1925. године када je село Ростуше имало око 1000 становника, од тога хришћана Срба око једну четвртину 25% .
Од цркве о којој се говори у повељи, године 1925. године остали су само темељи чију je скицу објавио Академик Александар др.Дероко на основу истраживања Академика др Николе Вулића . Димензије цркве биле су ширина 10, дужина 15 метара, али треба рећи да има три различита слоја градње, као и да се унутар спољних темељних зидова налазе и унутрашњи зидови чија димензија на скицама није прецизно обиљежена али се може закључити да je приближна ширина била између 8 м а дужина до 11 м. С разлогом можемо претпоставити да je црква из 15. вијека била оних мањих димензија. Традиција по којој je у Радостуши некада био велики манастир чак са 360 монаха, иако претјерана, указује на цркву новијег датума. Такође je забиљежена традиција да су све реликвије радостушког манастира пренијете у манастир Св. Јован Бигорски, да je црква неко вријеме била запуштена и претворена у џамију.
Село Требиште такође je забиљежено у пописном дефтеру из 1467. у вилајету Река. И ово село je имало петнаест породица а давало je приход од 1722 акче. Старешине породица су били: поп Богослав Богојевић , Радич Иванчевић, Радич Богојевић његов брат Тодор, Миладин Богојевић брат споменутих , Волче Букуровић , Рајчин Букуровић, Мирко Станислав Букуровић , Стајко Мацановић, Станиша Танушевић, Рале Ђуровић, Кале Ђуровић брат споменутог, Влашче Јовановић, Петар Станислав Јовановић , Лазар Мацановић,Љубомир Јовановић .
УСкадарсмом дефтеру село је записано као Трабшта, а у новијим Трбишта. Оно je 1519. године имало 55 српских хришћанских породица, а године 1583. 41 хришћанску и 5 муслиманских породица. Дакле, и ово село je у XVI вијеку трпјело знатне промене. У селу постоји извор Параспур, а и имање под истим именом, које припада манастиру Свети Јован Бигорски. Јастребов бељежо Требиште као насеље са 70 муслиманских и 50 српских хришћанских кућа, а 1925, то je било село са око 900 становника од којих су 600 били исламизовани Срби а осталих 300 било је Православних Срба
Од друге повеље у Светој Гори су остале рушевине арбанашког пирга у гори изнад манастира Хиландара и гроб Репоша Кастриотића , једног од синова Јована Кастриотића . Над гробом je израђена фреска, на којој душу покојникову Богородици Одигитрији препоручују св. Ђорђе, св. Симеон Немања и св. Сава.Натпис над гробом: Представи се Репош дукс Зете , у години 6939 (1. IX 1430 – 31. VIII 1431).
О Арбанашком пиргу у XVI вијеку брину влашки владари. Влашки војводе Негоје Басараб и кнез Радуле нису се оглушивали о молбе за помоћ Арбанашком пиргу. Тако је Негоје Басарабић 1512. године одредио годишњу помоћ од 1.000 аспри и 100 аспри за трошак братији манастирској. Војвода Радуле Влах одредио je 1525. године помоћ у износу од 1200 аспри пиргу а игуману хиландарском Макарију Ускоковићу 1.000 аспри. У години 1525. спомиње се овај пирг са проширеним култом. До тада се увијек у изворима говорило да је пирг био посвећен св. Георгију, а од ове године спомиње се и култ св. Николе. Године 1528. помоћ јe повећана на 3.000 аспри, а додатак братији на 300 аспри. У румунској историографији повећање награде за игумана Макарија Ускоковића , доводило се у везу са дјеловањем штампара Макарија, па се он чак помињао и као митрополит. То међутим, излази из оквира наше теме, па се тиме и нећемо бавити овом приликом.
Ако се из овог скромног прилога може сагледати бар једна димензија живота Срба у Албанији у трећој деценији XV па и Влаха у другој и трећој деценији XVI вијека, онда се може рећи да je циљ овог истраживања дјелимично достигнут. Аутор се трудио да се искључиво држи историјских извора како нико не би могао да негира оно што је познато да су Кастриотићи Срби из Албаније.
