Пише : Дејан Бешовић
У добро чуваним и до скоро недоступним мемоарима Генерала Петра Булатовића насловљеним „На правој страни историје „,које је аутор овог фељтона успио да „ослободи“ из архива злогласног Сигуримија после готово седам деценија ,Србина из Враке скадарске којег је Александро Мавројанис-алијас Енвер Хоџа у измишљеној афери заједно са Лири Гегом и Далијем Ндреуом стријељало надомак Тиране 26 .новембра 1956 .године , каже се :
Након преноса протеста преко радио Тиране Мехди Фрашерија одмах је услиједила порука краља Зогуа народима Албаније . Ево коначно поруке која се чекала претходна три дана. Дошла је прекасно да послужи својој сврси, а то је била мобилизација народа на отпор, али је то био дефинитиван доказ да ни народ у Албанији ни његове вође никада нису добровољно пристали на инвазију фашистичких трупа на њихову земљу. Шеф државе је говорио о захтјевима Италије, чије би прихватање значило губитак независности Албаније, и апеловао на народ да стане са оружјем и одупре се инвазијским трупама“
О даљим догађајима информишемо се из мемоара познатог Влаха из Корче Тајара Заваланија који ће записати :
Поподне 7. априла атмосфера је доживјела потпуну промјену. Сазнало се да је краљ напустио своју палату и да је постављен у премијеровој кући. Речено је да је то било као мјера предострожности против ваздушних напада (за велике формације италијанских авиона, који су летјели веома ниско, непрестано су остали небо). Такође се сазнало да је остатак краљевске породице напустио Тирану претходне вечери. Бременита краљицу морали су премјестити у аутомобил који је за ту прилику посебно преуређен у возило хитне помоћи. Шапутало се да ће и краљ и његови министри отићи.
Тада се, као воз барута, проширила гласина да ће у пет сати поподне почети бомбардовање престонице. Полицајци на бициклима патролирали су улицама и, заустављајући се пред малим групама људи, тражили од њих да одмах напусте улицу. Рекли су да су од самог жупана Девол Марина имали наређење да растјерају скупове и обавежу цивиле да се држе својих кућа и склоништа .Народ је обузела паника, а улице су се испразниле као магијом. Убрзо потом је почео погром . Жене, дјеца, старци натоварени насумично зграбљеним завежљајима журили су ка периферији града. Други, са душецима, ћебадима и дрвеним колијевкама нагомиланим на магарцима и коњима, пробијали су се према сусједним селима.
Генерал Петар Булатовић којег Краљ Зогу последњим актом -наредном ,издатим у још неокупираној Албанији ,именовао за начелника генералштаба краљевске војске Албаније у већ поменутим мемоарима пише :
„На улицама, које су неколико сати раније зујале од необичне активности, сада је владала смртна тишина. На својим мјестима остали су само младићи задужени за ред, који су узалуд покушавали да смире узнемиреност становништва. Изгледало је као да су краљ и влада, спремајући се да напусте град, жељели да испразне улице из страха од експлозије сасвим оправданог бијеса. У ствари, исте вечери низ службених аутомобила је напустио престоницу забаченим улицама и готово не привлачећи пажњу. Касније се сазнало да је, да би се обезбиједило ово журно повлачење, скоро сва краљевска гарда и већи дио трупа били послати да заштите пут Тирана -Елбасан, како би се осигурала безбједност конвоја највећих званичника .Мене је у том моменту раздирала брига за мој родни крај .Депешом сам обавијештен да су у Враки дошли: Пуковник Драгољуб -Бећо Драгићевић са капетанима Павлем Ђуришићем и Ђорђем Лашићем .Познавајући сву тројицу а нарочито Драгићевића са којим сам се сусретао и и на студијама ,био сам миран и спокојан а опет и онеспокојен познавајући ратнички карактер мојих врачана .Нарочито сам стрепио од својих шурака ,Јелисаветине браће Василија и Владимира Шантића који су били правични млади људи ,али лаки да -,преко кољена доносе одлуке -што је општа карактеристика нашег српског народа .Понављао сам у себи ту истину а Богами се и често молио онако простодушно и чисто, како су ме учили мој отац Василије и мајка Ана када су ме водили на Црквено -народни сабор у Боричу . Моју неспокојност разбијала ми је и чињеница да у Враки имамо једног мудрог човјека Свештеника,мог рођака Велишу Поповића ,кога смо звали и Попе Вело ,који је има пуно искуства и памети ,смирења и стрпљења и који је заиста био вођа Враке и Скадра „.
Италијанске трупе, предвођене оклопним јединицама, ушле су у Тирану, мртви град, ујутро 8. априла 1939. Окупаторима је требало четрдесет дана да заврше окупацију земље ,са нагласком на Скадар .
Јавно мњење у слободном свијету осудило је заузимање Албаније као неоправдан акт политике моћи. Сер Харолд Николсон у часопису Спектро је оштро узвратио „професионалним побјегуљама “ који су покушавале да тврде да се у Албанији ништа није промименило, јер је она већ била италијански протекторат или нешто горе.
Може се истаћи, – писао је амбасадор Николсон , – да је инвазијом на Албанију сињоре Мусолини прекршио седам различитих међународних споразума и уговора, у четири од којих смо били и ми.Бегаписта је донекле збуњен рециталом ових седам прекинутих подухвата. Он се враћа на најжалосније бјекство од свих. Па, у сваком случају, каже, била је то заостала земља, а краљ Зогу није био ни по каквим демократским мјерилима просвећени владар. И тако су се исти ескаписти подсмијевали Бенешу у часу његове издаје.
Тајмс је , у својој насловници од 8. априла 1939, након што се позвао на више него повјерљиве изборе Тројној Осовини, поставио је сљедеће питање:
Сада остаје да се открије како ће генијалност нацистичке и фашистичке дипломатије успјети да помири инвазију са Уговором из 1927. године.Мусолинијев чин мржње и агресије, – писао је Тајмс , – не само да је био непомирљив са Уговором из 1927. године, којим се Италија обавезала да ће прискочити у помоћ Албанији у случају да је нападне нека друга сила, већ је и намјерно прекршио низ слободно преузетих обећања – наиме одлуку коју су донијели амбасадори 9. новембра 1921. Пакт Лиге народа, а прије свега Англо-италијански уговор из новембра 1938. Заиста, према тако праведном изразу господина Атлија: „Силовање Албаније је за Англо-италијански споразум оно што је било уништење Чехословачке према Минхенском споразуму.Англосансонци су се показали стерилним и немушким ,пуним зла ,туге и биједе а Мусолини је показао да та Италија наводна насљедница моћног римског царства није ништа друго ,до хрпа моћне људождерне гвожђурије “ .
У Паризу је Гзавије де Курвил, бивши директор француског лицеја у Корчи, који је напустио Албанију након инвазије, одржао предавање о томе шта се догодило тог кобног Великог петка.
У луци Драч, – рекао је он, – која није евакуисана, прва брига победника била је да бајонетом отјерају групе мушкараца, жена и дјеце из њихових подрума, да их одведу до трга, да их распореде у два реда и да им нареде да дају фашистички поздрав погодан да послужи као први план за снимке и филмове десанта. На саму вече Великог петка, Албанија није имала ни један глас да негира неистине и да прогласи своју одлучност да живи.Био је то велики Петак не само Албанаца већ и Срба ,Грка ,Влаха ,Цинцара али и Велики петак Европе ,закључио је овај француски професор који је годину дана раније прешао у православље .
Да би се оправдало право Албаније да води независну егзистенцију, – довољно је да је краљ Зогу рекао ‘Не!’ агресору, и да се народ у Албанији борио довољно дуго да подвуче његово одбијање да се потчини страној доминацији. Јер, пошто се политика моћи поново користи за постизање империјалистичких циљева, зар није Албанија била та која се прва у Европи усудила да каже „не“ упорним захтевима моћног грчког сусједа са којим има пуно заједничког ? – записао је Влашки вођа Темискол Џувани .
Генерал Петар Булатовић пише даље у мемоарима :Авај, европске канцеларије нису биле спремне да се боре за принципе Пакта Лиге народа. Талас дефетизма захватио је континент. Помирење је било уобичајено, а то је у пракси значило да агресору попуштају на рачун неког другог.Не само да је Европа била незаинтересована за Албанију што није био случај 1912 .године када су нам на превару Атинским споразумом отели Враку ,Скадар ,Љеш , Пешкопеју и Дебар ,већ су и САД- е и Совјетски Савез били незаинтересовани за судбину како Албаније тако и њених народа .Чемберлен је, одговарајући на питање у Доњем дому, изјавио да је Албанија ван свере британских интереса. Албанско посланство у Лондону је затворено. У Паризу, захваљујући чврстом ставу отправника послова, Влаха Милта Ночке, посланство је наставило да функционише све до распада Француске. И у Турској је албанско посланство остало нијемо, а анексију Албаније .Влада Анкаре никада није призналаснексију али није рекла ни ријеч против . Што се тиче јужног сусједа Албаније, њихов став је био кротко покоран. Дана 11. априла 1939, грчки премијер Метаксас је послао инструкције грчком министру у Рим да италијанском министру спољних послова пренесе следећу поруку:
Чврсто сам увјерен да се у будућности неће десити ништа што би нарушило традиционално пријатељство које постоји између двије земље, и да почиње нова ера срдачности и мирне сарадње међу нама.-Грци су се вјероватно надали плијену на тлу Албаније,са територијом за коју су изгинуле десетине хиљада најбољих Срба . То ме руководило да поднесем оставку на мјесту начелника генералштаба војске Албаније и да се 12 априла 1939 .године запутим у Враку како бих тамо организовао ред и колико ми снаге дозвољавају био од помоћи нашем народу који је по ко зна који пут био остављен на историјској вјетрометини Балкана “ .
Догађаји у самој Враки после Драгићевићеве сугестије Павлу Ђуришићу и Ђорђу Лашићу били су заглушујуће мирно они су ипак одлучили да се са војском врате у село Борич ,које је било административно сједиште општине Врака .Дакле искусни ратници и родољуби нису насјели на провокације Орошких првака и са око 300 војника стационирали су се у Враки умјесто да буду глинени голубови у гудурама Проклетих и Маранских планина . Агресија Италије на Албанију поменуте је затекла међу својим народом у Враки . Патроле краљевске Војске Југославије заузеле су готово сва села од Каменице ,Коплика па до Штоја испред Скадра . Дојучерашњи пријатељ Срба Марк Ђонмаркај,поглавар четри барјака одмах по капитулацији Албаније 11.априла 1939 .године из Ороша упутио за Тирану а његови борци дислоциран и су из Скадарског басена и врачког војводства у планине према Косову и Метохији.
Пуковник Драгољуб -Бећо Драгићевић у свом раду Четнички покрет у Подгорици и Скадру 1938-1944 .године Чикаго 1993 .године каже :
Тек што је војна окупација завршена, предузето је низ политичких мјера да се статус Албаније сведе на статус италијанске провинције. То је ипак учињено на начин да се очува фикција независне земље.Војно стање је још увијек било на снази када је стотинак часних људи окупљено и доведено у Тирану као у концентрациони логор. У кругу зграде парламента им је речено да морају да играју улогу народних делегата-посланика у Народној скупштини. Џафера Ипија, бившег судског инспектора, именовао је Ђакомони, нови врховни владар Албаније, да пренесе делегатима сврху због које су тамо доведени: „Господо“, рекао је у свом уводном говору, „Ја само да вам прочитам предлог за који се тражи да га одобрите, као што сам га добио од италијанског посланства гдје је састављен“. Предлог је прогласио детронизацију краља Зогуа и спајање круне Албаније са круном Италије у личности Виктора Емануела Трећег а црногорска краљица Јелена Петровић постала је преко ноћи -Принцеза од Драча . Датирано је два дана раније, а потписали су га Ђакомони, италијански министар у Тирани, и његов секретар Бабушио-Рицо. Текст је објављен у вечерњем листу који је потом на брзину конфискован.Нова марионетска влада Тиране била је конституисана у истом италијанском посланству у којем се злогласни Ђиро вратио у тријумфу наоружан најдалекосежнијим овлашћењима. На чело владе постављен је Шефћет бег Верлаци, најбогатији земљопосједник у земљи. Било је малог застоја у именовању министара. Неки од оних који су претходно одабрани да дјелују као квислинзи приоритетно Марк Ђонмаркај ,били су толико шокирани ударом Италијанске силе од 7. априла да су одбили да сарађују. Ђиру и Ђакомонију је било тешко да их убиједе да Мусолини не жели ништа толико као добробит народа у Албанији; морали су чак да прибјегну прикривеним пријетњама да би приморали оне који су оклијевали да прихвате функцију.Потом је донесен низ конвенција између марионетске владе и Ђакомонија, који је имао двоструку улогу вицекраља Албаније и италијанског опуномоћеника. Овим конвенцијама су спроведене све тачке чувеног ултиматума од 5. априла1939 .године , који су народ и владаре слободне Албаније прогласили неприхватљивим од стране суверених држава. Ова чињеница сама по себи оповргава тврдњу да се у Албанији ништа није промијенило после италијанске инвазије, или да је Албанија већ била италијански протекторат прије 7. априла. И овде ће ауторитативни и непристрасни суд Гарвина резимирати ситуацију у неколико ријечи: „Да се изразим у једној реченици, он (Мусолини) сада преузима оно што је краљ Зогу одбио, војну контролу над Албанијом потпуну као њемачко потчињавање Чехословачке“. Такође осврнућемо се нетачне и злонамерне тврдње појединих беранских комуниста који су у њиховим забиљешкама измислили чисту лаж да смо се ( Павле Ђуришић ,Ђорђе Лашић и ја) састајали са малисорским првацима Ђонмаркајем и сличним за које сам од самог почетка знао да су наклоњени фашистичкој идеологији преко ватиканског пројекта „Serbia тerra misionis “ о коме сам у више извјештаја писао ондашњим краљевским изасланицима као и самом пуковнику Угљеши Поповићу ,начелнику Тајне војно-обавештајне службе Краљевине Југославије “ .
( наставиће се )
