Пише :Дејан Бешовић

Позната je ствар да су Солунска браћа дала словенскоме свијету азбуку да би одатле па даље потекла историја словенске писмености и књиге. Разумљиво je да та писменост није настала као неки циљ сам за себе, него као средство – управо средство мисије, па разних облика културе која je сва била подређена црквеној обради и његовању. Ту, поред олтара и у сфери култа, настаје и гаји се култура, jep се ту живи, учи, влада, понаша, ствара… Код словенских народа то je тако од почетка њихова уласка у историју; тако je, дакле, и код нас Срба.

Писменост и школовање су били дуго, скоро до најновијега времена, бар код Срба, строго у функцији Цркве. У Цркву je укључиван народ, сви чланови, a поједини одређени људи су стварали, писали, учили, богослужили – заједно од свога назначења и посвећења.

Тако, и никако друкчије, могло je да буде и у црквама Српске архиепископије, и под њеним тремовима – мислимо на оне које су у средњем вијеку зидали српски владари, нарочито краљ Милутин. Њих је било прилично на тлу данашње Албаније. Многе од њих су порушене, али их има које су као објекти сачуване – конзервиране, и стоје данас, послије толико времена, празне; или су адаптиране и промијењена им je намјена – дакле, и у једноме и у другом случају оне су ван своје аутентичне и примарне функције. Ако једнога дана дође до истраживачких захвата на њима и проучавања њихова живописа, могло би да се догоди – и то не би било никакво чудо, него очекивана појава – да се нађу макар фрагменти извјесних композиција на њиховим зидним површинама које осликавају амбијент и ситуацију школе – дјеце, и учитеља вјере и писмености, свештеника, било мирскога (свјетовнога) било монашкога (калуђерског) реда. У Богородици Љевишкој у Призрену имамо, на примјер, приказану младост св. Николе. На тој композицији je приказано како га мајка води у Цркву да учи књигу, а тамо га дочекује калуђер-учитељ. Врло је основано претпоставити да je у православним храмовима на територији Албаније била заступљена таква тематика – бар у онима које je зидао краљ Милутин у годинама кад je осликавао Призренску Љевишку.

За илустрацију тезе да се у скадарском крају његовала књига, што ће рећи да je било писмених и оних који су се описмењавали, нека послужи позната чињеница да je у једноме од села у околини Скадра ,конкретно Кули Рашкој пронађен зборник попа Драгоља Крстовића  и љепопис попа Миленка Крстовића , наши књижевни споменик из XII  вијека. То je било у Враки, и то у кући која je била наследно свештеничка “кроз 17 кољена”, па je књига предавана “од оца – сину, унуку…”.

Сачувани слајдови нам пружају могућност закључка да je у питању управо српски живопис, али византијске културне сфере, а не грчки. Наиме, по живопису као издвојеном , било би тешко закључити чијег je поријекла и чија га je кичица радила – али има један други поуздан знак којим можемо са сигурношћу извршити атрибуцију његову као српскога а не грчкога или чијег друго. То су сигнатуре на фрескама – оне су српске, а не грчке. Слајдови које имамо у виду пружају још један доказ односно доказни материјал о постојању српске писмености у територијама средње и сјеверне Албаније у дванаестом  вијеку и даље: надгробне плоче на којима су и данас читљиви српски  натписи. Уопште je немогуће претпоставити да je грчки сликар исписивао српска слова на фрескама и гробним плочама. Јест да je то био наш српски ренесанс, који представља даљи одјек цариградскога ренесанса Палеолога, и краљ Милутин je мецена наше културе баш тога стила, али je незамисливо да српска слова исписује сликар Грк; уосталом, зашто би то он исписивао, кад то није радио ни Грк Никола који je фрескописао Студеницу, него сва je прилика, сам наручилац студеничкога живописа – Свети Сава.

Taj стари, предсистематски тип школе и метод рада у њој био je функционалан: учило се уз рад, и радило се  уз учење. Тако je уз оца свештеника, сликара, тесара, зидара… радио и његов син и настављао посао. Тако je настајала лагано једна традиција – односно, она je пренесена из старе Византије: примили смо je заједно са хришћанством. Историју многих заната и вјештина можемо да пратимо чак из тога времена, а неке породице, гдје занат или звање прелази са оца на сина, исто тако: на примјер презимена Поповић и Кујунџић,Крстовић. Сва подручја дјелатности представљала су органске дјелове који су се уклапали у велики пројект културе, његоване у храму и уз култ. Ту je развијан морал, васпитаван укус,изграђиван један менталитет који je потицао из једнога укупног живота који je био еминентно хришћански. Сфера хришћанске духовности je обузимала и прожимала – начелно гледано – све. Многи ће рећи “није то био никакав спецификум српски, него je такав био укупни концепт средњега вијека” .Аутор овог текста за разлику од гркофила каже :То је у правом смислу био спецификум Светосавља, питајући  негаторе Светосавља :Шта је то Светосавље ако није Српство и обрнуто ?

Нови вијек и његов концепт културе захтијева и нови тип школе. Та нова школа, одвојена од Цркве, какву у Европи имамо послије периода ренесансе, у новом вијеку, код нас уопште долази прилично касно – тек у XIX вијеку, и то прије и више у Војводини која je ипак залазила у европску културну климу. Па ни тада то није била типично систематска школа. Школе су у прошлом вијеку биле типично парохијалне или парохијске школе; чак и у Војводини, али организованије. Поред оних практичних предмета у нижим разредима који су спремали дјецу за практични живот, у тим школама je преовлађивало патријархално васпитање и вјерско образовање, јер je то било оно егзистенцијално чим се живјело и од чега се живјело. Зато су дјеца томе учена још од малих ногу, прво од родитеља. Дакле, “вјерско” није било само ствар школске праксе и теорије, него живота укупно виђеног, а за живот се дијете спремало у кући  у школи -у томе je била функционалност школе. Црква je организовала и имала такве школе. У многим случајевима учитељ je био свештеник: мученик Ђорђе Кратовац je учио књигу и златарски занат код попа Пеје у Кратову, речено je у његовом  Житију.

Црквено туторство или црквено-школска општина је била орган, односно душа и срце који воде бригу о ономе што je заједничко мјештанима једнога села, односно једнога града, а то су, у првоме реду, црква и школа. У самој ствари, то двоје није одвајано једно од другога, него кад би се рекло “црква” мислило би се у првоме реду на заједницу или општину вјерних у томе мјесту, а школа je била само огранак, односно подмладак те заједнице.

Од године 1828. кад Албанија добија извјесну своју аутономију у оквиру простране империје Отоманске, српски живаљ у Скадру и његовој најужој околини почиње да се примјећује као груписана и унеколико организована етноцјелина. Зато у Скадру и области Враке почиње да се јавља идеја о коришћењу извјесних повластица, па се увиђа пријека потреба и за школом. А школа треба да буде животна, па да дјецу спреми за живот: да пробуди њихово знање о вјери православној које им (знање) могу наследно кроз живот пружити и родитељи; затим да појача њихову националну свијест из разлога што су концентрисани а налазе се у непосредној близини слободарске Српске Црне Горе ..

У погледу црквене организације, и будући да се налази у границама турске државе, Скадар припада призренскоме православном епископу, односно епархији. Још од времена Чарнојевића  наше епархије на југу заузимају епископи Грци који су обавезно турски поданици. Њихов циљ није био рушење државнога система турске државе, него очување православља у повјереним им епархијама. Тако je рад призренскога епископа био типично пастирство без политике у свјетовном смислу ријечи. Ово наглашавамо из разлога што ће нам касније, у другој половини XIX вијека, бити јасније неке интервенције призренскога епископа Партенија у односу на Скадар, односно скадарску школу и њено туторство, а поводом избора и пријема у служби новог учитеља .

Према подацима који су познати и у науци и дати нама на  кориштење , прва српска основна школа у Скадру основана je управо 1828. године. Читаве прве двије деценије њенога постојања и рада остају у неком сумраку, обавијене маглом: нема сачуваних докумената, не зна се број ђака, остала су у предању имена двојице њених првих учитеља (Милан и Марко Брајовић ); о њима су  постојала и постоје  права нагађања: те да су били браћа, те да нијесу били браћа a један се презименом звао Марковић, и слично. Аутор обог текста пронашао је у Архиви града Скадра ,документат означен са 119/4650-Rr .Sh .2009 да су Марко и Милан Брајовићи синови познатог Бјелопавлићког трговца Маркише  Брајовића били први српски учитељи у Скадру а  школа je ипак некако радила уз велике опструкције Скадарских дервиша и њихове текије на Ријеци Бојани-Буна  Мишелаћ .Такође о учитељима Милану и Марку Брајовићима,писао је Илија Банушевић ( потоњи Епископ Аполонски Иринеј  ) у дипломском раду на Богословском Факултету СПЦ у Београду „ Српско Православље на Југу ” – Београд 1929 .г. © Архив СПЦ – Београд зап 44/29-7 С правом ћемо констатовати да су Брајовићи  унијели ренесансу  у школски систем Враке и Скадра ,која ће потрајати све до прогонства Српско православног епископа Скадарског Виктора Михаиловића из Скадра 1933 и прве велике Сеобе Срба из Албаније