Што се тиче Албаније, амбасадори су првобитно одлучили да се та земља призна као аутономна држава под суверенитетом султана. Међутим, након много дискусија, они су донијели званичну одлуку да ће Албанија, иако лишена скоро половине територије , бити суверена држава независна од Отоманског царства. Ова одлука, донијета на педесет четвртом састанку конференције 29. јула 1913. године, укратко је формулисана у следећих једанаест тачака и дала је основу за међународно признање независности Албаније:Држава  је конституисана као аутономна, суверена и насљедна кнежевина по праву примогенитуре, коју гарантује шест сила. Сувереност ће одредити шест сила.

Било какав облик суверенитета између Турске и Албаније је искључен.

Албанија је неутрална; њену неутралност гарантују шест сила.

Контролу над цивилном администрацијом и финансијама Албаније предводи Међународна комисија састављена од делегата шест сила и једног делегата из Албаније.Овлашћења ове комисије трајаће десет година и по потреби могу бити продужена.Комисија ће бити задужена да припреми нацрт за детаљну организацију свих огранака управе Албаније. У року од шест мјесеци, доставиће Велики  Силама извјештај о резултатима свог рада и својим одлукама о административном и финансијском уређењу земље.

Суверен треба да буде номинован у року од шест месеци. До његовог именовања и до формирања коначне националне владе, активности постојећих локалних власти и жандармерије контролисаће Међународна комисија.Јавни ред и безбједност обезбјеђиваће међународна организација жандармерије. Ова организација ће бити у рукама страних официра који ће вршити ефективну команду у жандармерији.Ови официри ће бити изабрани из шведске војске.

Англо-ирски новинар и писац Емил Џозеф извјештава  крајем 1914.године :

–Краљевске снаге су се добро бориле, али више нису могле да се одрже против Грка -Епирота, чије трупе су биле не само бројчано надмоћније од албанских , већ су и боље опремљене и организоване од стране грчких официра, поред којих су имале извјестан број на располагању су им биле прилично модерне теренске пушке. У Драчу је отворено речено да грчка војска помаже Епиротима и да је то разлог што су тако успјели да их истјерају из своје земље. Да ли је то било тачно или не, не знам, али је сигурно да је покрет Епирота настао из Грчке и да је добио више од моралне подршке од грчке владе. Многи од убијених или заробљених побуњеника носили су грчке униформе, без карактеристичних значака у већини случајева, а такође се наводи да је оружје грчког поријекла. У сваком случају, да скратимо причу, албанске снаге су морале да се повуку, а борећи се скоро непрекидно, непријатељ их је постепено тјерао на сјевер.Краљ и Министарски савјет водили су многе озбиљне дебате на ову тему. Пуковник Томсон, други командант Жандармеријске мисије, сматрао је да је једини начин да се поврати Епир дипломатским путем. Како је оштроумно сумњао да се суочавамо са нечим јачим него што бисмо могли да изађемо на крај са нашим малим и лоше опремљеним снагама, чак је отишао толико далеко у подржавању свог мишљења да је покушао сам да започне преговоре, када је био командант јужне војске. Министри и савјетници су наравно били огорчени због тога и Томсон је позван код Драча у мјесту Голем, да објасни своје понашање.Есад-паша Топтани , као министар војске , био је против било каквог компромиса са устаницима и увјеравао је Мбрета да се побуна лако може угушити силом оружја; водио  је кабинет са собом и одлучено је да се озбиљно баци на посао!

Есад Паша је почетком децембра поднио оставку на основу тога што су његови лични непријатељи онемогућили сваку власт, док је остао у кабинету. Рекао је краљу да зна све приче које су о њему кружиле и да ни у једној од њих нема ни ријечи истине. Понудио се да оде у иностранство и да остане у Америци три-четири године, да покаже краљу своје поштене намере, и додао да је краљу дао ријеч да ће му лојално служити и да ће, ако има хиљаду душа, сви буде на располагању његовом суверену. На овом разговору капетан Касолди је, био присутан и дјеловао је као преводилац. Из непознатог разлога, Мбрет је одбио да прихвати министрову оставку и наговарао га и ласкао му да задржи функцију, од које је био спреман да одустане и за коју су га сви сматрали неподобним. Није разумљиво  зашто Краљ није искористио ову прилику да се ослободи Есада, а да није увијредио великог човека. С обзиром на начин на који се према њему понашао само десет дана касније, краљ није показао  да га  воли.Тако је Есад Паша  остао на свом мјесту, а централни Албанци су били наоружани. Дугачки каравани коња-понија кренули су из Драча ка  унутрашњости, натоварени пушкама и огромним количинама муниције. Тек што је било подијељено оружје и залихе, допрле су гласине да су управо људи који  наоружали једногласно одбили да крену на југ, или да имају икакве везе са цијелом експедицијом на Епироте.Међу њима су предњачили Мирдите .Бригадни генерал Г.Ф.Филипс, шеф Британске војне мисије у Албанији, стигао је у Скадар крајем децембра 1918. године и описао ситуацију у земљи какву је затекао:

 По доласку у Скадар 26. децембра 1918. затекао сам општу ситуацију у вези са градом далеко задовољавајућом него што сам очекивао. Народ је тих, стање односа између хришћана и мухомеданаца на бољој основи него када сам тако добро познавао то место. Храна је драга али у изобиљу, трговина се развија; посредници су се обогатили ако су виши и нижи слојеви у извјесној мјери страдали.Ситуација изван Скадра и Валоне  два главна града, је другачија. На сјеверу и дуж источне границе владају немири, глад, а на многим местима и борбе. Срби и Есад паша под њиховом заштитом очигледно су настројени да државу одрже у поремећеном стању из неколико чисто себичних разлога, међу којима је покушај да се докажу да су њихове експедиције казнене против албанске агресије, да Албанија није способна да буде посебна аутономна држава , и да нагласи да имају право уласка у земљу према предлозима Уговора из 1915. године. На југу је земља мирнија због присуства јаких италијанских снага и фине мреже путева у дужини од око 500 километара коју је направила та земља.Потпуна разлика између народа сјевера и југа је више него икада очигледна, југ је спреман да привремено падне под сваки јарам, иако што се памети тиче, на југу има више људи од ранга и способности него у на сјеверу, али они користе свој мозак у прилично компликованој дипломатији источне касте, док они на сјеверу имају тупу директност већине брдских људи.Међу онима који не поштују албанску државу предњачи племе Мирдита .Хришћани, који су скоро у потпуности на сјеверу, раније су били присталице Аустрије, пораз те земље спојен са срамним понашањем њихових трупа, за сада их је енглески блок отјерао према италијанском протекторату, иако је и они сматрају, због њене политике и очигледног повлачења испред снажне акције коју је Француска предузела овдје, јер није довољно јака да заштити Албанију од садашње агресивне српске политике и развоја Југословенска држава.Док горе наведене супротстављене емоције узнемиравају различита племена Албанаца, оне су апсолутно једногласне у жељи да дођу под директан утицај Енглеске, или у мањем степену Америке.Добродошлица која ми је приређена широм Албаније, у Скадру и на местима као што је Алесио -Љеш била је веома обиљежена.-

Регија Мирдита је традиционално позната по хришћанском отпору против владајућих османских муслимана. Овај отпор вуче коријене из 15. вијека, када су се Мирдићани борили против османске војске под вођством Ђурађа Кастриотића -Скендербега. Штавише, каже се да су Мирдити директна браћа племена Дукађини, што значи да је са оба региона управљао један предак. Мирдите су се успешно ујединили са областима Курбин, Љеш, Дукађин, Пуке, Скадар и како би очували своју културу, религију и добили аутономију од Османског царства.Године 1919. Пренк Биб Дода, поглавица без дјеце -Капетан  Капетаната племена Мирдита убијен је 1919. у близини мочвара Љеша и није оставио јасне насљеднике. Марко Ђони-Ђоновић , рођак, постао је подносилац захтева и наследник за положај поглавице, али су многе вође Мирдита одбиле да га признају и он није био популаран међу племеном због сарадње са Србима током Првог свјетског рата.Набодно је дозволио  југословенским властима да у његово име прогласе независност Мирдитске републике јула  1921.године  у Призрену.

Ђони је добио југословенску подршку, оружје, новац и од којих му је у службу ставила Врангелову бјелоруску војску за подухват, а мотив за независност за који је тврдио да ће албанска влада или „Турци“ забранити хришћанство .Догађаји у Републици Мирдита поклопили су се са међународним преговорима о финализацији албанско-југословенске границе, што су учесници сматрали важном, а ови разговори су се водили током новембра 1921. године.Ђони је позвао југословенске власти да предузму кораке да обезбиједе признање Мирдитске републике, док су се Срби и остали Јужни Словени надали да ће побуна у сјеверној Албанији имати ширу међународну подршку Грчка је међу првим државама признала  Републику Мирдите. На Лиги народа, југословенска влада је оптужила албанску владу да је оруђе муслиманске земљопосједничке елите, док је Албанија одговорила да то није влада муслимана и да представља албански народ свих вјероисповести.Југословенска влада је оспорила да албанска влада у Тирани представља све Албанце, због постојања Републике Мирдита, што је довело у сумњу статус Албаније као земље, с што је утицало на то да Албанија не буде чланица Лиге.народа Југословенска делегација је тврдила да постоје двије владе и да не постоји јединство народа.Велика Британија, која је признала албанску владу у новембру 1921. године, одбацила је став Југославије слањем преко свог премијера Лојда Џорџа више жучних дипломатских протеста Београду тражећи повлачење из спорних области. Интервенција Велике Британије била је важна пошто је југословенска подршка Ђонију престала након тога.Лига народа је признала да су границе Албаније оне из 1913. године са малим територијалним прилагођавањима у корист Југославије.Премијера Исламског калифатА Ахмета Зогуа  албанска влада је  послала у регион Мирдита са контингентом албанских трупа и нерегуларних снага које су поразиле сецесионистички потез до 20. новембра 1921. године. По доласку Зогу је понудио благе услове без одмазде ако побуна престане, док је Ђони побјегао у Југославију. Локалне старешине Мирдита преговарале су са Зогуом о договору са централном владом. Мирдита је стављена под опсаду, Ђони и његови сљедбеници су проглашени за издајнике Албаније, а други Мирдите повезани са догађајима кажњени су на владином политичком суду смрћу . Ранији аранжмани који датирају из османског периода који су Мирдитима давали аутономију путем индиректне владавине су укинути. Након неког времена Марку Ђонију је дозвољено да се врати у Албанију и у Мирдити је био активан у локалним пословима неколико година прије своје смрти.Некадашње територије Републике Мирдита смањене су по величини и броју становника за мање од половине, данас познате као регион Мирдита. Округ Мирдите ће бити створен касније. Други сусједни окрузи преузимају удио у припојеним деловима „Старе Мирдите“ које се сећају  само мјештани и племеници Мирдите .

Главни улогу у стварању антагонизма између Србије тј Југославије и Мирдитске републике одиграо је Влах Никола Пашић.Био је један од главних твораца Видовданског устава из 1921. године, којим је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца добила облик унитарне монархије. Касније је краљу Александру Карађорђевићу почела да смета Пашићева личност, одвојио се од њега и уклонио га са положаја предсједника владе. Године 1923. постао је почасни грађанин Панчева.

Све до своје смрти Пашић је водио борбу да очува контролу на све више издељенијој Радикалној странци.У вријеме Пашићевог подношења оставке и именовања Никола Узуновића за премијера, у Радикалној странци су се појавиле три струје: струја Љубомира Јовановића која је помагала краљу Александру у истјеривању Пашића, средња струја Николе Узуновића и Пашићева струја. Пашићева струја је била привремено успјешна тако што је успела да искључи Јовановића из Главног одбора.Био је на аудијенцији код краља Александра 9. децембра 1926. током које је краљ изнио неке критике на рачун Пашићевог сина и није му повјерио нови мандат предсједника владе. Потресен овим догађајем Пашић је изненада преминуо сутрадан 10. децембра 1926. од можданог удара, у 81. години живота. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. У политичком животу Србије, Пашић је провео 48 година.Перо Тодоровић, ранији саборац из Радикалне странке, дао је следећи опис: „Пашић је до века био страшан сметењак, шепртљан и оклевало. Вечито шепртљање и кубура – то је најбитнија карактерна црта Пашићева. При свакој мало озбиљнијој ствари он се устумара, вије се као душа грешника, и не знаш да ли се више ускубурио пред мишљу или пред делом. Он никада не зна јасно ни шта хоће ни шта неће. Он хоће све и неће ништа. Он догађајима не излази у сусрет, он увек гегуца за њима“.

Јаша Продановић и Милан Ђуричин и Арчибалд Рајс такође су тешко оптуживали Николу Пашића због губитка Српских етничких територија на тлу данашње Албаније као и осталих српских етничких територија.Рајс ће записати о његовом  великом богатству у својој Књизи Чујте Срби  : „Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у историји Срба.Богаство веће него сви Немањићи … Рећи ћете ми да је жена Пашићу донела леп мираз. Шта је, међутим, тај мираз у поређењу са оним што је он оставио после смрти? Сламчица и ништа више.Пашић је продавао Српске етничке територије .Питајте. га колико је узео новца да прода Скадар ,Љеш ,Враку ,Драч а тек колико је узео новца да прода Мирдите ,Ороше и Дебар „