Пише Дејан Бешовић
Током Велике источне кризе ,Пренка Биб Дода као насљедни поглавица Мирдита покренуо је побуну средином априла 1877. против владине контроле и Отоманско царство је послало трупе да је угуше. Након побуне, Дода је прогнан, а након Младотурске револуције (1908) пуштен је кући, гдје су саплеменици прославили његов повратак и нова влада је очекивала да Мирдита обезбиједи подршку младотурском режиму. Током албанске побуне 1910. године , османске снаге и њихов командант Махмуд Шевћет-паша накратко су посјетили Мирдиту током своје шире кампање да угуше устанак у региону.
У другој половини 19.вијека дошло је до избијања колере у региону Мирдита,због чега су неки чланови племена мигрирали у унутрашњост Србије . Најмање један члан Мирдите побјегао је у Улцињ, Црна Гора.
Аустроугарски истраживач и путописац, Карл Штајнмиц, по занимању је био инжењер. Након дугог путовања по Јужној Америци, неколико пута је путовао кроз Отоманско царство прије него што се упустио у његов најдивљи део, планине сјеверне Малесије. Августа 1903. кренуо је у поход кроз планине од Скадра до Ђаковице и Призрена по љетњој жеги.Убрзо по доласку у Скопље, отпловио је паробродом право назад из Солуна у Јован Медовски (Шенђин) гдје је стигао 12. септембра, да би започео другу експедицију која га је водила кроз двије недеље и назад низ Дрим а касније у долину до Скадра. У августу 1904. вратио се у Скадар да још једном истражи сјеверне планине. Ово путовање га је одвело иако на сличну територију, али мало северније, преко високих планина Шкреља, Тета, Шаље и Мертурија до Ђаковице. Трећа експедиција 1905. одвела га је још једном кроз северне планине, овог пута у правцу Мата и долине Црног Дрима у земљи Штајниц ће написати :
Скадар није привлачан град за пуно времена. Из тог разлога, чим сам стигао, поднио сам захтјев Генералном конзулату Аустро-Угарске за дозволу која ми је била потребна за путовање у Турску, кол -тескере . Сљедећег дана обавијештен сам да гувернер не дозвољава путовање у по Малесији на основу директиве која му је стигла из Цариграда неколико недеља раније. Због тога су одбили да издају путну дозволу упркос чињеници да је конзул Њемачке Реми фон Квјатковски дао све од себе да ме подржи и на томе сам му веома захвалан. Стога нисам имао избора него да кренем без дозволе. Тескере-дозволе у планини уопште нису потребне, а кад пређем преко њих, у Косовски вилајет, само бих морао да видим како ћу са властима .
Отишао сам из Скадра у рану зору 9. августа у друштву двојице људи из града, кретајући се споредним путевима да избјегнем турска стражарска места која контролишу главне путеве. Пошто смо имали добре коње, могли смо да јашемо у касу скоро цијелом равницом – испресијецаном ливадама, пољима и шумарцима, која се простире између планина и Скадарског језера. Село се промијенило тек када смо стигли до стазе која води ка Кастратима и Хотима у близини Хана и Чесме, и скренули десно. Са наше десне стране била су неплодна каменита брда, а са лијеве равна, благо нагнута равница прекривена стијенама великим као шаке или главе.Прешли смо преко сувог корита реке Бенуше, дубоко урезане у пејзаж, који у кишној сезони своју воду излива у језеро, и накратко се зауставили у Хани Кодерски , гдје се налази мала продавница међу високим дрвећем. Продавница је нудила кафу и увијек је била врвена од активности јер је имала једини бунар у року од сат времена хода. Око поднева стигли смо до потока Прони и Тет на мјесту гдје се она излива из клисуре. Прешли смо преко њеног корита, каменог и потпуно осушеног, и попели се ка цркви племена Шкреља у насељу Бержета, око 40 метара. у узвишењу изнад долине. То је једноставна зграда, али нешто већа од већине цркава које се сусрећу у Албанији. Поред ње налазио се велики, двоспратни намјесник, који је припадао мисионару, епархијском свештенику. На стрмим падинама око њега налазило се неколико сеоских кућа, дрвећа и малих поља исклесаних из каменог тла.Мисионар није био тамо и није га било неколико недеља. Успео сам, међутим, да упознам његовог представника, младог свештеника, као и мисионара Бога, Свештеник Ноћи, који је тамо био у краткој посјети. Дон Ноћи је намјеравао да се врати кући тог поподнева, па сам одлучио да му се придружим. Отпустио сам своје водиче и касно поподне смо кренули за Мирдите .Стаза нас је водила уском долином потока Прони и Тет. У почетку су падине биле прекривене жбуњем, али су се више налазиле импозантне литице са стрмим насипима, од којих су неке биле прекривене жбуњем. Наше окружење је заиста било мрачно и пусто. Ни трава ни вода. Суви поток је био савршен назив за долину. То је најкаменитији и најсушнији регион у цијелој висоравни и из тог разлога племе Шкрељ које овдје живи не бави се пољопривредом већ само сточарством. Љети тјерају своје животиње на раскошне планинске пашњаке, а зими их држе у низинама и хране сијеном које доносе са планина и клиповима кукуруза. Само неколико породица се зими сели на југ у топлије приморско подручје. У том смислу, Шкрељ се разликују од својих сјеверних суседа, Климената , од којих скоро сви зимују на обали јужно од Скадра.
На другој страни потока наилази се на извор ледено хладне воде са коритом за пиће животиња у шумарку узвишених букових стабала. Било је то савршено мјесто за одмор. Имали смо кахвеџија (човјек за кафу), који се настанио овде у примитивној колиби, да нам направи шољицу кафе која се диже. Ближила се ноћ па смо се убрзо вратили на стазу уз лијеву страну долине, спотичући се о камење. На месту где долина скреће ка истоку, напушта се територија Шкреља и улази се у регион племена Боге. Четврт сата касније стигли смо у Пречај у мраку, гдје се налази црква овог племена. У складу са традицијом, црква је добила име по племенској територији на којој се налази, па се тако једноставно зове црква Боге.Боге заправо припадају племену Клименти и чине један од његова четири бајрака. У ствари, они имају врло мало контакта са Климентима јер ови живе у долини Џема, од које Боге дели 2000 м. високог планинског вијенца.После преспаване ноћи отишли смо преко планинског вијенца право за Орош .Орош је сређена варош која припада племену Мирдитама.Прво смо сјели на гомилу лишћа и бајрактар нам је скувао уобичајену кафу и позвао нас да попушимо његов свјеж зелени дуван. Ручак је био сервиран на ниском округлом столу, као што је обичај широм Мирдита, а ми смо сједјели око њега прекрштених ногу. Није било појединачних плоча. Сви смо јели из исте чиније. Барва од овчетине била је прво јело које се служило са укусним кукурузним хљебом. Друго и последње јело састојало се од мазе , специјалитета овог горја који се служи само у изузетним приликама. Ово је каша од кукурузног брашна која се прави на води преко које се прелива кајмак“ .
Аустријски конзул Тодоровић је пред свима поврдио да су Мирдите православни , а Јастребов је додао: Види се да су били православни и на силу покатоличени.Конзул Тудоровић је додао да је био сведок како Миридити празнују свеце по старом календару, а не по новом, и никако нису хтјели веровати фратру да је Свети Никола 6. децембра по новом календару него тврдили, да је — 6. по старом календару-19децембра .Хекар и Каплан Буровић у својим текстовима наводе податак да је град Орош у Албанији добио име по српском краљу Урошу Првом Немањићу .
У својим мемоарима аустроугарски научник и стручњак за Албанију, барон Франц Нопкса (1877-1933) пише како га је озлоглашени разбојник Мустафа Лита узео за таоца у планинама Дибра 1907. како се удаљио од њега :
У новембру 1907. желео сам да путујем од Скадра до планине Корабе преко Калиса и одатле да пјешачим до Штировице. У ту сврху обратио сам се православном игуману Мирдите Јовану Радовићу за његов савјет. Знао сам да је игуман добро обавијештен о Калишу и околини. Препоручио ми је да одем код неког Мустафе Лите у Калиш, који му је, како је рекао, пријатељ. Тако сам кренуо. Између Фан и Арена, обукао сам Мирдитску хаљину. Стекао сам увид у обичаје разбојника Мирдите када смо свратили на планину Зеба да се одморимо и ручамо. Наишла су два католика са осам оваца. Када нас је први угледао, препао се и уперио пушку у нас. Овце које је имао са собом биле су ошишане и имале су правоугаону ознаку на леђима. То ми је доказало да су покрадени из Реке где користе овај знак као идентификацију. После овога наставили смо пут…Добро смо спавали у Ујмишту. Куће су типа куле ,све на одређеној удаљености једна од друге. У Вили смо нашли куле које су грађене ближе једна другој, и куће од шута без кречења. У Ујмишту сам научио нешто о њиховој навици да раде у иностранству. На путу до Виле срели смо неке мушкарце који су били на путу да покупе младу. Препознали су ме као странца, али је Махмуд изјавио да сам ја његов мик -гост и то је угушило сумње. Свадбена поворка је убрзо кренула својим путем и ми смо је посматрали из даљине како се зауставља испред невјесте. Након бројних рафала, људи из поворке уђоше у кућу, да нешто поједу и поведоше младу са собом. Ово се разликује од обичаја у Речу да нико не улази у дом младе. Махмуд нас је испратио до Виле. Путовање у албанској ношњи је много боље него у европској одјећи. Прво, људи не буље толико, а друго, много је лакше успоставити контакт са мјештанима. Махмуд се вратио мало прије него што смо стигли до Виле јер је тамо био у крвној освети. У Вили је била прелијепа џамија, а ипак су сви становници били разбојници. Међутим, нису пљачкали у свом селу. Ред мора да влада код куће. Марка су унапред послали из Виле у Калис да обавијести Мустафу Литу да смо кренули и да смо се те вечери вратили из Калиша. Када смо стигли у Калиш, био сам мокри због кише, као и претходног дана. Моја одећа се убрзо осушила поред отворене ватре.
Мустафа Лита је био крупан момак, али окретан и брз у покретима. Дјеловао је прилично мишићаво. Имао је велике сиједе бркове, увек је улазио у просторију великим снажним корацима и журио да сједне, а за то вријеме су сви остали мушкарци устајали на ноге. Његови људи су га одмах послужили. Један од њих му је скинуо чарапе, а други му је донио воду да опере ноге. Други човјек му је дао своју лулу дугу метар ипо и цигарете, а неко други му је упалио. Мустафа Лита је био ћутљив и изгледао је прилично самоувјерено, а да није морао ништа да каже. Имао је велике очи боје челика које су мало откривале његове мисли. Једина назнака о чему је можда мислио долазила је из његове интонације и гестова. Није био мирна особа, али није био ни претјерано узнемирен, једноставно одлучан. Било је нечег прилично императивног у његовом разговору. Разлог зашто покушавам да тако детаљно опишем Мустафу Литу је тај што је он био један од најподлијих пљачкаша Дебре у цијелој Турској у то вријеме. Подсјетио ме је на описе Али-паше Тепелене, владара Јанине, које сам читао. Рекао сам Мустафи Лити да сам дошао да му помогнем да испуни његову жељу, не мислећи прецизно на шта мислим. Мустафа Лита је тада открио да је тражио од игумана да му да мјесто бимбашлика (војски мајор), али да је то спречио Хусеин Хилми-паша, генерални инспектор Македоније. Затим смо разговарали о стварима од мање важности. Убрзо након тога, опрали смо руке за вечеру и уведен је сто за храну. Мустафа Лита је сам сио за сто и преломио хлеб, расподеливши комаде. Сви остали у просторији чекали су код њега да их Мустафа Лита позове за сто. Мустафа Лита је брзо јео и вече је било добро проведено.Следећег дана вријеме није било нарочито лијепо и Осман, син Мустафе Лите, рекао нам је да је стаза до Штировице завијана. Предложио нам је да останемо у соби на спрату куле , соби са тепихом у којој је Шемши-паша провео ноћи, да нас многи гости доле не виде. Осман нам је такође рекао да су тројица мушкараца из Тропојане једном била заточена тамо и да су преко ноћи закључана на таван. Дивио се мом Манлихер карабину, али још више мојој чековној књижици и мом стаклу. Затим је изашао из собе. Док смо били у Шемшијевој соби, улетјела су два врапца. Ухватили смо их и дали малом сину Мустафе Лите, шалећи се све вријеме да смо сами улетели у кулу Мустафе Лите и да смо ухваћени. Те вечери Мустафа Лита је дошао у нашу собу на вечеру. Сјутрадан су нас посјетили Осман и Далип, али је вријеме и даље било лоше. Трећег дана ујутро је било лијепо напољу и тако смо рекли Осману да заиста морамо да стигнемо до Штировице тог дана. Тражили смо мушкарце да нас прате на путу. Осман је нестао и вратио се тек поподне. Сада је, рекао је, прекасно да кренемо. Одговорили смо да је свеједно да ли смо у Штировицу стигли по мраку. Осман је рекао да ће отићи да разговара са Мустафом Литом, а онда се вратио са одговором да Мустафа Лита тог дана не може да нађе човјека за нас. Осман је обећао да ће нас лично отпратити у Штировицу са читавом групом мушкараца.
Ни Бајазид ни ја нисмо цијенили све изговоре и почели смо да сумњамо да нешто није у реду. Поподне је Мустафа Лита позвао Бајазида и обавијестио га да смо ми његови заробљеници. Тражио је десет хиљада турских фунти за наше ослобађање и још десет хиљада ако би његова кула на било који начин оштећена усљед нашег заробљавања. Покушао је и да придобије Бајазида на своју страну обећавши му двије хиљаде фунти. Бајазид се опирао и, иако ужаснут, вјешто је предложио да Мустафа Лита не тражи новац, већ да пристане да ме преда у Призрену као шпијуна, пошто сам био прерушен.Обећао сам да ћу помоћи Мустафи Лити да добије своју бимбашлику .Након одласка Мустафе Лите, Осман нас је обавестио да је Далип урадио трик и помогао нам. Одговорио сам му да је глуп јер сада неће добити Манлихер карабин јер ће га хукумет -турска влада конфисковати . Непосредно прије него што смо кренули из Калиша, Мустафа Лита ме је замолио да обавијестим игумана да нам се у Калишту ништа није догодило. Тако сам убрзао друго, отворено писмо игуману преко Доде, после првог, тајног, и све нас је на ручак позвао Мустафа Лита. Током нашег боравка у Калису уопште нас није посећивао син Мустафе Лите Али или ни извјесни Рахман јер су се превише стидјели што је Мустафа Лита издао своје госте.
Како се сматрало да се „источно питање“ може ријешити само у сарадњи са хришћанским народима, Србија ступа у контакт са игуманом Мирдитским , монсињорем Гаспером Краснићем са циљем да придобије албански католички елемент у рјешавању „Источног питања“. Истина, Гаспер суочен са чињеницом да се албанско исламско становништво бори против Турака само за социјално и економско ослобођење, али не и за политичко ослобођење, ступио је у контакт са Илијом Гарашанином. Међутим, њихови циљеви су били другачији. Наиме, док је Илија Гарашанин те контакте сматрао средством за остваривање намјера да заокружи српске етничке заједнице, монс. Краснићи је покушао да уз помоћ Илије Гарашанина, односно Србије, организује општи устанак албанског католичког становништва, прије свега Мирдита, против Турака, за потпуно политичко ослобођење и независност албанског народа.Наравно, спољна политика Србије према Албанцима, није се ослањала само на Мирдите, већ и на аге и бегове које је поткупила, као у случају Ибрахима Зајмије из Рожаја и Али Аге из Галице, а посебно породице Криезиу са Косова и Есат паше Топтанија у Скадру .
Прије свега, стварање државе Албаније од стране великих сила 28.новембра
1912. године; којим се амерички предсједник Вудро Вилсон супротставио француско-британском пројекту изласка Србије, а преко ње и Русије, на топло море, нарушена је концепција спољне политике Србије на широј Српској етничкој територији. С друге стране, како је већина албанског становништва исламске вјероисповијести, Србија је, у спровођењу своје спољне политике, у сарадњи са вјерским представницима – добро плаћеним хоџама, као и поменутим беговима и агамима, настављала са обједињењем простора јужне Србије, и то интензивно са исељавањем Арнаута-муслимана, које је почело у време Милоша Обреновића а који су нападали Србе из Мирдита и осталих Малесорских племена .
Прије атентата у Сарајеву 1914. године, престолонаследник Франц Фердинанд, аустроугарски престолонасљедник, имао је активну улогу у империјалној политици на Балкану. Такође је подржавао стварање нове јужне словенске државе (Хрватске, Босне и Далмације) у оквиру Двојне монархије да би се супротставио српским тежњама. Кнез је боравио у дворцу Белведере у Бечу са групом савјетника који су формирали такозвану „Милитарканзлеи” (Војну канцеларију) која је промовисала оружане снаге и била живо заинтересована за догађаје на Балкану. Следећи извештај послао је канцеларији аустријски поручник по имену Бруно Томас, који описује шта је видио и доживео у Албанији убрзо након проглашења албанске независности. Укључује неке дивно заједљиве коментаре о домороцима и новој импровизованој албанској влади.
Бруно Томас ће записати :
Нико у Албанији не разумије важност времена. У разговорима са Риза Бегом изјавио је да може „одмах“ прикупити 15.000 људи. Требало нам је много времена да схватимо значење израза „одмах“. Коначно смо схватили да је то Риза Бега значило око мјесец дана. Није претјерано рећи да у доношењу и спровођењу одлука у Албанији овдје недјеља и дан имају исто значење као дан и сат у нашој земљи.
Заједничко свим Албанцима је љубав према партијској политици. Политичке борбе међу најпознатијим и најбогатијим породицама огледају се и у најсиромашнијим квартовима провинцијских градова. Оно што друга страна ради је страшно и мора се зауставити. То смо примијетили у Њивици у нашем походу кроз планине. Упркос гостопримству, које старосједиоци сматрају светим, поједини сељани су према нама били готово непријатељски расположени јер смо, не знајући ништа о локалној политици, имали са собом писмо препоруке за Исмаила Ћемалија, који је сматрао бега као његов великог непријатеља…
У међувремену је у Валони створена прва привремена влада Албаније на челу са Исмаилом Ћемалијем , коју нису признавали како ни Епирско Грци тако ни највеће племе у Албанији Мирдите ,под патронатом Британске круне у принцом Вилхелмом од Вида .
(наставиће се )
