Пише Дејан Бешовић:
Пулати (Пилот ) је подијељен на горњи и доњи дио. Горњи Пулати почиње на врху планине Бискасо и граничи се са истоком Скадра , док се на западу протеже до гребена планине Агари код села Шаља. На сјеверу се граничи са планином Калођери која је одваја од Скадарске епархије. На југу се протеже до ријеке Дрин,која га дијели од Епархије Сапа .
Апостолски нунције Ђорђо Половинети каже у извјештају 1621 .године : „Долазећи из Епархије српске, ушао сам у ово подручје путем за Доње Пулате који ме је одвео у Гаш, који се састојао од 135 католичких домова и 906 душа и 203 православна дома са готово исто толико душа .Ту бијаху помијешани католици и православни коју су у миру живјели између себе “ .
Пјетро Стефано Гаспари био је апостолски нунције године 1671-1672 земље Scuttari terra misioniss како су данашњу Сјеверну Албанију називали у Ватикану , чији је посао у османском периоду био да извјештава о положају католичког становништва сјеверне Албаније и суседне Црне Горе.Гаспари пише :
На овој страни планине Агари, као центар Горњег Пулата (српски назив за мјесто је Пилот) , налази се село Шаља које обухвата 32 дома и 200 душа. То су добро наоружани и енергични људи, не само физички него и у погледу мјеста поменутог слободног града. Они непрестано нападају Турке дуж своје границе и скоро увијек се враћају као побједници. Ово село је имало четири цркве: Светог Николе, Светог Ђорђа, Светог Стефана и Свете Варваре, али су све сравњене са земљом. Цио Горњи Пулати је под бригом Дон Франческа Самерисија о коме ћемо даље говорити.Овде је служио шездесетогодишњи дон Стефано Ђубани који је мисионарски свештеник и добија плату од 30 скудија годишње. У овом граду је црква Светог Николе, зидана од камена, али кров пропада. За њену поправку било би потребно тридесет скудија . Поменути свештеник нема дом јер се срушио, па из тог разлога не живи у овом граду већ у селу Бjаца које је удаљено 7 километара од Гаша. Ова црква има сребрни путир и служи се евхаристија, али уз велику опасност јер је пехар пробушен. Кажу да је путир изгубљен. Наведени пречасни свештеник брине о стварима наведене цркве. Евхаристија се у овој цркви не одржава из страха од Турака (муслимана).Последњу евхаристију служио је у овој цркви православни свештеник из Куле Рашке -епархија скадарска Никола Крсто(вић ) прије три године У Гаши постоје два свештеника реформатора: брат из Тоскане, свештеник Ђорђо Ивани ,и Брат Ђозефо Марзати из Напуља, свјетски свештеник и хирург. У овом селу Гаши је изграђена болница коју одржава парохија […]. Брат Ђозефо не служи мису у цркви Светог Николе, већ у оближњем хоспицију, што није баш погодно место. Не познаје много локалне језике. Отац Анђело, пак, обилази и лијечи болесне по селима.
Франг Барди (1606-1643), познат на латинском као Францискус Бланкус и на италијанском као Франческо Бијани, био је рано црквена личност и аутор запажања.Рођен је у Шаљи у северном региону и студирао је теологију у Италији. Године 1636. постављен је за епископа сапског и сардског :главни ослонац за Сапску цркву, је Задрима гдје имају своје сједиште и гдје су одувијек боравили епископи ове столице.Саборна црква Архангела Светог Михаила налази се на великој и високој планини. Прије него што је султан Мехмет, цар Турака, заузео Шаље и читав Скадар са Дукађином ово мјесто, као веома добро утврђено, било је насељено славним господарима Дукађиновићима, односно ту је столовао Павле Дукађиновић са његовим и његовим синовима :Николом Дукађиновићем, Алексом -Леком Дукађиновићем, Прого Дукађиновићем и Стефаном Дукађиновићем, који су у то вријеме били законити и природни господари Задрима ,Шаља и Краснићи и од поменутих планина Пука, Ибаља и Спаса. Последњи се потурчио и постао Дукађински паша.Заједно са овим господарима Дукађина-Пилота који су, са изузетком Прогона,сви били добри католици, живио је епископ Задриме у својој кући близу поменуте катедрале. У општем сјећању свих Задримчана, епископи Задримци су неко вријеме боравили у сиромашном селу усред Задрима како би што боље служили потребама тамошњег сиромашног хришћанског вјерника, који су били прогањани од невјерника-агарјана. Последњих осамдесет година задримски епископи за свој саборни храм користе парохијски храм Светог Ђорђа у зидинама града Сапе.И овај град је уништен, вероватно од стране Римљана током њиховог рата са Пиром, краљем Епира, односно Арбанонцима . У зидинама нема кућа, само поменута црква Светог Ђорђа на врху брда. Иза њега, нешто ниже на сјеверној страни, налазе се два мала намјесништва, које је као резиденције за епископе саградио Ђорђе Барди, претходник садашњег епископа Задриме, али уз финансијску помоћ Задримчана. Налазе се два километра од древне катедрале. Око Сапа је велика отворена варош од осамдесет вјерних католичких домова ,шесдесет православних домова и од двадесет невјерничких домова-агарита-агарјана .
•••
Краснићи су једно од племена настањених у данашњој сјеверној Албанији ,Косову и Метохији у подручју око Проклетија и на обали ријеке Валбоне па све до њеног ушћа у Дрим . Као предак спомиње се кнез Красо, који је имао још четири брата, према чему би им први рођаци требало да буду племена Хоти, Озринићи и Пипери и Васојевићи.Крсна слава овог српског племена, је по Ивану Јастребову Свети Никола. Исти аутор наводи да је „до његовог времена у Малесији утицаја имао Бинак Алија из краснићког племена. Без њега се није рјешавало ниједно питање које се тицало свих фисова Малесије -Алтина – које носи име од Латина, романизованих Влаха). Јастребов племенско име Краснићи доводи у вези са рушевинама Ћутета гдје се спајају ријеке Валбона и Буштерица. Тај град се у римско доба по свој прилици звао Боно, а Срби су га превели ријечју Красни. Јастребову је сасвим природно да је име Краснићи настало у говору Срба од града Красни. Име Крао и његове варијанте одговарају насељу које се у Дечанским хрисовуљама из 1330. године појављује као Крастављане у дефтеру санџака Скадра из 1485. године као Храсто . Етимологија овог топонима вероватно потиче од српске ријечи храсто (храст). Имао је десет домаћинстава и његово главно домаћинство било је Петро, син Ђонов .Једна од глава домаћинства, Нико Ђорђе Бушат, био је у сродству са Бушатским фисом . Села која су касније била дио Краснићија која се појављују у дефтеру 1485. су Шошан -20 домаћинстава) и Драговија -6 домаћинстава.
Усмено предање и фрагментарне приче прикупљали су и тумачили писци који су путовали по региону у 19. вијеку о раној историји Краснића. Јохан Георг вон Хах је забиљежио прво усмено предање о Красновом поријеклу чувши католичког свештеника по имену Габријел у Скадру 1850.ходине. Према овом извјештају, први директни мушки предак Краснића био је Кастер Кеки , син католичка по имену Кеко који је бјежао од Османског освајања населило се на српско-словенском говорном подручју које ће постати историјски Пипери племенски крај у данашњој Црној Гори. Његови синови, браћа Лазер Кеко ,предак Хотија , Бано Кеко ,предак Трепша , Мркота Кеко ,предак Мркојевића и Васо Кеко ,предак Васојевића ,морали су да напусте село након што су починили убиство над мјештанима, али Кеко и његов млађи син Папо Кеко је остао тамо и Пајпер Кећи је постао директни предак Племе Пипери .Име првог претка, Кека , што на албанском значи лош , дато је у Малесији само дјеци или дјеци из породица са врло мало дјеце због смртности одојчади. ружно“ име и кудун је дато као изговорени талисман да би се дијете заштитило од “ злог ока “ Ово име Красо је такође забележено као Красно ,Крас или Красто а код Василија Ивошевића у његовом дјелу – Црногорске и Брђанске племенске насеобине -Котор 1956 стр.15-17 биљежимо да „Кећо је име за раслабљеног брдског човјека “ .
Едит Дурхам је забиљежило сличну причу од Мараша Уке, старјешине Хота . Према тој причи, каже се да су преци Краснића потичу из Босне и мигрирали су преко Црне Горе у област Реча , сјеверно од Скадра . Затим су се, негдје после 1600. године, преселили у унутрашњост у област Душај и Еперм, источно од Призрена , у ширем дијелу њиховог данашњег региона. Овде су заузели земљу коју су населили Гаши и постепено отјерали потоње племе на исток. У процесу успостављања као племенске јединице, они су такође отерали Тачије на запад преко ријеке Дрим „…
Код Ђутета је село Краснић поред којег је била црква, код ријеке Валбоне. Племе Никај (Доњи Дукађин -Доњи Пилот се доселило из Краснића. У Никају су сачуване рушевине мањих цркава на врху планина.
У Никају су сачуване рушевине мањих цркава на врху планина. Епископ латински Франк Бериша је Јастребову рекао“ да су то трагови ишчезлог шизматичког (православног) монаштва“ .
Британски пјесник, лорд Џорџ Гордон Бајрон (1788-1824), у свом дјелу Изабрана писма и часописи у једном тому , из неизбрисаног дванаестотомног издања. Уредио Леслие А. Маркханд (Лондон, Јохан Мурај 1982), стр. 29-34, 41-42. каже :Брђани својим хаљинама (највеличанственијим на свијету, који се састоје од дугачког бијелог килта, златом обрађеног огртача, гримизно-златног сакоа и прслука, сребрних пиштоља и бодежа), са високим капама, Турци у својим огромним пелисима и турбанимс, војници и црни робови са коњима,први су се протезали у групама,огромна отворена галерија испред ,ова потоња смјештена у неку врсту клаустра испод ње, двије стотине коња спремних да се покрену за тренутак, курири који улазе или излазе са депешама, бубњеви за чајник ударају, дечаци дозивају сат са Скадарског
звоника .Отуда сам се упутио да упознам тај народ који себе назива Красним а који се поноси својим српским поријеклом.Необично је да су Турци који немају насљедна достојанства и неколико великих породица осим султанове плате везирове у Скадру ,толико поштовања према рођењу, јер сам сматрао да је мој педигре цијењенији чак и од моје титуле. Његово Височанство Везир скадарски има шездесет година, веома дебео и није висок, али финог лица, свјетлоплавих очију и бијеле браде, веома је љубазан и истовремено посједује оно достојанство које сматрам универзалним међу Турцима. Има изглед било чега осим свог правог карактера, јер је немилосрдан тиранин, крив за најстрашније окрутности, веома храбар и тако добар генерал, да га зову Нови Буонапарта. Наполеон је два пута нудио да га постави за краља Арбанона, али више воли енглески интерес и мрзи Французе, како ми је сам рекао. Он је толико важан да му се и једни и други много удварају, јер су Албанци најратоборнији султанови поданици, иако само номинално зависи од Порте.,као и сви скадарски везири .Он је моћан ратник, али је варварски колико и успешан, убијајући побуњенике итд. Бонапарта му је послао табакет са својом сликом. Рекао је да је бурмутица била јако добра, али слику је могао оправдати, јер му се није допала ни оригинал.Његове идеје о суђењу о рођењу човека по ушима, рукама итд. биле су довољно радознале. За мене је он заиста као отац , давао ми је писма, страже и сваки могући смештај у дивљини званој Краснић.Могао бих да вам кажем да не знам колико инцидената за које мислим да би вас забавиле, али они ми се нагомилавају у мислима колико би надували мој папир, и не могу ни да их сложим у један, нити да их спустим на други, осим у највећој збрци и у мојој уобичајеној страшној руци. Брђани ми се много допадају, нису сви као Турци, нека племена су хришћани, али њихова вјера се мало разликује у њиховом начину или понашању; они су цијењени за најбоље трупе у турској служби. Живио сам на свом путу два дана одједном, и три дана поново у касарни у Скадар, и никада нисам нашао војнике тако подношљиве, иако сам био у гарнизонима Гибралтара и Малте и видео шпанске, француске, сицилијанске и британске трупе у изобиљу . Ништа ми није украдено, и увијек сам био добродошао на њихову храну и млијеко. Прије недељу дана, један поглавица (свако село има свог поглавара који се зове Примас, након што нам је помогла да изађемо из турске галије у њеној невољи, нахранила нас је и сместила мој апартман који су чинили Флечер, Грк, два католика , грчки свештеник и мој сапутник г. Хобхаус, одбио је било какву надокнаду осим писменог папира у којем је стајало да сам добро примљен, и када сам га притиснуо да прихвати неколико цекина, „не“није хтио “ .
Август Гризебах (1814-1879) је био њемачки ботаничар и професор рођен у Хановеру.Боравио је у данашњој Албанији као представник Присоје године 1855 .године .Гризебах ће записати у својим мемоарима :
Требало ми је четири дана да стигнем од Призрена до Скадра кроз сјевернр планине које насељавају Дукађини, Мирдити и друга брђанска племена. Удаљеност између два града је 33 часа. Како је стаза предвиђена за превоз товарних животиња, изграђена је тако да не пролази ни кроз једно насеље. Уз пут је, пак, 17 конака, који се на локалном геге језику зову ханс . Међутим, власници ханова , звани ханџији , путницима не нуде ништа више од мјеста за спавање. Не налази се ни сточна храна за животиње, нити храна за људска бића. Свако носи своје намирнице са собом, као да плови преко океана. Ово важи за цијелу земљу. У присуству путника, хенџи се претвара да нема шта да понуди и да не жели ништа да им да ,из страха да ће други узети и не платити.Становници овог краја чине све што могу да се склоне са пута, скривени од очију Турака. Због тога се стаза води преко најгрубље и најтеже земље у којој путници пјешице сами напредују кроз шуме брже него што би било ко могао на коњу. Да пут буде још тежи, стаза не иде долинама ријека, већ горе-доле по планинама, као да је неко повукао праву линију из једне долине у другу. Ниједна артиљерија не може да продре у ово подручје јер се сваки педаљ земље може одбранити. У бројним приликама на путу сам видио да би стаза дуж вијугавих ријека била корисна, али би таква побољшања била само штетна за слободу Брђана и Малисорa и омогућила Турцима да учврсте своју власт изградњом војних путева. Не треба заборавити да је такав терен повољнији за слободне Малисорске фисове него чак и за Црногорце.Упркос лошем стању стазе која повезује Призрен са обалом Јадрана, постоји добар дио трговине који иде напријед и назад. На свом путовању кроз планине прошао сам поред укупно 300 натоварених коња, од којих је већина носила западноевропску робу од Скадра до Призрена и Румелије. Трговци су ми рекли да је саобраћај овдје једнако важан као и на путу од Београда и Алексинице -Алексинац, до Ускуба и Битоља Овдје је чудна ствар да је, иако путнике сви упозоравају на дивље Брђане , трговачки пут од Призрена до Скадра релативно безбиједан. Речено ми је да се може путовати са “капом наопачке”, односно у страној одјећи, а да га ни најмање не малтретирају. Само треба пазити да не напусти траг, јер меци лете са обије стране. Овдје већ неко вријеме није било случајева пљачке на путу. Једном приликом сам видео преко 40 натоварених коња заједно у каравану који је чувало само неколико Турака. Шесторо Брђана је могло лако да заузме све. Разлози за то су следећи: Прво, роба, углавном индустријска роба, није од посебног интереса за становнике планине. Друго, овај сјеверни албански трговачки пут је комерцијално превише важан за Турску, тако да би га Турци држали отвореним по сваку цијену. Ако роба не би стигла на одредиште, трговци би били приморани да саставе веће караване и да их прате трупе. Брђани то разумију и више воле да сами обезбиједе конвоје робе, умјесто да кроз њихову територију прође велики број турских трупа, од којих би без сумње претрпјели озбиљне последице и губитке робе и људи .Посебно су Краснићи и њихово племе пажљиви на путевима “ .Краснићи су за разлику од осталих зетских брђанских племена имали нешто више имања и због констелације земљишта живјели су мало боље од осталих брђанских племена . Овдје је по нама битно напоменути да се не може јасно повући линија између племена Шаља и племена Краснића што није случај са осталим брђанских племенима .Ово напомињемо из разлога готово истоветног племенско -обичајног и антрополошког поријекла ова ипак два различита брђанска племена .
