Пише :Дејан Бешовић
Шаља је Брђанско племе и регија у данашњој сјеверној Албанији, у долини ријеке Шаља, у области Доњи Дукађини -Доњи Пилот, у пограничном појасу између Црне Горе и Албаније. Племе се први пут спомиње 1634. године, а усмена традиција и археологија потврђују да су се њихови преци емигрирали у ову долину која је добила име по ријеци Шаљици.
Крајем 19 и почетком 20 .вијека племе је било католичко и имало је 3.000 припадника. Данас потомака Шаљања има свуда по Косову.
Према предању предак Шаљана био је Зого Дити, најмлађи син Српског кнеза Јована Дукађиновића који је имао браћу Марка Дита из Шошка и Мира Дита из Мирдите.Важмо је напоменути да постоје и други извори о оснивачу племена. Резултати историјских и археолошких истраживања потврђују предања према којима су се преци Шаљана населили у Шаљу пре неколико вјекова .Неки извори говоре да су се преци Шаљана досељени у овај крај из регије Кучи ,данашња Црна Гора, због чега већина Шаљана себе сматрају за Куче.Племе Шаља било је у сукобу са племеном Гаши све до 1879. године, када је султановим наређењем-ферманом сукоб прекинут.Иван Јастребов је пишући о области Доњи Дукађин (Доњи Пилот) записао и да се племе Шаљани у Доњи Дукађин доселило из села Широка.Село Широка налази се на ободу града Скадра у предјелу гдје се Скадарско језеро излива у Бојану .Вјероватно да Јастребов није добро познавао област Враке . Да јесте записао би да је Широка територијално припадала Враки још од времена Немањића .Он није записао ни то да се у Широки налази предио „Пет цркава „(pes kisha ) .Ради се о пет православних цркава Враке посвећених разним светитељима који су се славили у Враки .И данас постоје црквишта четри Цркве а пета једина сачувана Црква је одлуком округа Скадар 1992 .године уступљена Скадарско-пилотској католичкој надбискупији ,после прогона српскоправославног становништва Враке са њихових вековних огњишта – Дејан Бешовић „Врака и Врачани II “ -Београд 2017.стр .77-78; Предање потврђује и то што породица бајрактара носи надимак Ладо, а са истим надимком постоји и у доба Јастребова, породица у Широки – Владан која носи српско име . Племе Шаља је настало од четворице браће који су се првобитно ту населили. Племе је и састављено од четири братства или четири бајрака , Тети који су добили име по Тету Дукађиновићу унуку кнеза Јована Дукађиновића , Прци добили име по његовом брату Пецу Дукађиновићу , Лотај добили име по Лотку Дукађиновићу и Лекај који су добили име по најстаријем унуку Јована Дукађиновића .Шаља има и три бајрака: Шаља, Гимај и Тети, а друга два бајрака сматрају себе засебним племенима.У Скадарском дефтеру 1485 .године који је приредио албански академик Селами Пукаха Шаља се не спомиње као независно племе .Оно се не спомиње ни у ревидираном дефтеру из 1491 .године . Не налазимо њихово име као независног племена ни у дефтеру из 1581.године . Први пут име племена Шаља спомиње се 1599 .године у ревизији Другог скадарског дефтера . У њему се каже : На ободима ријека Тет ,Шаљица и дијела Цијевне налази се Дукађинско племе Шаља “ -Селами Пулахи Скадарски Дефтер и његова ревизија 1599 .године ;Тирана 1979 стр 10-13
Документи који се налазе у Архиви Скадра и Тиране а које смо имали на увид обједињују текстове који се фокусирају не само на појаву Шаља као Српског народа, односно ране референце на њих, већ и накнадне текстове који пружају шири поглед на историју и географију Шаља као српског племена Куча , а посебно на њихов живот током вјекова. Ово укључује извештаје путника и хроничара, од којих многи нуде фасцинантне погледе из прве руке на оно што су искусили током својих путовања по гудурама и врлетима Шаља .
Француски историчар и дипломата Франсоа Шарл Иг Лоран Пуквил (1770-1838) записаће :
Одмах по нашем доласку у Скадар послали смо копном једног Климентс да упозна Александра Шаља, са нашим положајем, и да затражимо његова упутства и помоћ у поправци свом двору. Под Малим Шаљом тачније Малим Шаљанима , подразумијевају се гласници, курири или водичи на коњима, запослени над турским властелинствима. Прве особе које су тако запослене биле су у ствари Дод , име се и даље примењује на њихове насљеднике, ма којег племена они били. Тако су у Француској вратари на капијама палата, јавних канцеларија, хотела итд. се и даље називају швајцарцима, јер су у ранијим временима обично бирани за носаче старосједиоци из Швајцарске, због њихове карактеристичне вјерности и привржености својим господарима. Тешком муком и закашњењем, због снијега и других препрека, наш Дод изврши своју мисију; и предвиђајући да ћемо ми странци наићи на још много препрека и опасности у преласку земље, послао је брод да нас превезе до једне од његових лука на пловној Бојани Али брод је био разбијен на обали, и посада је морала да унајми коре да их пренесе у Бојану гдје је изгледало да је наша дуга резиденција коначно створила немир у владајућим силама. Сазнали смо и да ће се турски намесници највероватније успротивити нашем путовању кроз њихове територије, на нашем путу до њиховог мрског комшије Дод Шаље . Док је у овој непријатној ситуацији француски приватник ушао у Шаље или Источне Куче .Одатле за сат и по путник стиже на широки врх узвишене олујне планине Маране; једина вегетација која се састоји од неколико слатких жира, рамнус палиурус и зимзеленог храста, који производи кермес који се користи за фарбање скерлета. Сјеверно од врха, седам километара кроз планине налази се Дикатлија , престоница малог независног племена, потпуно зависног од пљачке и пљачке. Становници мјеста, који чине 250 породица хришћана и махометана, живе у стању жестине, насиља и варварства, о чему је немогуће замислити а камо ли ријечима описати . Иако претендују на одређене облике и употребе религије, ипак је њихов морал најнижег карактера. Узгајају само мало кукуруза; јер би подизање пшенице или било каквог другог жита захтијевало више труда и времена него што ће они имати . Говеда такође посједују; али они не знају вјештину одвајања сира од путера који чувају у корицама. Сама нужда их приморава да произведу грубу бијелу тканину од природне вуне, којом су обучени; а геније зла им је предложио умјетност производње барута, који се готово у свакој породици прави за сопствене потребе. Како Шаље живе само да би пљачкали и убијали, тако и обрађују земљу искључиво за сопствену потрошњу. Ипак, необично је да се они никада, попут Мајнота са југа Пелопонеза, или гусара из залива Воло на северу Грчке, нијесу усуђивали да прошире своје пљачке на мору“
У овом прилично неукусном и суровом опису племена Шаља које је Пуквил упутио својој влади у Паризу има много претјеривања и субјективности .Чланови племена Шаља су били врло вешти у наводњавању. Бранислав Нушић је забележио да је Шаља једно од најсиромашнијих племена у Албанији, са изузетком од око 400 породица које су живјеле у селу Истинић, код Дечана и осталим дјеловима Косова.Нушић даље каже : У Шаљи, Никају и Мерути су постојали обичаји који су постали закон. Дечак од 12 година почиње носити пиштољ, а у другим местима са 15 година, а друго оружје са 17 година. У Доњем Пилоту се у ово доба није могло видети мушкарца (како млађег тако и старијег) без пушке, а без пиштоља ни трена. При рату пола мушкараца иде у рат, а пола остаје код куће“ МСП Србије зап .9-7-1909 .
Милан Ракић ће записати : Заштитник племена Шаље је свети апостол Јован Еванђелист, којег прослављају 27. децембра. Вероисповест племена била је већински католичка, док је племе имало 3.000 припадника крајем 19. века.Потомци Шаљана на Косову су данас углавном муслимани“ – Конзулска писма 1912 -1913 Београд
Гијом Лежан (1824-1871) је био бретонски картограф и географ који је много путовао по европској Турској, правећи карте за француске власти.Он ће године 1889 .записати :На скретању на древном путу, од Скадра према Црној Гори стигли смо до обале прелимепог језера муљне воде. Ишли смо њиме опрезно јер су дјелови пута пали у воду. Док смо се дивили сјенци густог лишћа са друге стране, примијетио сам да вода тек тако лагано тече. Након што сам разменио неколико ријечи са својим водичем, схватио сам своју грешку. Оно што сам узео за дугачко језеро је у ствари кривина ријеке Бојане која је служила као излив за језеро и воду из Црне Горе. Ова ријека је у ствари пловна до двије лиге испод Скадра. Нажалост, преко пута села Хоботи налазила се пјешчана спруд на којој вода никада није већа од три метра која је блокирала скоро сву пловидбу. Турци и старосједиоци нису били људи који би се вјероватно ослободили ове препреке и омогућили граду од 40.000 становника слободан излаз на море. Довде на Бојани, осим лондра -земуница, постојале су само мале топовњаче намијењене да бране земљу од Црне Горе.Упркос оријенталној смирености, сви смо постајали нестрпљиви када смо изненада угледали изоловано брдо како се уздиже испред нас, овјенчано огромном венецијанском тврђавом. Лако сам га препознао, а да га никад нисам видио. Била је то идилична Војислава , историјска тврђава Скадар. После још пола сата тетурања стазом око планине Тарабош, ушли смо у село живописне прљавштине звано Галата вјероватно племена Шаља. Прешли смо дугачки дрвени мост који се зове Узун Копру -Дуги мост и ушли у трговачки центар, познат као базар, смјештен у подножју тврђаве. Овде сам оставио своје пратиоце и, прешавши велику пустош, упутио се до француског конзулата који се налазио у новом граду, гдје ме је љубазно примио драгоман, господин Роберт, који је обављао конзуларне функције у име господина Хекарда који је био одсутан.
Следећег јутра, господин Роберт и ја изашли смо на брдо звано Кодра са којег се пружао прекрасан поглед на околину. Око нас се простирала равница дуга 27 лига и различите ширине, која је пратила контуре ријеке Мораче, језера и Бојанд све до мора. Висови Кодра и Тврђаве чине мали ланац изолованих шкриљастих брда у овој равници. Према сјевероистоку, могли смо видјети чудесну панораму језера које се купасто завршава према Црној Гори, чије су далеке планине биле видљиве у јутарњој измаглици. Десно је био ближи и стога видљивији ланац планина са стрмим падинама прекривеним шумама. Тамо живе полунезависна сточарска племена која се зову Седам барјака. У подножју планине Чукаљи, најјужнијег врха, могли смо да видимо дубоку долину Дрина како се излива из планина. Одваја ову планину од кршевитог црног ланца Мирдита. Шатобријан је једном рекао: „Слобода је одувек живјела у планинама. Питам се шта о томе мисли скадарски паша ако му се деси да подигне поглед са своје тврђаве на друге страшне тврђаве које је природа дала овом народу по конвенцији и привилегији, а црногорцима по свом оружју. „Можете ли замислити какви су ови црногорски разбојници?“ рече ми добронамерно један османски конзул. „Они умиру од глади у својим одвратним пећинама, а ипак желе да раде. Они су одлични радници на фарми, баштовани, па чак и морнари. Нудимо им да се спусте у равницу и да имају Зету, прекрасну равницу педесет миља у обиму, под јединим условом да признају да су турски поданици. А знате ли, господине, шта ти изгладњели биједници одговарају? Кажу да би их то обешчастило.”Језеро које Срби зову Блато, а Албанци Лићени је лијепо водено пространство са западне стране омеђено сивим гребеном, чије последње подножје откривају стјеновите ртове и неколико рибарских села. На истоку, равница, насељена Бушати и Хоти , завршава се тако благим нагибом тако да је тешко повући линију између воде и копна. Љети су поља, а зими мочваре. Овдје се сусрећемо са вјечним традицијама на обали језера античке Грчке и модерних келтских земаља. Староседиоци наводе да језеро није увек било тако велико као данас и да је на источној обали некада постојала равница покривена селима која се звала Пронска гора . Након земљотреса који је оштетио регион, ова равница је нестала под водом, а стари додају да се, када је вода мирна, у дубини виде рушевине кућа и крошње дрвећа.
Прешли смо Врачки поток, кристално чист поток у који су наши коњи усхићено урањали. Јадне звијери као да су биле увјерене да за два дуга дана нашег путовања више неће бити воде. Ова зелена равница је нека врста српског крауа преко којег су наши коњи тешко пролазили. Корита потока на која смо наишли нису нам нудила ништа осим свог засљепљујуће бијелог пијеска којим су мјештани гланцали оружје. После трочасовног марша, наишли смо на сјеновиту стазу и зауставили се у селу Коплик, центру племена од око 4.500 људи који су некада били католици и православни , а сада их је половина прешла на ислам. Мора се рећи да они нису нормални муслимани јер су веома одани Светом Николи и Светом Ђорђу и пале свијеће у њихову част.Ушао сам тада у земљу племена Шкрели и Шаљи , најважнијих племена у планинама јер се састоји од 2.500 душа и лако снабдијева 600 пушака. Прешли смо висораван низ падину и спустили се до Прони и Тет који се једино овде може прећи. Тамо смо наишли на човека, стар око четрдесет година, висок шест стопа и лијепог изгледа, који је чувао своје стадо на пустари. Он ми се обратио на италијанском и ја сам искористио прилику да од њега добијем неке корисне информације. Био је добро ситуиран сељак из села Загоре и био је из племена Шаља. Звао се Чука и сваке године је у прољеће силазио у Медов-у Шенђин на обали гдје је његово племе имало пашњаке које им је дао Осман, паша од Скадра. Научио је италијански да служи као драгоман за италијанске и аустријске трговачке морнаричке капетане који су се заустављали у Медови и обављали трговину грубом вуном и другим артиклима са осталим Брђанима . Позвао ме је да га посјетим по повратку у Загору, уверавајући ме да би ме отпратио до Тамаре да је тамо имао некога да обавијести породицу. Питао сам га за Прони и Тет . Рекао ми је да је вода текла у њема само дан-два једном у десет година након периода изузетних падавина у Проклетим планинама. Садашње сушно стање потока тешко је приписати делимичном крчењу шума на планинама, јер је немогуће да је оваква јаруга могла бити пресјечена повременом бујицом која тече једном у десет година.Загора је албанско село, али носи словенско име, што значи „у подножју планине“. Чини се да ово указује да је то било једно од места где су Геги протерали Србе , вјероватно у вријеме непосредно после турских освајања. Земља је првобитно припадала трима српским племенима: Петровићима, Тутовићима и Пелајима, који су чинили групу од сто кућа око планине Велечик“
(наставиће се )
One Response
Poštovani,
Pravo je zadovoljstvo čitati Vaše cenjene radove.Istorija roda Srbskog na ovim prostorima je
namerno ili zlonamerno menjana po potrebi raznih zapadnih lica ili okupatora.Tom zlu delu
često su pridonosili i naši istraživači koji nisu slojevito ulazili u dokumente vremena.Možda nisu
imali prilike da se tako predano i objektvno ponesu sa takvim odgovornim poslom.Pleme Šalja ima
potomka u našem glumištu Abdurahman Šalju ,komšiju moje porodice u Prištini koji je bio u dobrim odnosima sa mojim bratom književnikom Momčilom Jokićem.Uvek je tvrdio da smo mi od dva brata deca.Naši izvori drugačije govore o Jokićima iz Velike.Neki Jokići se strašno na to vređaju.Mi smo posle prešli u Bar.Moj brat pokojni prvi u *Pobjedi*Titogtad napisao feljton o Skenderbegu koji je izuzetno primljen od čitalaca.Balkan je mali prostor sa teškom istorijom koja je kovitlala i lomila narode,plemena,bratstva i ljude.Borba za opstanak je teška i nemilosrdna.Odnosi teški,ožiljci zla duboki,zavadi pa vladaj i danas kolo vodi.Niko kao brat duboko oči ne vadi.Bojim se da slabo učimo iz istorije još uvek.Bog neka nam oprosti zla voljna i nevoljna.