Пише : Дејан Бешовић
Хвостанска епархија је ушла у круг нових епархија које је основао Свети Сава. Њен саборни храм била је Света Богородица или Студеница Хвостанска (Мала Студеница). О раној историји ове епископије нема оригиналних података, а забиљежено је (1381) да се помиње као митрополија. Напуштена је у 17. веку. Њено господство било је расуто по многим крајевима српске државе, али се Арбанија и њене границе тешко могу са сигурношћу одредити.
Бањска епископија се може поистоветити са Звечаном, односно Ибром и Ибарском Колашином . Основао ју је краљ Милутин (1282-1321), а сједиште јој је било у манастиру Светог Стефана, у Маленом Бањској, гробној цркви краља Милутина. Укинута је, вјероватно, после смрти краљице Јелене Анжујске . Сачувана је оснивачка повеља властелинства Манастира Бања из које се јасно могу одредити мјеста и добра која се данас налазе у албанској држави.
Влашко-албанске сеобе, у периоду обухваћеном овим радом, представљају веома значајан и знаменит пероод српске историје. Последице ових сеоба по српски народ у Арбанији и сусједним српским земљама биле су различите. Сеоба Влаха показала се корисном, док се арбанашка сеоба показала погубном.
Ширење Влаха у српске земље почело је и завршило се преласком већине тог народа у српски етнос, односно етнос сусједних земаља, укључујући и албански (арбанашки). Власи, које су Срби затекли на Балкану, већ су били подвргнути слабизавији и били су изложени снажном српском асимилационом нападу. Осим тога, као припадници исте вјероисповијести, нису пружили велики отпор и врло брзо и безболно су се утопили у српско етничко море.
Под ударима сеобе народа и напада на Римско царство у Дакији, Власи су, одлуком цара Аврелијана, прешли (271-275) из Дакије на Балкан и настанили се у данашњој сјеверној Бугарској, гдје је основана нова римска провинција Дакија Аврелијана. У тој покрајини дочекују прву словенску сеобу, која их гура на балканске планине. Временом су се толико умножили да су под вођством Асена Првог (1186-1196) и Петра Другог (1196-1197) подигли (1185-1186) Влашко-бугарски устанак, ослободили Бугарску, створили Друго бугарско царство и постали родоначелници влашко-бугарске династије.
Дијелом због пренасељености нове отаџбине, дијелом због страха од страдања у устаничким биткама, Власи крећу ка Македонији-Старој Србији , прелазе у сјеверну Грчку, а затим стижу до граница данашње Албаније и прате њене падине и пашњаке ка сјеверу а приметно је и њихово присуство у Приморској Србији. Српска држава их неко вријеме држи на својим границама, али их освајања српских краљева укључују у државу Немањића. Затим се крећу кроз масиве планина западно од Метохије, затим планине Горњи Пилот све до Зете. Немањићи покушавају да сузбију покрет Влаха и Арбанаса, који се заједно крећу, бавећи се полуномадским сточарством. Против влашког утицаја посебно су се истицали краљеви : Владислав, Милутин и цар Душан , али је после Душанове смрти и сам цар Урош сведен на обласног господара, од 1365. до смрти (1371.) који умало није изгубио власт и државу , препустивши управу краљу Вукашину Мрњавчевићу (1365-1371), Он није могао, као и остали обласни господари, да се успјешно носи са влашко-арбанском најездом и насељавањем српских крајева и области. Влашко-арбанашко заузимање плодних земаља посебно је појачано уочи Маричке битке око 1371 .године када су влашко-арбанска племена заузела Зету и приобални појас Албаније дуж јадранске обале. Међутим, Власи нису радикално промијенили етничку слику крајева у које су стигли, већ су се све више посрбљавали , што није случај са Арбанасима.
Већ тада су, условно речено, Арбанаси развили методологију свог освајачког ширења и крчења области, које су на главним линијама њиховог ширења. Њихово главно оружје били су терор и изазивање страха, прогон и злостављање домородаца и насилно одузимање њихове имовине. Такво арбанашко понашање изазива масовне миграције ненаоружаних становништва, а то је још повољније за арбанашке дошљаке и њихова освајања српских крајева, од којих су неки постали и заувијек остали Арбанашки.
Дошавши на територију данашње Арбаније, Арбанаси се крећу у великим групама, прво катунским, а потом племенски организованим, што такође погодује њиховом ширењу, јер су, у недостатку централне државне власти, више албано -влашких племена,лако се прилагођава супротстављању турској моћи, али и понашању према другим страним народима и појединцима. На тај начин су Албанци скоро потпуно десловенизовали и деурбанизовали типичну словено -српску земљу, каква је била и изгледала Арбанија прије њиховог досељавања .
Бројни су документи који свједоче о најезди и присуству Влаха у прошлим вјековима па и у двадесетом. Сматра се да их данас у Албанији има између 60.000 и 120.000. Званични попис становништва Краљевине Албаније (1931) забиљежио је да их је било око 60.000 . Енглески конзул у Јањини З. Стјуарт (1860) тврдио је да је у то вријеме у сјеверном Епиру било 32.000 Влаха и 18.000 Срба (Arhives fdplomatikues de ministrea des Afraires entrangres , correspodence politikue vonsulaire Turkuiet , № 411, т. – 97).
Пре краља Милутина, краљ Владислав (1234-1243) повељом манастиру Врањини (1241-42) забрањује Арбанасима и Власима да имају зимовнике у Годињу, на врховима Плана, Гуглева и Круљевица.
Забране Арбанасу кодификоване су у Законику цара Душана (1346).
На велику жалост као што смо и навели, после пропасти српског царства, етничка слика неких крајева (Зета и Херцеговина) у 14 ., а посебно у 15. вијеку, готово се променила.Фалсификатор и квази историчар Божидар Шекуларац ,некадашњи наставник руског језика у Беранама који је под Брозовим шињелим постао прво историчар па касније и докторирао историју на Задарском свеучилишту назива у свом опскурном раду ове повеље дукљанско-зетским . Да о томе не може бити ни помена свједочи Академик проф .др Милош Благојевић у свом капиталном раду “Србија у доба Немањића” На страни 22-49 у поглављу “Фалсификатори врањинско -зетских повеља Благојевић каже : Називати поменуте повеље дукљанско -зетским је исто тако аутентично као да Амерички континент називамо Евро-америчким пре Колумбобог открића Америке ” Тиме академик Благојевић без сумње најбољи познавалац Српског средњовјековља и стедњовјековља уопште ставља тачку на историјске дубиозе и политичке заврзламе црногорских псевдо- историчара ,којима је етногилетизам и анти-православље са наглашеним Анти-Српством увијек било на првом мјесту .
Морамо се осврнути и на арбанашко ширење у јужој Албанији-Сјеверном Епиру , затим у Македонији, док се значајан број Албанано-влаха доселио у Црну Гору допринојевши ширењу те идеје у другим дјеловима Србије . Дошло је, међутим, до сеобе Срба из Албаније у јужну Италију. Тако је Арбанија не само деславенизована, већ и дехристијанизована примањем ислама. У средњем вијеку прилике су биле сасвим другачије. Када је краљ Урош Први (1 243-1276) изгубио престо, затим архиепископ Јоаникије Први катедру (1272-1 276) и обојица су отишли у Хум. Али када је краљ умро, архиепископ је отишао у Пилотнизнад Скадра , где је умро три године касније (1279), био сахрањен, а потом је његово тијело пренијето у Сопоћане. (Архиепископ Данило, Животи краљева, ур. Ђ. Даничић, 289, прев. Л. Мирковић, 257). Овај податак несумњиво свједочи о хришћанском и Српском Пилоту, у коме је архиепископ могао наћи мир и бити сахрањен „од побожних и христољубивих мужева Српских ” .
Ништа боље није прошла ни епископија Захумско -рашка којом је управљао прогнани зетски Митрополит Герман Ивеза ,родом из Дајбаба код Подгорице .Продором Албано -влаха ова древна епископија СПЦ чије сједиште је било у Манастиру Светог Јована Крститеља у народу знаног као Свети Јован Рашки . Власи су отели око 440 хектара обрадивог земљишта овој епархији а Николаја Крстовића убили на вратима данас разрушеног манастира .Опљачкана је богата манастирска ризница а радионице и остало властелинство епархијско донешено је у Скадар . Приликом најезде Албано-влаха убијено је 16 калуђера из братства Крстовића . Документи из тог времена сведоче да Католичка црква ни почетком четрнаестог вијека није имала дубље упориште у Албанији. Тако се после латинског освајања Цариграда (1204) „помиње извесни Дмитар, кнез арбански, који је молио папу Инокентија Tрећег , (1198-1216) уз посредовање архиепископа Николе Крстовића , да се упути у западној вери, која до тада није била доступна“.Архиепископ Никола Крстовић поручио је Папи Инокентију :Нико никада неће прећи у вашу вјеру јер сте би шизматици и јерес,Ви Први јерарше Рима умјесто да се одречете филиоквистичке јереси нашу вјеру покушавате да осакатите (Архив пор . Дабиновић, Котор у Другом скадарском рату, Рад ЈАЗУ, 257 Загреб 1937, 258-259; Acta Albanije , I , 37/113 Arkiv Shq .Tirana po 22 e ).
На основу свега изнијетог, може се закључити да су Срби, Српска православна црква и Српска држава Немањића имали и одиграли значајну улогу на простору данашње Албаније, да су оставили значајне трагове и споменике свог присуства на овом простору. земљи, посебно у Горњој Арбанији, за коју је и Јован Цвијић примјетан ‘да не само у геоморфолошком, већ и у етничком, културном и вјерском погледу чини цјелину са Црном Гором, Косовом и Метохијом и стапа се са осталим Српским земљама “
За жаљење је што је данас, због политичких, ненаучних, нецивилизацијских и некултурних утицаја и притисака, онемогућен приступ овим споменицима и траговима и њихово интердисциплинарно проучавање. Јер, по свему што је била у средњем вијеку, Албанија је и даље остала Српска земља, али и земља у којој су Срби и њихови трагови немилосрдно, систематски и плански уништавани и готово уништени нарочито у предјелима Враке која је имала два Српско православна манастира и тринаест цркава .
