Пише: Дејан Бешовић
Већ тринаест и по векова Срби су становници Албаније, а Српска православна црква у тим оквирима постоји преко осам вјекова. Област Албаније била је у границама српске државе око шест вјекова. Пошто проблеми које истражујемо спадају у оквире периода династије Немањића (1166-1371), пратићемо сеобу Влаха и Арнаута, која је у великој мјери промијенила етничку карту Албаније и преокренула ову српску земљу у албанску. Пратићемо и рад и утицај Зетске, Будимљанске, Призренске, Хвостанске , Банске и Захумско-рашке епархије Српске православне цркве, чији су се дјелови налазили на територији данашње Албаније.На крају долазимо до закључка да се историја савремене Албаније не може разумјети без историјске прошлости Срба, а, нажалост, српски споменици у овој земљи су скоро потпуно уништени
Срби су становници Албаније од досељења у ову земљу до данас. Српска православна црква је дјеловала у Албанији од стицања аутокефалности (1219) до прогона (1933) епископа Виктора из Скадра. Дјелови Арбаније, некада цијела држава, били су, неки више, неки мање, дио српских држава од 858-1394 Природно је, дакле, да је толико дуго присуство и живот Срба, њихове Цркве и државе оставио трајне трагове и небројена свједочанства, утицаје и последице, бројне споменике и остатке духовне и материјалне културе.
Средњовјековна историја Србије и Срба посебно јужних земаља , тешко се може заобићи, разумјети и освјетлити без познавања српске историје, присуства Срба и њихових етничких, вјерских, културолошких и других доприноса.
Проблеми, којима смо се бавили у овом раду, односе се, међутим, на период владавине династије Немањића (1166-1371). Овај период карактерише: 1) Ослобођење и независност српске државе; 2) Стицање аутокефалности Српске православне цркве; 3) Врхунац државног и територијалног развоја и проширења; 4) постизање највећих националних, духовних, културних, умјетничких и других вриједности; 5) Први знаци катастрофе државног уређења, која ће бити прекинута турским освајањима (1371 -1496); и 6) Почеци урбаног ширења, освајања и окупације српских крајева и земаља, чије се последице и резултати сада драстично виде и манифестују.
У периоду обухваћеном овим радом, на државном и црквеном плану, Срби су имали неколико приоритетних задатака: 1) Чување слободне и независне српске државе; 2) елиминисање страних државно-правних утицаја и пријетњи; 3) Учвршћењу унутрашњих прилике у земљи, сузбијање племићког партикуларизам и јачање положаја династије Немањића и нове Цркве; 4) Остваривање територијално проширење српске државе, ослобађањем оних српских области и земаља које су биле под влашћу Византије, Угарске и Нормана; 5) Спречавање и сузбијање експанзионистичке експанзије Влаха и Арбанаса; и 6) Остваривање и очување потпуне вјерске и црквене независности и сузбијање претензија Католичке цркве према Србији и Србима .
Овим је Србија, не само географски, већ и вјерски, постала препрека продору католицизма на Исток и заштитник Источне Цркве, као што је постала заштитник старог континента и Западне Цркве од ислама и турских освајања током отоманских инвазија на Европу. Са пуним правом се може рећи да је Србија све ове задатке успјешно извршила док је била на врхунцу снаге и моћи. После смрти цара Стефана Душана (1355) то више није била у могућности.
Досељавањем у данашње српске земље и Албанију Срби су се сусрели са хришћанством које се ширило из јадранских градова. Ти градови су били под јурисдикцијом Цариграда и Рима и њихових епархија и дијецеза. У исто вријеме, Срби су почели да прихватају хришћанство, прије свега њихови архонти, кнезови и војводе, а народ формално, тако да је дошло до нове христијанизације Срба у вријеме византијског цара Василија Првог (867-886), када се хришћанство трајно укоријенило у нашем народу. [ У 9. вијеку настају прве српске државе, па су владари остали привржени одређеним црквеним центрима на њиховој територији или ван ње. Како Византија успијева да поврати своју власт у областима које су неко вријеме (976-1018) биле у саставу Македонског царства, а данас су те области у саставу албанске и грчке државе, она их у црквеном погледу потчињава Васељенској патријаршији. Права Арбанија је још далеко од српских освајања и у њој Цариградска црква несметано врши своју мисију. Истовремено, утицај римске цркве види се из јадранских градова на албанском приморју, али без дубљих утицаја и продора унутар земље.
Католичка црква се никада није помирила са одлуком цара Лава Трећег (717-741), који је (732) узео под своју власт цео Илирику и предао га Васељенској патријаршији. Формирање Српске православне цркве није промијенило став Римске курије и она је наставила свој непријатељски рад према њој, желећи да цијелу област стави под своју власт. Тако су се Србија и српски народ нашли у „спорној“ области, коју су обје Цркве сматрале својом, јер су ту и раније имале своје епархије и дијецезе
Поред српске и католичке цркве, на територији српске државе дјеловала је и Охридска архиепископија. Како је српска држава, почев од Стефана Немање (1166-1196) па до Стефана Душана (1331-1355), била у сталном успону, а Византија је била принуђена да се повлачи и губи територију, област Охридске архиепископије се стално смањивао Када је Душан проширио своју државу на Атику, Пелопонез и Егејско приморје, Охридска архиепископија је ушла у састав новог царства Срба и Грка, као и читава територија данашње Албаније.
Међутим, релативно кратак период Душанове владавине у новоосвојеним крајевима (1345-1355) и његова рана смрт значили су да је због владарске неспособности и неовлашћености његовог наследника Стефана Уроша V Немањића (1355-1371), а посебно уздизања обласних господара и њихових тежњи за самосталношћу, довело све до слома Царства.
Обласни господари и њима потчињена епархија руководили су се начелима својих интереса, па је утицај СПЦ и Пећке патријаршије почео да слаби. Чим су почела турска освајања српских области (1371), која су се после 125 година завршила погубно за све српске земље, па и за Српску православну цркву, дошло је до губитка државне независности и слободе, као и до укидања Пећке патријаршије и њено потчињавање Васељенској. Као резултат тога, слаби и одумире утицај Српске православне цркве, у некадашњим јужним областима српског царства, северној Грчкој, Македонији, Албанији и дијелу Косова и Метохије .
Појавом великог жупана Стефана Немање и његовим ослобођењем српских земаља, дјелови северне Албаније улазе у састав српске државе (1190) и остају у њој или до пропасти српског царства (1355) или до турских освајања..
Увидевши врло рано да је постојање независне, аутокефалне Цркве неизбјежна државна, па и национална потреба, Стефан Немања ће свом сину Светом Сави припремити терен да ову идеју оствари. После добијања аутокефалности Жичком повељом из 1219 .године за Цркву Срба , Свети Сава је почео да је организује, оснива нове епархије и поставља прве епископе. Тако је нова Црква почела да живи самосталним црквеним животом.Нас прије свега занима рад и постојање тих епископија Српске православне цркве, чији су се поједини дјелови налазили у крајевима који данас припадају Албанији, иако у њима тада није било Арбанаса, или је био само занемарљив проценат. Те епархије су биле: Будимљанска, Зетска, Хвостанска и Призренска. Милутиново освајање обухвата и Доњодебарску. Касније, оснивањем нових епископија, своје посједе у Албанији добија и Бањска епархија као и Епархија Захумско -рашка .
Будимска епископија је одмах по оснивању ушла у састав Српске православне цркве, која је остала жива и после турских освајања. Она је пролазила кроз све промјене које су се дешавале у српској цркви и српској држави. Сједиште јој је било у манастиру Светог Ђорђа (Ђурђеви Ступови) у Будимљу. Једним својим танким јужним крајем улазила је на територију данашње Албаније, имала је нешто пашњака, катуна и шума на падинама Проклетија.
Дебарска епархија припала је српској држави и цркви (1284) после Милутинових освајања и остала је у њеном саставу све до 1371. Није се често помињала, као и друге епископије, у српским средњовјековним повељама, и сједиште јој је било у Пишкопеји, у Доњем Дебру, данас Албанија. Саборни храм је био посвећен Богородици. То је највјероватније била једна од првих српских епархија, коју је Српска православна црква изгубила приликом првих упада и освајања Османлија после Маричке битке (1371) и дефинитивно остала ван Српске цркве. Како се област Доњег Дебра, скоро цијела налази у данашњој Албанији, њена добра и властелинство остали су у албанској држави. Црквени живот у њој потпуно је замро са турчењем Срба , а потом албанизацијом затирани су готово сви трагови православних храмова и вјеровања.
Након оснивања Српске православне цркве, Зетска епископија је била међу првим српским епархијама. Њено сједиште је прво било у манастиру Светог Михаила, на Превлаци у Боки Которској, али је више српских епископија променило своју катедру. па тиме и ова епархија која је у међувремену постала митрополија заједно са осталим епархијама (1345), исте године када се Душан прогласио за цара. као најзначајнија епископија Српске православне цркве. Веома рано је била умијешана у династичке сукобе. Српски престолонаследници обично су боравили у Скадру и из тог града су углавном почињале све њихове побуне против краљева на престолу. Зетска епархија је тако имала значајну улогу у тим завјереничким превратима. Ти сукоби су ослабили јединство и снагу земље и Цркве, али је занимљиво да су настављени и након распада Царства у државе обласних господара. Поново је Зетска епископија била увучена у те борбе, али је сада само она претрпјела штете и последице тих сукоба. Касније ће са своје територије, након пада Зете под турску власт (1496), ова епархија и њени цетињски архијереји постати носиоци борбе за ослобођење и уједињење свих српских земаља и Цркве. Њен митрополит Свети Петар Цетињски зауставиће продор Арнаута у црногорске крајеве, након битака на Крусима и Мартинићима. Ова епархија је имала и своје властелинство а њена добра, храмови и метоси налазили су се на територији данашње Албанске државе, која је у средњем вијеку дуго била у саставу Зете и Рашке.
Призренска епархија је једна од веома старих православних епископија. у почетку је била под управом Охридске архиепископије. Налазећи се на територији главних и честих српско-византијских сукоба, мијењала је свој ранг и положај, а територија се сужавала или ширила, у зависности од моћи и снаге тих држава. Сједиште јој је било у храму Пресвете Богородице Љевишке, у Призрену. После Маричке битке изузета је из јурисдикције Српске православне цркве, а са турским освајањима утицај Српске цркве у овој епархији знатно опада. Имала је своје властелинство, па су забљежена села, имања и добра која се данас налазе у Арбанији, а која су припадала њеном властелинству.
