Овакви подаци нашли су своје мјесто и у дјелима филолошко-лингвистичког карактера. Када је ријеч о етнодемографским и етнолингвистичким истраживањима поменутих и ширих пограничних подручја, обимно, широко засновано, подацима богато и веома добро урађено дело  Пешикана „Зетско-хумско-рашка имена на почетку турског доба „посебно треба поменути материјал преузет из извора различите провенијенције, углавном из поменутих турских спискова.

Подаци о насељима и становништву садржани у пописним књигама за санџаке Скадар, Дукађин, Призрен и Вучитрн, из последњих деценија 16. вијека, до данас су готово потпуно неискоришћени. Ово су опширни и збирни спискови тих санџака из 1485 као и други дефтер 1582/83. и 1591. који се данас чувају у Архиву Главне катастарске управе у Анкари -Турска.

За овај прилог углавном су коришћени подаци из поименичног листа скадарских санџака из 1582/83. године, али и подаци из књига остала три, као и још неких сусједних санџака из поменутих година.

Скадарски санџак је обухватао области са обије стране данашње српско-албанске границе, од јадранске обале до Бијелог Дрима, код Призрена. Чиниле су га нахије; Скадар са 128 села, Душман – 24, Забојана – 48, Мрко – 9, Крајина – 18, Горњи Шестани (Џебел-и Шестан) – 7, Подгорица – 13, Жабљак – 8, Хоти – 8, Бјелопавлићи – 6, Вражегрмци – 16, Побор – 11, Клементи – 2, Кучи – 13, Пећ – 235, Алтински крај (Алтун ли) – 41, Петрушан – 33, Будимље – 31, Коморан – 20, Плав – 18 и Зла Ријека – 12, укупно 709 села. У другом, мањем дијелу дефтера из 1582/83. Црна Гора (вилајет и Карача Даг) наведена је као посебна аутономна област у границама Скадарског санџака. Ову област чиниле су нахије: Грбавци са 13 села, Жупа 11, Малоншићи 7, Пјешивци 14, Цетиње 16, Ријека 31, Црница (Црмница) 11, Паштровићи 36 и Грбаљ 9 села, укупно 148 села. У цијелом Скадарском санџаку 857 села, неколико градских насеља, од којих су најзначајнија: Скадар, Пећ, Подгорица, Бар и Улцињ, велики број насеља (мезри), љетњи и зимски пашњаци, цркве, манастири, њихова имања. а други су наведени у том регистру олакшица. Што се тиче становништва, оно је било различите националне и верске припадности у већини нахија тог санџака. Његову основну масу чинили су Срби ,Власи и Малесори , православци, католици и муслимани. Постојале су влашко-цинцарске (армунске) групе, као и турски и други етнички елементи, посебно заступљени  у градовима.

Ономастички подаци свеобухватне књиге Скадарског санџака из 1582/83. показују следећу етничку ситуацију: Подручје западно од ријеке Бојане, између Скадарског језера и Јадранског мора, имало је изразито мјешовито становништво. Његову основну масу у нахијама Забојан  и Крајина  чинили су Малесори . У њима се ређе  срећу  људи са српским именима, док тамо преовлађују српски  називи насеља, посебно у Крајини. У биљешкама неким од тамошњих уписаних села стоји да се њихово становништво разишло ( перакенде олуп ), да су се опустили и претворили у насеља – мезре (хали ве харабе мезреа олуп ), зимнице ( кислак ) и шуме ( орман ).  За нека од расељених села, мезри и земине око Улциња, забележено је да се „од пре десет година поново насељавају православни Срби који редовно плаћају порез Скадарском везиру ”.  Постоје индиције да се Арбанаси насељавају на земље избјеглих српских сељака. Забиљежени су и чести случајеви преласка на ислам од стране Арбанаса, а ређе Срба. У селима нахије Шестан и Мрко доминирају називи карактеристични за Србе. Арбанашкињ  је мало. Слична ситуација је и у нахијским селима у Зети. У Бјелопавлићима, Вражегрмцима и Поборима нема карактеристичних арбанских имена, а у селима Подгорици  и Жабљаку нема забиљежено ни једно име . Имена становника села нахије Кучи су углавном српска, а веома ријетка су  албанска имена. Ситуација је обрнута са Клименатима  и Хотима гдје је већина Малисора . Међу њима срећемо и приличан број  српских личних имена.

У нахијама источно од ријеке Бојане и Скадарског језера већину становништва чинили су Срби . Тамо је било релативно мало Малисора . Живјели су углавном у Скадру и у неким селима Скадарске нахије. У равницама источно од Скадарског језера јављају се само као мале оазе у албанској етничкој заједници. Да их је у ранијим временима сво то подручје морало бити српско , говоре и српски називи села и сеоских заселака у том крају, као што су: Злогора, Брезје, Грнчар, Подгор, Космач, Градич, Добре, Трнослав, Градец, Румиште, Маличево, Косово, Брденце, Пољичани, Попине, затим села са именом Србин и Град Шклав. О томе говоре и неки други српски топоними, као што су подаци о расељеним селима, расељавању и другом . За село Борич се каже да је раније по султановом наређењу опустошено и претворено у насеље (мезра). Такође има доста података о наслеђу, који би такође говорили о некадашњем јачем српском присуству у скадарском крају. Арбанашко становништво имало је и нахију Душмен или, али се ту јавља и под неким српским личним именом, као и насеља са именима као што су: Варош Драгош, села Селиште, Градиште ,Ливадице ,Копљаник итд. Овде је у том периоду био току процес исламизације становништва, али је знатно слабији него на подручју Скадарског округа.