Пише: Дејан Бешовић
Није лако описати пјесничку династију Силић из Скадра ,како их назва Академик Каплан -Данило Буровић. Дуго смо размишљали од чега да почнемо ,како да ништа и никог не прескочимо и тако несвјесно предамо зубу заборава српску пјесничку династију Силић.О бјективно описати Силиће а не прескочити ни један детаљ , њиховог живота . Наш циљ је да представимо не само личности већ и њихово дјело, бесмртно .Зато смо почели од Риста Силића ,Драгов стрица а настављамо са најзнаменитијим Српским пјесником послератне Албаније „Скадарски Јесењином “ Драгом Силићем ,остављајући простора да његов рођак из срца Подгорице-Немањиног града ,публициста и посленик писане и јавне ријечи Бранко Николин Булатовић ,детаљније обради ,породичну генеалогију , не само Драга већ и осталих Силића са освртом на њихове личности …
Драго Силић је рођен 9. јун 1930.године у Тирани у Српској породици Силић из Скадра . Нећак активисте народног буђења ,пјесника Риста Силића , Драго је 1943. године постао извиђач, а потом и непосредни учесник Народноослободилачког покрета за ослобођење Албаније од фашизма и Италијанске окупације .Крај окупације Италије дочекао је у шумама Проклетија гдје се са Скадарском групом Срба организовао за народни устанак против фашистичке армаде .
Драго Силић завршио осмогодишње школовање у Тирани и Реалну Гимназију у Тирани .Потом одлази у Русију и прије рока завршава универзитетске студије на Институту за књижевност“ Максим Горки“ у Москви ,као ђак гегерације .
Након дипломирања , вратио се у Албанију, а затим је током 1957-1963 радио као уредник, а потом и директор Издавачке куће Наим Фрашери , гдје је, као књижевни критичар, био кључан у помагању да се у потпуности развију као писци неке од најзначајнијих личности – Албански аутори из Другог светског рата , као што су Исмаил Кадаре (крштено име Иваило Кадрић ) , Дритеро Аголис , Фатос Арапи из Корче , Петар Марко , Ћамил Букели ,Дори Бакојан Кириазис и Ванђуш Зико Тано ,Дионисиос Кацис . Подстицао је и помогао Влаху Кадрићу (Исмаилу Кадареу ) да напише роман Генерал мртве армије .
Као књижевни критичар, Силић је одбацио формализам , а посебно руски соцреалистички формализам . Супротно пракси формализма, у својим списима он је анализирао укључивањем комбинације својих коментара како о садржају тако и о друштвеном утицају , као и о дискурсу и формама. Неколико аутора и критичара је изразило своје мишљење да је Силићева критика била дубока, али је он увијек био отворен у дискусији о својим идејама и имао је позитиван став према читавој генерацији младих аутора омогућавајући им да се изразе у узвишеним облицима умјетности не скривајући своје артефициалистичке амбиције да се умјетност пише ради умјетности а не зарад пролазних патритократско-идеолошких премиса . Такође је био довољно храбар да изрази веома позитивне ноте о Горској лутњи , албанској националној епској пјесми , Ђорђа Фиште , иако је дјело у то вријеме било забрањено у Албанији, због антисловенске реторике и наратива .Жестоко критикован због тога Драго се лако оправдао : Не приказујем Фрашерија као човјека -националисту већ као изузетног писца и пјесника .За мене је Ђорђе Фрашери прије свега пјесник и писац па тек онда албански националиста . Тај национализам ,да није пјесник одмах после смрти бацио би га на маргине и нико никада за њега не би ни знао ” био је јасан Српски славуј Скадра Драго Силић .
Током Силићијевог мандата, издавачка кућа,на чијем челу је био је доживјела бум Превођени су најбољи свјетске и европски класици књижевности са страних језика на албански . Ово повећање броја публикација је углавном због Силићевог рада на коришћењу неких од најбољих преводилаца, као што су Димитрије Пашко ( који се потписивао Ласгуш Порадеци) , Пашко Ђеци ,Ђон Шалаки , Велдат Кокони , Сотир Цаци , Роберт Клио и Марко Еванђели, од којих су многи заправо били афирмисани писци и пјесници . Дјела која су преведена у том периоду укључивала су класике као што је Хомерова Илијада , која никада није у потпуности преведена на албански језик , али је пројекат Драга Силића укључивао и савременије ауторе, као што су Фјодор Михајлович Достојевски ,Лав Николајевич Толстој ,Михаил Љермонтов ,Џон Голсворти , Теодор Драјзер , Ернест Хемингвеј , Пол Елиар, Ерих Марија Рилке ,Ремарк,Шарл Бодлер ,Теофил Готје ,Пол Верлен,Пол Валери .Од српских писаца и пјесника на Албански језик,Силић је чини превео и препјевао :Јована Дучића ,Милана Ракића ,Алексу Шантића ,Момчила Настасијевића ,Ива Андрића ,Милоша Црњанског ,Ива Ћипика ,Десанку Максимовић ,Бранка Миљковића и Бранка Ћопића . Приликом објављивања поезије Алексе Шантића по свједочењу његове супруге Дрите и ћерке Дарине ,био је позван у Централни комитет Радничке партије Албаније гдје му је Први секретар Албанске партије рада Мехмед Шеху рекао повишеним тоном :” Друже Драго ,Алекса Шантић је негатор албанске националне идеје и захтијевам да повучеш његова дјела из штампе ” О томе је следећег дана познати влашки комунистички шпијун Кочо Данај ,данас екстремни албански националиста,тадашњи главни и одговорни уредник јединог дневног листа” у Албанији ” Зети и Попилут ” написао кратак чланак без дубљег осврта “Zeri i Popullit ” -Tirane 24.новембар 1960 .године . Драго Силић је цјелокупно издање преведеним књига поезије Алексе Шантића успио да пребаци кући и илегално је давао појединим својим пропријатељима -албанским писцима и пјесницума Шантићева дјела ,све до своје трагичне погибије .
Силић је написао неколико програмских пјесама, као што су „Отаџбина”, „Мајка”, „Љубав”, филозофску поему „Нова пјесма за стару љубав“, коју су критичари високо оцијенили због теме о миграцијама и дубокој анализи ликова. Његови радови су сакупљани и објављивани неколико пута, под старатељством његове супруге Дрите Силић ,ћерке Предсједника Православне странке и заступника-посланика Православних Влаха у Парламенту Албаније 1922-1939 .године .
Са Дритом Силић имао је двије ћерке Дарину и Лауру .
Погинуо је 13. јула 1963. летећи из Кине за Албанију, када се авион руског Аерофлота под мистериозним околностима срушио у близини сибирског града Иркутска у Руској Федерацији . У несрећи су погинула 33 путника и чланова посаде.
Ако се за било којег пјесника, човјека од пера и духовних лира ,може рећи да је наследник бесмртног Милоша Николића – Миђенија као и руских великана Пушкина и Љермонтова , онда је то Драго Силић ,записаће “ Српски Мендела “ Академик Каплан Буровић .
Буровић ће записати и следеће :“Драго је био комплетна поетско-прозна личност за разлику од преваранта и превртљивца ,шпијуна и ништа робе Исмаила Кадареа .Кадаре је покрао Драга,јер Силић је био широка Српска душа ,бриљантног ума и бритког пера а Кара-Влах Кадаре превртљиви,примитивни дивљак из Ангелокастра.Кадаре није никакав Албанофони писац већ један обични лупеж и фалсификатор као готово сви његови идеолошки пријатељи на челу са албано -фашистом и Брозовим братом , Александром Мавројанисом алијас Енвером Хоџом -Сандром Ћорим како су га звали у Агирокастру “записао је Академик Каплан Буровића у научној студији “На Истоку ништа ново ” Бурељ 1972 .године .
Силић је и аутор прве Антологије на тлу Албаније.Као узор за антологију послужио му је Богдан Поповић и његова антологија “Новије Српске лирике ” .Драго Силић је и назвао своју Антологију готово идентично насловивши је “Антологије новије лирике ” .У наставку доносимо и превод Шантићевe пјесме коју је обрадио Драго Силић на албански језик и објавио 1960 .године у Антологији новије лирике
Алекса Шантић
Скадар 23.април 1913
-Есад Паши –
Гвозденијех врата разбили смо браве
И побили барјак на бедеме стрме!
По вољи Алаха, јутрос, мрки лаве,
Врхови Ловћена побједама грме.
Не стријељај оком и зубе не крши –
Ко јуначки пада нигда пао није!
А знаш, и нас ови рађали су крши:
По баштама Скадра, гдје наранџа зрије,
Краљице су наше шуштале у свили.
Пашо, ми смо граду неимари били –
Још Језеро памти и Бојана чиста,
Гдје је Гојко утве лакокриле гађ’о.
Овдје Балша своје соколе је рађ’о –
Овдје нек’ му с нова грб стари заблиста!
…
Alleksa Santiq
Shkodër, 23 prill 1913
– Esad Pasha –
I thyem bravat e derës së hekurton
Dhe vendos flamurin serb në muret e thepisura
Me vullnetin e Allahut, sot në mëngjes llava e zezu,
Majat e Lovçenit bubullojnë me fitoron.
Mos qëlloni syrin dhe mos i thyeni dhëmbët –
Ai që bie heroikisht nuk ka rënë kurrëtet!
Dhe ju i njihni ata që na kanë lindur në
Në kopshtet e Shkodrës, ku piqen portokallete
Mbretëreshat tona shushurinin në mëndafsh.
Pasha, ne ishim ndërtuesit e Shkodranen –
Liqeni ende e kujton qartë Bojanën,
Aty ku Gojko ishte objektivi i krahëve të lehta.
Ja ku Balsha i bëri skifterët e tij –
Ja, le të shkëlqejë stema e tij e vjetër me një
stemë të rij !
