Пише :Дејан Бешовић
Пројекат „Природне Албаније“ са свим тзв. „албанским земљама“ први пут се
концептуализује 27. септембра 1878. године у Истанбулу. У новинама „Тумач Истока“, којима је главни и одговорни уредник био човјек албанског поријекла Сами Фрашери, по први пут се наводи програм уједињења Албаније као аутономне области у оквиру Отоманског Царства, у „Етничку Албанију“ која би се састојала од четири
отоманска вилајета: Скадарског, Косовског, Битољског и Јањинског који би чинили јединствени „Албански вилајет“. Службени језик таквог вилајета био би албански, који би био главни и једини језик који би се користио приликом одржавања генералне скупштине вилајета, док би се турски језик користио само за комуникацију са отоманском централном владом у Истанбулу. Наведени програм је званично прихваћен 1879. године од стране тзв. Прве Призренске лиге -сравни Бартл, 2001 стр.100. Призренска лига је као посебно тијело разрадила пројекат борбе за стварање великоалбанске државе у оквиру тадашњег отоманског царства –Борозан, 1995. –Приликом састанка, донета је одлука да сви Албанци, без обзира на то којој вероисповести при-
падају, треба да раде на стварању једне такве државне творевине од делова тери-
торија тада већ новоформираних суседних држава Србије, Црне Горе и Грчке. Пре-
ма замисли албанских првака и њиховог вође идеолога бега Фрашерија, та држава
је требало да обухвата четири тадашња турска вилајета: Јањински, Битољски, Ска-
дарски и Косовски. Сличне идеје се преносе касније и у програмима Пећке лиге из
1899. године која је имала за циљ да одбрани албанску државу од агресора: Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке под изговором да је албански етнос широко распрострањен на Балкану стога је нужно било потребно уједињење у једну државу, Албанију. Пошто су политичке и безбедносне прилике у том периоду ишле на руку балканским државама попут Србије, Грчке и Црне Горе утопистичке идеје Призренске
лиге су привремено смањиле свој радикализам Здравковић, 2014.године
Генеза идеје Велике Албаније најцеловитије је интерпретирана у студији Ђорђа Борозана -Београд 1995.године . Поменута студија представља прву цјеловиту интерпретацију термина „Велика Албанија“. Наиме, ријеч је о оригиналној студији у којој су тематизована питања „прокламовано и стварно“. Борозан на оригиналан начин даје приказ генезе политичке идеје о „Великој Албанији“, настајање планова и
програма који су идеју територијалне и етничке „Велике Албаније“ требало да оживотворе у пракси реализације идеје у конкретној историјској ситуацији у хронолошком опсегу од готово седам деценија (1878-1945) идентификује се простор који географски омеђује идеју о „Великој Албанији“ -Косовски вилајет, Скадарски вилајет,
Јањински вилајет, Битолски вилајет-, посматра се немирно балканско окружење, пажња се поклања европским државама чији се политички, економски, стратешки интереси преламају преко судбина балканских народа .Политичке одлуке и одређена дипломатска рјешења донучијета у периоду Велике
Источне кризе (1875–1878) довеле су до прекретнице у историји свих балканских
народа и држава. Судбина балканских народа и национална питања, на жалост,
нису ни приближно била ријешена, већ су су балкански народи, са подршком споља,
са пуно сукоба на унутрашњим подручјима, непрекидно покушавали да уреде међусобне политичке, економске и верске односе . Политичке одлуке и одређена дипломатска рјешења донијета у периоду Велике Источне кризе (1875–1878),довеле су до прекретнице у историји свих балканских народа и држава. Судбина балканских народа и национална питања, на жалост, нису ни приближно била рејешена, већ су су балкански народи, са подршком споља, са пуно сукоба на унутрашњим подручјима, непрекидно покушавали да уреде међусобне политичке, економске и вјерске односе (Бецић, 2012). Албански етноцентрализам и национализам
прокламује неминовност сукоба са Србијом и Грчком. Албанска држава је одувијек била осјетљиво питање у односу на сусједне државе, као пример се могу навести лоши односи Југославије и Италије. Територије јужне Албаније са Епиром и Јањином, сјеверна и средња Албанија са Скадром, Тираном и Елбасаном, Македонија са
Дебром, Скопљем, Гостиваром, Прилепом, Велесом, Битољем и Охридом, Косово
са градовима: Пећ, Ђаковица, Призрен, Митровица, Приштина, Гњилане, Прешево,
Куманово, Нови Пазар и Сјеница су биле поприште терористичких акција Косовског комитета основаног новембра 1918. године. Овај Комитет је имао изражено антијугословенско обиљежје. Оружани напади као и масовна пропаганда били су основна
средства ове тајне, националистичке организације косовских Албанаца. Међу великим силама, Италија је била највише заинтересована за рад Комитета који је иначе и финансирала, како би учествовала на дестабилизацији политичких прилика у
Краљевини СХС. Осим Косовског комитета постојали су и низ других иредентистичких организација у градовима: Скопљу, Пећи, Ђаковици, Приштини, Качанику, Дебру, Вучитрну. Активности ових организација су се темељиле на организовању по-
буна и диверзија, прикупљање новца и оружја, агитовање итд .Уједињење тзв. албанских територија у једну државу Албанију се наставља и у периоду 1943. године када је одржана Друга призренска лига, а затим и Бујановска конференција 1945. године ,односно Треће призренске лиге 1946. године. Жеља за проширењем у односу на Србију, Црну Гору, Грчку и Македонију кристалише се и указује на неминовност сукоба са сусједним државама. У периоду након завршетка Другог светског рата дошло је до
оснивања многобројних екстремно националистичких организација, које су у то вријеме биле врло значајан фактор обликовања политичких прилика у Албанији, Македонији,
али и на подручју Косова и Метохије. Циљ је наравно био остварење великоалбанског
пројекта који је представљао велику опасност по безбедност земаља у сусједству. Августа 1945. године формирана је организације: Беса комбетар (Национална вјерност), а
потом 1946. године и Национал демократик Шиптаре које су имале за задатак да примјењују интензивно насиље према неалбанском становништву на Косову. Према подацима Рајка Видачића у књизи О коренима сепаратизма и тероризма на Косову –у сукобу
са терористима погинуло је око 6000 шиптарских терориста и око 2000 припадника југо-
словенских оружаних снага. Током Другог светског рата на Космет се населило око 100
000 Албанаца из Албаније, а протераним колонистима из Србије и Црне Горе, законом
из 1945. године је био забрањен повратак на своја огњишта на Косову и Метохији што је
значајно нарушило етничку равнотежу становништва у региону .Борозан нам саопштава : Албанска фашистичка партија постала је владајућа странка италијанског протектората Албаније 1939. године, а премијер Шефкет Верлаци је одобрио могућу административну унију Италије и Албаније, јер је желио италијанску подршку сједињења Косова, Чамерије и других области у Велику Албанију. Заиста, до уједињења је дошло након што су Силе Осовине окупирале Југославију и Грчку у прољеће 1941. године. Албански фашисти су тврдили да се скоро све територије насељене Албанцима налазе унутар „уједињене Албаније“.
Између маја 1941. и септембра 1943. године, Бенито Мусолини је поставио скоро сву територију насељену етничким Албанцима под управу албанске квислиншке владе. То је укључивало области Косова и Метохије, дијелове данашње Северне Македоније, као и пограничне области данашње Црне Горе. У Чамерији је успостављен албански високи комесаријат на челу са Џемилом Дином, али је ова област остала под контролом италијанске војне команде у Атини, па је технички остала дио Грчке.
Када су Нијемци окупирали ову област и замијенили Италијане, оставили су границе створене од стране Мусолинија, али су након Другог свјетског рата Савезници вратили границе на стање од прије рата.Албанско питање на Балкану је дио посљедица доњетих одлукама великих сила у касном 19. и раном 20. вијеку. Санстефанским и Берлинским споразумом из 1878. године територије насељене Албанцима су додјељене другим државама, што је довело до реакције Призренске лиге.
Степен у коме различите групе раде и које напоре улажу у циљу постизања Велике Албаније је споран. 2000. године је Државни секретар САД Медлин Олбрајт изјавила да међународна заједница неће толерисати било какве напоре ка стварању Велике Албаније.Покрет Самоопредјељење је основан 2004. године на Косову и он се противи страном мијешању у послове Косова и кампањама против суверености народа, као дио права на самоопредјељење. Самоопредјељење је на изборима у децембру 2010. године освојило 12,69% гласова, а манифестом странке позивали су на уједињење са Албанијом.На изборима у јуну 2014. године освојили су 13,59% гласова.
Црвена и црна алијанса је политичка странка основана 2012. године у Албанији, а срж њеног програма чини национално уједињење свих Албанаца у њихову матичну државу.На прослави 100 година независности Албаније, 2012. године, предсједник владе Албаније Саљи Бериша је рекао да се „албанске земље“ простиру од Превезе у Грчкој до Прешева у Србији и од Скопља у Северној Македонији до Подгорице у Црној Гори, изазивајући негодовања у околним државама. Говор је уписан на пергаменту који ће бити приказан у музеју у граду Валони, гдје је проглашена независност земље од Османског царства 1912. године.-извор РТВА .Амбасадор Руске Федерације у Републици Србији Александар Конузин је у јануару 2011. пројекат „Велика Албанија“ оцијенио као опасност по читаву област југоисточне Европе:„ Екстремистички пројекат `етничке Албаније`, ко год да га развија, веома је опасан, посебно у тако осетљивом региону као што је Балкан, који је недавно преживео период тешких оружаних конфликата на националној основи. Због тога, што се пре пружи отпор великоалбанским и сличним опасним идејама, то боље. ”
— Александар Конузин
Конфликти у региону Косова и Метохије трају више векова. Они су углавном дешавају између Срба и Албанаца, а изражавају се од вербалних до масовних сукоба који носе
бројне жртве и страдања на обе стране.
Регион Косова и Метохије је историјски, од средњег века до данас, у сфери
геостратешких интереса великих сила,махом Западних који су се уплитале у самосталност и државност
српског народа. Ову констатацију потврђује писање Јована М.
Марјановића о историјским интересима Турске у вези Косова и Метохије: „Значај
старе Србије за српски народ одавно је осетила Турска па је радила свим средствима да у старој Србији, специјално у косовској и метохијској области уништи српски народ и да област арбанашког елемента протегне што више на исток и северо-исток, да тако утисне један јак клин у српско тело, да областима јужног дела Старе Србије пресече директне везе са Србијом и Црном Гором. Тај рад турских власти кад с већом, а кад с
мањом енергијом је спровођен, и био је један од најважнијих узрока што су у овим
областима извршена вежна етнографска померања и претапања.“У току власти
Отоманске империје био је сталан „процес досељавања, одсељавања и стапања… а Срби
који се нису иселили већином су примали ислам и стапали се са досељеницима.“- Косово и Метохија
Погодностима за развој сепаратизма и са тим повезаног сепаратистичког насиља косметских Албанаца допринеле су разлике у историјском развоју, вери и језику народа који егистрирају на овој терирорији. Историјска, верска и језичка засебност и затвореност косметских Албанаца одвајала их је и данас их одваја од српских комшија и усмерава ка остваривању тежњи за стварањем „Велике Албаније“, а у касном ХХ веку и ка идеји за стварањем самосталне државе „Косово Република.“
Косметски Албанци су, у већини, задржали своју организацију, радикално исламско верско опредељење и шиптарски језик (негирајући употребу српског језика у јавној
комуникацији почевши од 70-тих година ХХ века,конретно Брионског Устава 1974 .г.).
Ширење сепаратитистичко-
ново издање „глобалног тероризма“, самим тим и типологија која је на почетку овог рада наведена и потпм допуњавана.
У одговору Кочо Данају поводом објављивања Платформе Етничке Албаније у албанском часопису Панорама септембар 2013 .године бр 793. стр .15 Дејан Бешовић ( преводилац : Божидар Брајовић ) каже : Процес примене насиља на Косову и Метохији траје више од једног века. Шћиптарски сепаратистичко терористички покрет на Косову и Метохији почиње сa применом насиља одмах након Прве призренске лиге, нанајинтензивније у последњој деценији XX века.
Процес отимања вековне српске територије (КиМ) смишљено је организован од стране моћног шћиптарског лобија у свету, а операционализација те идеје
спроводи се применом албано- терора, чија је идеологија албанизам а форма савремени тероризам. То је
посебно дошло до изражаја у последњој деценији XX века.
Познато је да на просторима јужне српске покраине никада у историји није било елемената Албанске државности, као и да границе Србије са суседима није
одређивала Србија, већ међународна заједница. Посебно треба истаћи да се бројност једне националне заједнице не одређује њеним бројним стањем у једном
региону, већ њеним бројним стањем у оквиру целе државе. Без обзира на ове чињенице, основни циљ шћиптарског
сепаратистичко-терори
моћних лобиста у свету, нико у Србији нема право да потпише сецесију јужне српске покрајине, тј. одвајање Косова и Метохије од Србије.
Срби су се током велике сеобе индоевропских народа коначно настанили на простор Балканског полуострва, тј. на простор
данашњег Косова и Метохије у 6 .веку, тадашњег Византијског
царства где образују своје области зване склавиније, затим од Византије примају хришћанство, а од 9. до 11. века стварју своје локалне кнежевине, до ступања на сцену славне породице Немањића
половином 12. века. Стефан Немања је први успео ратујући али
и склапајући мир са Византијом да при крају 12. века организује самосталну српску државу у чији састав тада улази територи-
ја данашњег Косова и Метохије, да би одмах Космет постао њен
средишњи државни и црквени део. Скадар и Приштина су били центри средњовековне српске феудалне државе за време краља Милутина од
1282-1321, а једно време Призрен је био престоница српских царева Душана и Уроша,док се за Скадар слободно може рећи да је древна Српска престоница још од пре Немањићког периода .Поред тога Пећ је у периодима 1346-1457
и 1557-1766 била средиште Патријаршије српске цркве. Када су
Турци заузели Косово и Метохију 1455. године падом Новог Брда
пописали су затечено становништво, које је било скоро све Српско,
само је било 2 – 3 % Арнаута Албанаца западно од Ђаковице.
У средњем веку није постојало посебно име за територију
данaшњег Косова и Метохије, осим општег имена Србија. Под
тим именом територију данашњег Космета признају многи светски
путописци у 16. и 17. веку од којих су неки били и Арбанаси.
Млетачки посланик Јаков Соренцо 1575. године каже: “Прелазећи
Дрим, улазим у Србију“. Барски бискуп Марин Бици -Болица 1610. године
такође узима Црни Дрим као границу између Србије и Албаније,а надбускуп Пећки Петар Бодан одређује територије етничке Србије на реци Мат – Маћа код данашњег Албанског града Љеша .
Петар Мазарски 1623. године каже да Дрим дели Србију од Албаније, а надбискуп Ђорђо Бијанки, вршећи канонску визитацију у
Србији 1638. године, написао је да се Призрен налази у Србији.
Према писаним документима Косово и Метохија су били од
12.-17. века етнички најхомогеније области српске државе. О
етничкој структури становништва писали су многи етнолози. Јозеф Милер је 1838. године пише да су Срби били већина у скоро свим местима на Косову и Метохији. Француски антропогеограф
Гастон Гравије је почетком 20. века пропутовао Косовом и Мето
хијом, и између осталог написао: “Готово сви муслимани тога реги-
она представљају Србе који су однедавно прешли на ислам, а срећу
се многе фамилије подељене на православне и муслиманске Српске куће.“
Од прве призренске лиге 1878. године иако су били већинско становништво Срби су масовно протеривани са Косова и Метохије уз помоћ и прећутно одобравање турске царевине. Па и поред тога на
попису становништва на Космету 1929. године Срби су били још
увек већинско становништво са 61%. Читав 20. век протекао је у
различитим видовима насиља Албанаца над Србима. Поред ових чињеница треба посебно истаћи да Косово и Метохија представља центар српске духовности и културе. Научна
истраживања током 19.и 20. века утврдила су да на Космету постоје 162 објекта, који су данас проглашена за културно добро од
изузетне важности, док је 500 објеката заштићено као споменици
културе, а више од 1400 је евидентирано као културна баштина
Српског народа на том тлу. У тој ризници свих српских земаља,
области најбогатијој хришћанским старинама, врхунац црквеног
уметничког градитељства достигнут је током 13., 14., и 15 .века.
Сведочанствa су храмови неописиве лепоте, српске молитве у камену: Пећка патријаршија грађена( 1230-1330), Богородица Љевишка
(1219-1305), Грачаница (1313-1321), Високи Дечани (1327-1335),
те импозантни остаци, св. Арханђела код Призрена средњовековних градова
Бањске, Звечана, Новог Брда, Прилепца, Убошца, Ајновца и десетина властелинских задужбина из 13. и 14. века. Крајем 2003. године на Космету постоје 1994 српска топонима, од којих 1181
цркава и црквишта, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен-капела,
534 српска гробља, 96 тврђава и 14 двораца српске властеле.Идентична ситуација је и у Албанији .Крајем 2011 .године у „земљи Орлова ‘постоје 2034 жива српска топонима ,659 цркава и црквишта ,11 спомен капела ,355 српских гробаља ,18 тврћава ,9 двораца српске властеле .
Национални
покрет и идеје о етничком уједињењу Албанаца настале су одмах
после Берлинског конгреса, на коме је донета одлука да се Турска
мора повући са највећег дела окупираног балканског полуострва.
Аустрији није одговарало да све те територије припадну хришћан-
ским балканским народима, а посебно су били против територијал-
ног проширивања Србије и Црне Горе, које би имале заједничку
границу, а у војном смислу постале респектабилан фактор. Аустрија је тако охрабрила Албанце, а родоначелник те идеје била је прва
призренска лига, код Турака позната као Арнаут конгра. На челу
лиге биле су браћа Авдул, Наим и Сами Фрашери, виши чиновници на турској Порти. Призренска лига је првенац идеје о стварању
етнички чисте “Велике Албаније”
Прва призренска лига је творац
идеје од стварању албанске националне армије АНА, која би егзистирала на албанским етничким просторима. Након формирања Прве призренске лиге формирају се Пећка лига, Косовски комитет,
Национални фронт Албанаца а све са циљем да се организују побуне и да се свака постојећа власт дискредитује у очима међународне
заједнице, како би на таквим основама Шћиптари добили подршку
међународне заједнице за остваривање њихових сепаратистичих
идеја о стварању етнички чисте “Велике Албаније”.Насиље над српским становништвом од формирања Прве призренске лиге па до 1912. године (када је ослобођена Стара Србија) било је више изражено него у протеклих стотину година. То се
најбоље види из преписке српских конзула у Приштини:Мирослава Спалајковића, Бранислава Нушића, Милана Ракића,Јована Дучић и других, као и протестне ноте Краљевине Србије у Цариграду, где се захтева заштита српског становништва
од тортуре шћиптарских терориста.
После Првог балканског рата 1912. године, у коме су Албанци били на страни Турске, Конференција амбасадора у Лондону
1913. године утврдила је границе новоосноване албанске државе.
Новембра 1921. године Конференција амбасадора у Паризу донела
је одлуку о признавању Албаније као независне и суверене државе
(Албанија је пре тога 1920. године примљена у друштво народа).
Иако је Конференција амбасадора у Паризу начелно утврдила границе које су се у основи поклапале са решењима Лондонске конференције, дефинитивна граница између Краљевине СХС и Албаније
утврђена је протоколом Међународне комисије о разграничењу донетим у Фиренци 26. јула 1926. године. Албанска држава обухвати-ла је највећи део албанских етничких територија.
У Скадру је 7 новембра 1918 године формиран “Косовски комитет”, чије је политичко-пропагадно и терористичко деловање, са по-
зиција албанског иредентизма и косовског сепаратизма, пресудно
утицало на југословенско-албанске односе у периоду између два
рата. Политичка платформа тог комитета била је одбрана територи-
јалне целокупности и “ослобођење Косова и других албанских кра-
јева“ свим средствима, како би се силом отела српска територија. У
борби за те циљеве на Косову и Метохији је од 1919. до 1924. године
деловао одметнички отпор познат под називом качачки покрет. Качачки покрет има дугу традицију и потиче из Албаније. Качаци су у ствари, одметници. Најчешћи разлози за одметништво у шумама
била је крвна освета, избегавање казне за извршене пљачке, разбојништва, избегавање војне обавезе која је у турској царевини била
изузетно дуга и тешка, отмице жена и сл. Качака је било у свим
деловима Косова и Метохије, нарочито у Дреници где су се због
конфигурације терена скоро слободно кретали. Слабљењем турске
власти качаци су били све слободнији и загосподарили су многим
брдовитим пределима на територији Косова и Метохије.Српске Власти
нису предузимале скоро никакве мере ради сузбијања качачких
злочиначких активности, а ретко је неко од качака одговарао пред
судом. Качаци су имали задатак да нападају и убијају Србе, пресецају пруге и наносе штету Србима свугде где могу, а власти краљевине СХС су настојале да смире ситуацију путем компромиса са
качачким вођама. Амбасадорска конференција донела је одлуку да
се формира ”неутрална зона” на територији краљевине СХС, те су
југословенске власти ради компромиса са качацима одлучили да се
из краљевине СХС не улази у ”неутралну зону”, а качаци из те зоне
на територију краљевине СХС. “Неутрална зона обухватала је села :Јуник, Батушу, Молић, Морину, Бровину, Поношевац, Поповац, Шишман, Борич а у Скадарском срезу Кула Рашка ,Деригнат ,Грил ,Омаре ,Борич млади ,Борич Стари ,Пуке ,Облике .Неутрална зона дефинитивно је укинута 20. децембра 1920. године.
Насупрот тоталној конфузији која је владала на територији Косова и Метохије ,на Београдском универзитету формирана је 1935. године тајна студентска Шћиптарска организација “Беса”, чији је основни циљ
био отимање Косова и Метохије и прикључење Албанији. Идејне вође тајне терористичке организације били су Ћазим Блаца, Шаип
Мустафа и Ибрахим Љутва, а из Враке и Скадра Леон Рукај ,Делавер Шаља ,Пренк Зеф Дедалули , а њихов основни задатак био је да на универзитету створе атмосферу о неопходности стварања Велике
Албаније, да формирају оружане формације и у датом моменту крену са терористичким акцијама. Ову терористичку организацију је
финансирало албанско и италијанско посланство у Београду и део комунистичке партије Југославије на челу са браћом Лекић .Прва њихова акција била је покушај убиства тадашњег ректора Београдског универзитета ,једног од оснивача савременог Београдског универзитета ,Академика проф.др.Николе Вулића,који је рођени Врачанин .Поменута група је 7.јула 1936 .године пуцала на Академика Вулића и Велепосланика-министра Милана Ракића у улици Краља Петра бр.7 .Пуком срећом није било повређених а управник полицијске општине Београд Милован Васиљевић је расписао потерницу за хапшење непознатих особа ,извршилаца атентата.
Од 1939. године, почиње још јача и организованија активност
шћиптарског сепаратистичког покрета уз свестрану помоћ фашистичке Италије. Италија је као што је познато, извршила окупацију
и анексију Албаније 7. априла 1939 године. Гроф Галеацо Ћано је већ у јулу
1939. године давао инструкције албанским емигрантима за организовање албанског иредентистичког покрета у Албанији и Србији .
Великоалбански национализам био је у пуној експанзији већ
почетком 1940. године на Косову и Метохији. Улагани су максимални напори да се сви Албанци удруже у борби против Српског становништва. Мустафа Кроја, председник тзв. косовске владе је у
јуну 1942. године посетио Косово и Метохију и на састанку са албанским вођама јавно говорио о неопходности етничког чишћења Косова и Метохије од српског становништва. Инсистирао је да све староседиоце Србе треба прогласити колонистима и као такве их преко ал-
банских и италијанских власти послати у концентрационе логоре
у Албанију, насељенике Србе треба убијати.
За четири године окупационе власти учињен је опасни помак
ка остваривању велико албанског пројекта на просторима Косова и Метохије. Албанци су континуирано чинили злочине према Србима, а све уз заштиту и помоћ окупационих сила. Према подацима
америчких специјалних служби /Office of Strategic Service/, Албан-
ци су од априла 1941. године до августа 1942 године убили око
83.000 Срба. Масовно су хапшени и уз примену тортуре убијани свештеници Српске православне цркве.
Епископ Рашко – призренски Серафим Јованоић , ухапшен је и интерниран у Тирану, где је умро
13. јануара 1945. године. На простору под италијанском окупационом влашћу Албанске хорде су убили 14 свештеника СПЦ и једну монахињу. На зверски начин је убијен нпр.
Дамаскин Бошковић старешина манастира Девич, док су свештеници: Лука Поповић, Урош Поповић и Слободан Поповић убијени за време служења Свете литургије. Кад су се уверили у шћиптарску злочиначку активност, чак су и италијанске окупационе снаге штитиле Србе од стравичне тортуре.
У истом часопису Панорама -Тирана децембар 1012 -2013 стр .12 Бешовић одговара Данају :
Балканско сепаратистичко-сеционистичко клупко је можда најбољи пример за претходну констатацију. Сеционизам је у некадашњој Југославији покренуо све нације осим Српске , па и националне мањине, с настојањем да се албански (шћиптарски) сеционизам на Космету пренесе на Македонију ,Црну Гору и изазове сукобе „малог рата.“ НАТО је то искористио и ставио се на страну оних струја којима је одговарао распад СФРЈ.
Што се тиче сепаратистичких, насилничких односно терористичких акција Албанаца на Космету дуго година се није говорило у јавности. Посебно у времену владавине Јосипа Броза- Тита, да би се осамдесетих година 20.века јавност почела обавештавати и о тим дешавањима. У почетку лутало се са дефинисањем дих дешавања тако да су се она квалификовала и као сепаратистичка и контрареволуционарна. Драгослав – Дража Марковић наводи да су се у том времену те активности квалификовале као сепаратизам и контрареволуција док Душан Драгосавац отворени сецесионизам на Космету назива „револуциом која тече “ а упориште налази у делима Димимитрија Туцовића „који је на време указивао да Српска буржоазија угњетава мирне Албанце на њиховим етничким територијама “ Економија сецесије, је нова доктринарно макроекономија, настала после неколико успешно изведених и међународно политички легализованих сецесија у периоду од 1990-1992. године, а бави се економским аспектима сецесије једног подручја.
Насиље као социолошки и историјски феномен стални су пратилац друштвене заједнице од њеног настанка до данас. Упркос другачијим очекивањима, 20 и почетак 21. векa се могу означити вековима насиља свих врста. Последице тог насиља у људским жртвама, материјалним разарањима и у деградирању животне средине није лако сагледати.Почетком 21.века, свет се суочава са забрињавајуће растућим проблемом употребе насиља као средства за постизање веома различитих циљева. Противправном употребом силе, односно насиљем и данас се угрожавају основна права, слободе и безбедност људи, али и државни суверенитет, територијални интегритет, па и опстанак појединих држава. У арсеналу најразличитијих облика насиља, по свом значају и деликатности, издваја се као посебан облик, организовани, противдржавно и политички мотивисано насиље.
Насиље, и борба против насиља, стални су пратиоци друштвене заједнице, од њеног настанка, до данас. Појам насиља теоријски и нормативно није најјасније одређен и најчешће се поистовећује са појмом сила. У теорији преовлађује мишљење да је сила општији појам којим се најчешће подразумева „притисак који се над неким врши са намером да се од њега нешто добије или да се приволи или присили да нешто уради што по слободној вољи не би урадио.Или „примена различитих поступака исредстава да би се изнудило одређено понашање људи противно њиховој вољи.“ С друге стране се дефинише као „коришћење физичке силе у циљу наношења повреда или узроковања штете људима или имовини… или принудно нарушавање слободе човека.“Насиље се тиме одређује као сила која делује, као директно коришћење физичке силе при чему су видљиви конкретно средство,оружје оруђе и директни учинак.Насиљу су дакле, за разлику од силе и моћи, потребна средства којима се оно остварује и којима се сила и моћ претварају у насиље, којим се постиже циљ. Из искуства је међутим опште познато да употреба силе, може бити законита (легална) и незаконита (нелегална). Употреба оружане војне силе у оружаним сукобима у складу са међународним ратним и хуманитарним правом, употреба ватреног оружја и других средстава принуде у обављању полицијских послова у складу са законом, као и коришћење примерене силе у условима крајње и нужне одбране, примери су законите примене силе. Извршење било ког кривичног дела уз употребу силе (убиство,сепаратистичко насиље повезано је са тежњом ка отцепљењу дела територије из државне целине) представља вид политичког насиља.Прихватају га и спроводе незадовољне групе и појединци исте националне припадности којима се из солидарности могу придружити и групе или појединци других националних припадности. Најчешће сепаратистичком насиљу прибегавају делови националних мањина које представљају већински део становништва на одређеној територији и желе да остваре државни и територијални сепаратизам. Незадовољство и непријатељство носиоца сепаратистичког насиља подстакнуто је усвојеним агресивним идеологијама, верским фанатизмом, затвореним културама и сиромаштвом. У односу на своје сународнике који нису исте националне припадности сепаратисти врше притиске, откупљују њихове непрокетности како би их натерали на исељавање, сукобе, шире страх и индивидуални или групни терор. Исто тако, жртве сепаратистичког насиља су и припадници националне мањине која тежи сепаратизму али они се не слажу са идејом сепаратизма, или су против примене сепаратистичког насиља и ако помажу или крију своје комшије, пријатеље који су заговорници споразумног, мирног решавања конфликата или су припадници друге нације, вере, идеологије.
Сепаратистичко нефизичко насиље испољава се када већина припадника националне мањине не прихвата легалне државне, политичке, социјалне, културне, понекад и привредне институције и организације. То неприхватање огледа се јавном негирању, неучествовању у њиховом раду и непризнавању њихових одлука (као што су одлуке суда,међународни спразуми ,обавезујуће резолуције Савета Безбедности УН и сл.). Паралелно са тим негирањем у оквиру незадовољне и сепаратистички усмерене националне мањине организују се и раде илегалне институције и органи који врше
паралелне послове и радње из области друштвено-политичког, социјалног, привредног и културног живота. Стварањем услова двоструког живота у локалној средини долази до тензија, вербалних сукоба, раздвојеног живота међу сународницима различитих националних припадности. То уједно представља изазов за деловање званичних институција и организација (нарочито власти) у разрешавању ове врсте сукоба.Носиоци физичког сепаратистичког насиља су појединци или организоване групе. Они су у већини случајева обучени за спровођење насилних акција и мотивисани идејом стварања самосталне државе путем сепаратизма. Њихова обука може да се обавља у месту становања или у логорима за обуку у иностранству. Придружују им се припадници и групе из других држава, па у екстремним случајевима то добија особине транснационалног сепаратистичког тероризма. Тероризам који се везује за сепаратистичке покрете је облик сепаратистичког насиља.Терористичке организације чији су чланови сепаратистички мотивисани, у које је укомпоновано интринсечно мотивисање чланова,примењују све врсте терористичких активности према држави и њеним институцијама, са циљем да се одређене територије отцепе од међународно признате државе. Најпознатије, терористичке организације чији је мотив сепаратизам су ИРА и ЕТА а у Србији УЧК или ОВК,у Македонији ОНА а у Грчкој ОВЧ .На просторима екс-Југославије (бивше СФРЈ) цео 20. век био је обележен сепаратистичким и сеценионистичким покретима. Данашње самосталне државе, као што су Словенија и Хрватска почетком 20. века покушале су сепаратистичким акцијама и организацијама да се осамостале из вишенационалних заједница као што је у поменутом примеру случај издвајања из Аустро-Угарске државе. Социјалистичка Југославија покушала је да се сепаратистичким настојањима република и покрајина супротстави умањивањем значаја националног и верског припадања и комуникативном
манифестацијом тезе „братства и јединства“, а сепаратизам је сматрала крајње реакционарним видом испољавања национализма: „који тежи поткопавању политике равноправности, братства и јединства и разарању темеља заједничког живота народа и народности који живе у СФРЈ. За разлику од сепаратизма сецесионизам у политичким оквирима изражава захтев за издвајањем из националне или државне заједнице политичке групе у којој је била добровољно укључена. Кроз историју били су познати сецесионистички покрети као што су: у античком Риму борба плебејаца против патриција за своја права (плебејске сецесије су биле 494, 495, 342, 287. г.п.н.е); у савременој историји познат је сецесионистички покрет на америчком Југу против индустријски развијеног америчког Севера (САД 1861 – 1865. г.).Да би се развио и испољио сепаратизам код једне националне или етничке групе она унутар себе развија и негује локализам и партикуларизам у негативном смислу. Локализам у негативном смислу испољава се кроз затварање мање заједнице у своје ускогруде, углавном традиционалне културне и верске оквире, а поставља егоистичне циљеве. Узроци оваквог испољавања локиализма налазе се у неразвијенојм културном
и економском развоју, у обичајним-традиционалним захтевима начина живота, у упражњавању нетолерантних и примитивних верских обичаја, као и у неравномерном развитку појединих делова државе.Партикуларизам се изражава кроз стављање сопствених, локалних интереса изнад интереса целине, односно већине. Разликујемо економски и политички партикуларизам који су обично повезани. Локални органи политичког и економског профила настоје да доносе одлуке и дају им „круцијални“ значај који је на штету интереса већине и целине друштвене заједнице (државе). Политички партикуларизам у разматрању наше проблематике изражен је тежњом политичких група косметских Албанаца да издвоје албанску националну мањину из етничке српске заједнице. Њихов политички партикуларизам дејствује са економски партикуларизмом. Тачно дефинисао , у време социјалистичке Југославије вршила су се већа локалистичка и партикуларистичка економска улагања у делове Космета насељена већинским албанским становништвом, бројнија и квалитетнија радна ангажовања Албанаца и бољи материјални положај њихових породица (често финансирана из иностранства).
То је доводило до повољнијег економског и друштвеног положаја ове националне мањине у односу на остале националне групације на Космету. То је партикуларна слика унутар косметског региона који је као целина у односу на већину региона у СФРЈ и даље заостајао. У овом случају мање развијени део социјалистичке Југославије настојао је да разним притисцима, постигнутим политичким позицијама у оквиру целокупне
тадашње Југославије, позивањем на опште усвојене политичке и економске принципе остварује своје локалистичке и партикуларистичке интересе са далекосечним сепаратистичким циљевима. Ова констатација ће кроз даљи развој историјских догађаја бити разрађивана и доказивана. Акције локализма и партикуларизма могуће је онемогућити развојем политичке и економске демократије, а посебно је важно активно укључивање
српске политичко и правне институције у косовске институције .Овако усмерен развој друштва и његово међусобно унурашње повезивање са активним повезивањем у регионалне демократске интеграције омогућавају минимизацију негативних услова и негативних могућности локализма и партикуларизма као предуслове за развој сепаратизма. Ширење сепаратитистичко-
Исти аутор у тексту Варљиво лето 2024 ,3.април 2024 .године ,Васељенска нет .каже : Константно деловање албанских сепаратиста на Космету датира од средине 19. века.
Албански идејни покрет „Рилиндја“ је 1878. године у Призрену промовисао идеју о стварању „Велике Албаније“ у оквиру Турске империје. Територија „Велике Албаније“
захватала би косовски, скадарски, битољски и јањински вилајет у којима је било само 44 % албанског становништва што је указивало да је „поменути програм у старту претендовао на територије православно- хришћанског становништва, првенствено српског.“
формирање Призренске лиге 1878. до 1912. године Албанци су формирали своје национално веће и конституисали се као нација. Уз благонаклони став Отоманске империје извршили су албанизацију Косова и Метохије. Упоредо са промовисањем
идеје „Велике Албаније“ и активностима на њеном остваривању стварана је мржња према неалбанским сународницима, посебно Србима, као већинском неалбанском
становништву на Космету . „У складу са начелним прокламованим циљем, албански шовинизам,
(преовлађује противсрпски), са свим обележјима стратегије, прилагођавао се
конкретној ситуацији, мењао облике и методе деловања, али никада није радикално модификован или промењен.“ У том периоду кроз разне форме терористичких акција
и чишћења протерани су Срби са тих простора, а досељавани „Албанци из северне
Албаније. У то време на Косову и Метохији досељено је 450.000 Албанаца.“
У време ослобађања јужних крајева Балкана, конкретније региона Косова и Метохије од отоманске, турске власти 1912. године Албанци су били у редовима турске војске. Њихов циљ је био да не дозволе поделу територије која би требале по њима да уђу у
састав „Велике Албаније“ и њихово спајање са Србијом и Црном Гором. Косметски Албанци, као емигранти у Албанији, после 1912. организовали су се у „Комитет за
национално ослобођење Косова“ 1918. са циљем да спрече улазак Косова и Метохије у састав српске државе. Организовали су се у терористичке групе или како их карактерише Мијалковски у „разбојничке банде“ под називом „Качачки покрет.“ .Деловали су са територије Албаније и нападали војску Краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца, а на територији Косова и Метохије терорисали српски и народ.
Због владања албанског терора на Косову и Метохији, власт Краљевине СХС, успела је да се успостави тек 1921. године. Терористичке акције косметских Албанаца описане су
у апелу који су упутили терорисани становници јужне Србије председнику
Министарског савета Краљевине СХС, октобра 1920. године: „Због потпуне угрожене
личне и имовинске безбедности на Косову и његовој околини, услед недовољних средстава стављених на распологање полицијској и војној власти убијају се
свакодневно Срби, пале се њихова имања и гони њихова стока. Ово Арнаути раде по
унапред утврђеном плану Велике Британије , да би и мало Срба што има уништили и спречили свако ново
досељавање. Најновији доказ овога је убиство 11 Срба и два тешко рањена у шуми код
села Цршевца, општина Лепенска, срез грачанички, усред Косова.“каже се у извештају Министрства унутрашњих дела Краљевине СХС које потписује Министар – ађутант Драгослав – Бећо Драгићевић .
У периоду до 1945. године косметски Албанци су
организовали следеће терористичке организације:
– „Призренска лига“ организована је 1878-1881. године на састанку феудалаца и
племенских вођа из Ђаковице, Тетова, Дебра, Љуме, Пећи ,Плава ,Гусиња и себе именије као
национал-ослободилачку. Њен провобитни циљ је био да се оружјем супротстави „деоби
албанских земаља.“ Године 1943. немачки Гестапо од албанских квислинга обнавља
„Призренску лигу“.,која ће ликидирати скадарску групу Срба који су у Враки подигли 23.априла 1942 .г општенародни устанак за ослобођење Албаније од фашизма . По трећи пут, поновни рад ове терористичке организације настаје у
Њујорку, 1946 .године а чланови су иредентисти и терористи пореклом са Космета. Њен основни програм је стварање државе „Велика Албанија“ у којој би били припојени Косово и Метохија, делови Македоније и Црне Горе, где је већинско албанско становништво.
– „Бели комбтар“ (или „Национални фронт“), основан је 1939. године са првобитним
циљем да се одупире окупаторима (Италије и Немачке) и сарађује са
народноослободилачким покретом Албаније. У току рата прелази на супротну страну и
сарађује са окупаторима. Ова организација има крајње сепаратистичке ставове, делује и
данас, а своје огранке има у: САД, Турској, Шварцарској ,Француској, Немачкој и Белгији.
– Крајем 1945. године стварају се балистичке војне формације, које се боре против
ослободилачких покрета у Југославији и Албанији. За време Другог светског рата
(1939-1945) војно се организују терористичке организације Албанаца које сарађују са
фашистима, брутално се обрачунавају и тероришу српско становништво
на Космету и у Северном делу Албаније у комје живело преко 60% Српског живља (Скадар ,Врака,Бушат ,Љеш,Тропоја ) ,. „Под патронатом немачког окупатора, до средине 1944. године формирана
је немачка 21. СС брдска дивизија „Скендербег.“ Војнички састав дивизије (12.000) чинили су Албанци, а официри и подофицири били су Немци.“ По организацији
дивизије види се да је њен задатак био да остварује немачке интересе на Косову и Метохији. После протеривања окупатора са Косова и Метохије 1944. године настављало се са албанским сепаратистичким насиљем. Тако у децембру те године Призренска лига Албанаца организује и води оружане борбе за отцепљење Косова и Метохије од Србије. Она је окупила око 10.000 Албанаца и ставила их под оружје. У сукобима је учествовало 40.000 бораца српске националности и они су окончани фебруара 1945. године поразом
наоружаних Албанаца. Народно-ослободилачка војска Југославије претрпела је велике
губитке („погинуло је њих 650, рањено око 1360 а нестало 1.256).“
До почетка Другог светска рата Краљевина СХС а касније Краљевина Југославије покушавале су да реше проблем албанског сепаратистичког насиља решавањем
аграрног питања (укидањем кметства и великих земљишних поседа) и насељавањем
Косова и Метохије нелабанским становништвом. У том времену Југославија и Турска потписале су споразум о исељавању око 200.000 Албанаца из Југославије у Турску, али
он није реализован због Другог светског рата.
У предратном периоду (пре 1941. године) Комунистичка партија Југославија је својим опредељењима отворено потпомагала албанске сепаратиста „о томе да ће одвојити
Косово и Метохије од Србије и Југославије.“ Идеја о геополитичкој целини Косова и
Метохије као аутономији никла је у КПЈ-у , јер Косова и Метохије, као посебне јединице, није било ни у једној „комбинацији“ о федералним или аутономним јединицама које су
грађанске политичке странке правиле у току тридесетих година, а пре тога, сем донекле Светозара Прибичевића и Димитрија Туцовића ,то нико никада није споменуо .
У другој половини 19.века и првој половини 20. века обликују се основне форме албанског сепаратистичког насиља на Косову и Метохији. То су: јавна пропаганда
(прогласи, објаве, јавне заклетве на Куран), претња силом, принуда, притисак,
психофизичко злостављање, тероризам (политичко убиство и атентат, диверзија,
побуне, нереди, немири, субверзија), повезивање са другим државма и примање подршке и помоћи од њих, укључивање страних терориста (страних држављана од којих су већина следбеници исламског фундаментализма) у акције косметских сепаратиста. Током Другог светског рата идеја водиља политичко-оружаног
организовања косметских сепаратиста исказана је код оружане побуне албанских сепаратиста децембра 1944. године у прогласу Централни Комитет Друге призренске лиге: „Сви
Албанци треба да устану као један за одбрану етнички чисте Албаније.“
У другој половини 20. века, нарочито у његовој последњој деценији надјачава циљ за
државном самосталношћу Косова (територија Косова и Метохије са захтевима за припајањем слободних територија унутар Србије које чини већинско албанско становништво).
Поред политичко-оружаног организовања потребно је навести да се ислам као вера
злоупотребљава у остваривању сепаратистичко-терористичких циљева косметских
Албанаца, нарочито радикални исламски фундаментализам- вехабизам .
.... у тексту Варљиво лето 2024. -осми део 17. април 2024.године на порталу Васељенска.нет исти аутор пише : Први послератни организовани устанак Шћиптара догодио се пре избијања тзв. антибирократских студентских демонстрација у Приштини 1968 .године у Улцињу 3.августа 1968 .године .Тадашње власти С.Р. Црне Горе убеђивале су Савезно руководство да су „то спонтани акти на све чешће омаловажавање Албанске мањине и Црној Гори и све учесталијег буђења Велико- српског национализма у Бару у Улцињу “ рекао је Вељко Милатовић у реферату ЦКСКЈ .
Доношењем устава 1974. године Србија се просто разбија и
њен суверенитет се преноси на покрајине које су имале све елементе државности. Такве политичке околности, погодују шиптарском
сепаратистичко-терори
тероризма на територији СФРЈ. Примењују се све методе психолошко-пропагандних активности у предвечерје унутрашњег и међународног тероризма на овим просторима. Правна класификација и политичка квалификација појавних облика тероризма, у то време одвраћају јавност од суштине проблема, замењујући га разним еуфемизмима, као што су термини иредентизам, контрареволуција,
националистичко-сепа
Унутрашње терористичке организације имале су значајну моралну и материјалну подршку терористичких организација из иностранства. У овом периоду, посебно 1981. године, широм света организују се антисрпске демонстрације, нарочито у Франкфурту,
Паризу, Вашингтону, Бриселу…
На Косову и Метохији се илегално наоружава шиптарско становништво, а терористичке организације уз прећутно одобравање
власти на Косову и Метохији врши масовни прогон Срба са њихових вековних огњишта .Битно је напоменути да се такве активности спроводе не само на Косову и Метохији већ и у Враки ,Скадру ,Бушату и Љешу ,који су стицајем несрећних околности припале Албанији ,Пашићевско -Зогуовским „кумовским “ споразумом .
Процес илегалног организовања терористичких група у овом
периоду проширен је и на ЈНА. Број терори стичких аката албанског сепаратистичко-терори
ЈНА у периоду од 1981. до 1988. године већи је за 22 пута у односу
на претходни осмогодишњи период. У времену од 1981. до 1988.
године у ЈНА је откривена 241 илегална група са 1435 припадника
ЈНА албанске националности који су се спремали за најтеже облике насиља против Србије.Прве илегалне групе и организоване активности против држа-
ве, које су предузимали шиптарски и хрватски сецесионисти у ОС
СФРЈ откривене су почетком 1981. године. Само током 1981. године, због деловања албанског сепаратистичко-терори
та, кривично је одговарало 400 Шћиптара. У периоду од 1981. до
1986. године због деловања у оквиру терористичких група поднете
су 1134 кривичне пријаве против лица шиптарске националности,
а осуђено је 1042 лица. Против 5647 Шћиптара поднете су прекршајне пријаве, а 3645 лица је упозорено због сарадње са припадницима сепаратистичко-терори
мањине одлазили су на одслужење војног рока у ЈНА са посебним
задацима. Међу таквим злочинцима био је и војник Албанац Азиз
Кељменди -Климент из општине Призрен, који је у гарнизону Параћин 3.септрмбра
1987. године убио рафалима из аутоматског оружја 4 војника док
су спавал, а петорицу тешко ранио. Органи војне безбедности су
у другој половини осамдесетих година извели већи број операција,
које су спречиле операционализацију шћиптарских терористичких
замисли и планова. Ове операције војна безбедност је спроводила
под шифром “Златар”.
У исто време у Малесији -источни део Црне Горе после почетка великих демонстрација у Приштини марта 1981 .г истакнути Малесорски првак Дода Љуцовић као знак подршке Велико- албанској држави изашао је на терасу локалне месне заједнице у Затријепчу и са три метка најавио Трећи малесорски устанак .Тадашња крајње Анти-Српска власт на челу са про- шиптарским и про- америчким шефовима Службе државне безбедности Момчилом Пејановићем и Владимиром Кековићем ,за то је оптужила Србе и великосрпску хегемонистичку политику .Вредно је напоменути да је тадашњи мајор Војно- обавештајне службе Данило Пурлија ,тада формацјски под командом генрал -пуковника Даковића ,ухапсио поменутог Доду Љуцовића и његове црногорске налогдавце из Подгоричке службе државне безбедности привео у касарни Маслине -Подгорица .На мајора Пурлију су Фрањо,Дода Маљота Ујкић су организовали атентат 21.маја 1982.године али безуспешно .По њиховом исказу новац за ликвидацију Пурлије дао им је католички Свештеник Пренк Цамај ,који је новац добио од другог католичког свештеника Зеф Орошија из Ороша -Мирдита .Живот му је спасио његов непосредни надређени генерал Милисав Милосављевић ,начелник 112 .ОЦ ВОС .Касније у књизи“ Славни Српски официри и обавештајци “ .Генерал -пуковник Бранко Крга начелник војно-обавештајне службе СРЈ и Србије пише :Генерал Даковић и Мајор Пурлија били су и остали пример Српских војника ,патриота и родољуба .Ко зна ко би све завршио у Анти- Српском хашком казамату ,да мајор Пурлија ,попут свог великог претходника-узора из Првог светског рата мајора Гавриловића није изабрао тежи и трновитији пут и уништио одређени број војних докумената који су имали ознаку државна тајна -строго поверљиво “ .закључује Генерал Крга .
Анализом историјских докумената о протеривању Срба са Косова и Метохије у последња три века (1690-2023 ) може се закључи, ти да је из некадашње Старе Србије (данашње Косово и Метохија),
насилно протерано око 1,150.000 Срба, да их је око 280.000 побијено и 200-250.000 арбанизовано, односно преведено у муслиманску веру. Што се тиче Албаније за само један век уклоњено је кроз две сеобе 1933-1934.године и 1991-1992 .године преко 750.000 Срба разврстаних по регионалној карактеристици : Срби-црногорци ,Срби-македонци ,Срби – Драча Срби -подгоричани и Срби -пазарци “ .
Из свега наведеног ,које смо се трудили да прикажемо у фељтону види се да је Српски народ био највећи губитник у све три Југославије . У Пашићевој је изгубио је територије Каменице ,Враке ,Скадра ,Деригната,Зуса ,Бушатског ,Љешког поља,Љеша све до ријеке Мат .У Брозовој Југославији de facto Уставом из 1974 .године изгубио је територије Косова ,Метохије .У Трећој Југославији изгубио је Црну Гору,која је октобра 2008.године међу првим признала државну самосталност терористичке про-западне државолике творевине Косова . Наш рад не би био потпун када се на крају фељтона не би осврнули и на оне који су уградили младе животе да би створили југословенско -албанско „братство и јединство“ .На оне српске хероје Враке и Скадра који су пркосили смрти, од 23.априла 1942.године па надаље ,за боље сјутра како свог српског тако и албанског ,грчког ,влашког и цинцарског народа . Због тога ћемо у наредном поглављу- завршном ,навести њихова имена ,презимена и презентовати њихове кратке биографије и на тај начин покушати да их отргнемо од историјског заборава .
(наставиће се )
