Пише :Дејан Бешовић

Други свјетски рат представља једну од најконтроверзнијих историја-

локалних периода албанске историје. Наслеђе јако идеологизованих и

политички прописаних наратива социјалистичког доба наставља да баца

његове сјенке до данас. Управо ове изманипулисане интерпретације историјског писање је довело до дуге фазе послије 1990.године  у којој су албански историчари, у сред жустрих јавних расправа ревидирали до сада важеће главне тезе о Другом

свјетском рату. Тек недавно су научници почели да се окрећу темама које су биле

остављене потпуно празне. Дакле, писање историје после 1990. је наставило да се фокусира

углавном о политичким питањима. Упорна подјела албанске политике на десницу и љевицу допринијела је преношењу расцјепа социјалистичког периода с обзиром на значење ратних догађаја за постсоцијалистичку политику и контроверзе о томе какве би биле поменуте  праксе везане за Други свјетски рат. Тек од 2000-их полако почиње  да се проширује низ истраживачких тема , иако још без много методолошких иновација. Формулисање новог истраживачка питања, присвајање међународних методолошких стандарда и истраживање извора мимо званичних докумената у подржаној буквално забарикадираној  администрацији,

институције окупатора и покрета отпора би помогли да се боље проучи ратно друштво у Албанији.

Дакле констатовали смо да прије оснивања Комунистичке партије Албаније ,која се врло брзо претворила у Албанску радничку партију није било организоване  политичке групе на тлу Албаније. Одокативно се види да је Комунистичка партија Југославије одлучила да формира ту партију .

Бали Комбетар- Национални фронт  била је  албанска националистичка антикомунистичка организација основана 1942 . године као друга партија у Албанији . Ова организација је мобилисала своје чланове на територији Албаније , Косова и Метохије , Црне Горе , Србије , Македоније и Грчке . Њени чланови су се звали Балисти .Чланови ове организације залагали су да су се и борили против окупатора, али су са Њемцима сарађивали против албанских партизана . Политички програм ове организације састојао се од заузимања територије на Балканском полуострву и стварања Велике Албаније .У септембру 1943  године, када је најављена капитулација Италије , Бали Комбетар је склопио споразум са Њемцима и прогласио Албанију јединственом и независном, правдајући се да је њемачко привремено присуство неопходно за борбу против англо-америчко-совјетско-српске  коалиције. Овим споразумом балисти су се ставили у служби њемачких окупационих снага и прихватили своје старјешине као претпостављене или као инструкторе.Бали Комбетар је своју организацију дефинитивно основао 4. 1943 . године. Сједиште Централног комитета било је у Тирани , окружни комитети су постојали у свим окружним штабовима, а сеоски комитети су постојали у селима. Окружни комитети у великим градовима били су подијељени на обласне комитете (пододборе) који су имали своје групе од 10-15 људи који су се бавили мобилизацијом кадрова. У оквиру обласних комитета организоване су омладинске групе, наоружане и обучене за дејства у ратним условима.Британски официр Фицрој Меклејн у мемоарима „Други светски рат на Балкану “ – Лондон -Београд 1979.г. стр 16 наводи :

О устанку Балиста Ђоко Слијепчевић у дјелу „Српско- арбанашки односи “ – Минхен 1979 ,стр.59-66 пише : На Косову и Метохији као и у Албанији у нашим крајевима где су Срби већина  , крајем 1944 .г. и почетком 1945 . г.  избила је побуна балиста великих размера. Том приликом одметници су покушали да заузму новоослобођене градове. Космет, како је рекао комунистички пропагандиста  Благоје Нешковић , 8.маја  1945 .г у свом осврту  на оснивачки конгрес Комунистичке партије Србије имао је још 1.200 одметника, и балиста, и око хиљаду дезертера. Како су се кретали у већим групама, за обрачун су углавном коришћене војне јединице.Одве Нешковић изједначава четнике и Балисте по рецепту његовог ментора Јосипа Броза. Нешковић ,Љубичић ,Мамула и Стамболић не само да се не баве историјским истинама ма колико болна она била већ имам утисак да су им били ближи балисти од самих албанских комуниста у које су се толико заклињали . То је трагична збиља Српских комуниста ,која ће српски народ скупо коштати у будућности .“

Благоје Нешковић у извјештају од 8.маја 1945 .године  на оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије Архив КПС 99/45 зап.12  износи : У том тренутку је 20.000 балиста подигло побуну и против њих је било ангажовано више од 40.000 партизана, односно скоро пет дивизија. У жестоким обрачунима до 21.фебрзара 1945 .године .Језгро побуне, односно вође балиста Шабан Полужа и Мехмед Градица, су ликвидирани. Средиште побуне било је у рејону Дренице.Партизанске јединице су имале 700 погинулих и више од 1.300 рањених. Губици балиста, који су били неупоредиво већи, нису забележени. Крајем јуна 1946 . Војна управа је престала да постоји.У другој фази ове операције одређене су и формиране оперативне групе од бораца 3. бригаде 6. дивизије КНОЈ-а , припадника Народне милиције и два оперативна радника УДБЕ. Имали су задатак да прогоне Балисте док не буду елиминисани. Те године на Космету је убијено седам одметника, а 25 ухваћено и осуђено на затворске казне. На терену је развијена веома жива пропаганда против балиста, што је створило повољну климу за учешће албанског становништва у прогону одметника на Косову и Метохији. Грађани су чак и сами излазили неколико дана у потеру за балистима. То је дало добре резултате, јер је број балиста преполовљен, а почетком 1947 . Године 1946. било је само 395 . У 1946 . години на територији Србије, према званичним подацима УДБЕ за Србију, убијено је 355 одметника, 138 је заробљено, а 41 се предао. За разлику од 1945. године, када су одметници убијани у директној и суровој оружаној борби, према досијеу УДБЕ, 1946. године многи четници и балисти су ликвидирани добро осмишљеном и изведеном оперативном комбинацијом изв.Архив Југославије 11-49/Ф 2 .

Ратко Парежанин у књизи „Моја мисија у Црној Гори “ -Искра ,Минхен 1969 .године стр .11-16 каже : Балисти су потајно сарађивали са црногорским и македонским комунистима у циљу стварања нових нација  .То је јавна тајна коју смо сви знали . Албанци с Косова и Метохије као и дела Албаније  где су били насељени  Срби масовно су се укључивали у све окупаторске војне и полицијске јединице и верно служили немачке и италијанске окупаторе, не само на Косову и Метохији, већ и у Албанији, Црној Гори, Македонији и другим крајевима где су владали окупатори. Народ у Албанији је по злу памтио Албанце са Косова и Метохије, који су као окупаторски војници 21. СС брдска дивизија Скендербег 1. албанска и балисти гушили устанак против окупатора који је избио у Скадру ,Враки и Љешу .Од друге половине 1943. године, јужно од Крушевца и Алексинца, ни у једном месту у Србији није се смела проговорити на улици нека ружна реч о Немцима, или нешто добацити у пролазу поред њих као до тада. Разлог је био у томе, да су се у немачким СС униформама кретали српским улицама и Албанци из Космета, старости између 25 и 30 година. Албанци су говорили српски и били немилосрдни непријатељи Срба. На улицама се никад није знало да ли је есесовац Немац или Албанац. Поред њих у цивилу су се кретали и Албанци шпијуни, који су били у служби Немаца. За цело време Другог светског рата кретали су се Албанци у униформи и цивилу. На Косову и Метохији Албанци су узели масовно учешће у служби окупатору, као шпијуни или припадници војних формација, балисти, жандармерија или полиција.Један део есесоваца и шпијуна је одступио с Немцима а многи од њих су остали после одступања и постали партизани. Све им је опроштено с образложењем да су заостали, необразовани и да су били угњетавани у трулој Југославији. Албанци који су били у партизанима су често вршили злочине над истим партизанима. За време окршаја са балистима, 23. децембра на такав начин је убијен Петар Слијепчевић, командант 4. чете 3. батаљона 5. Косовско-метохијске бригаде, ког је убио његов борац Албанац Зефрим Лулашка. На саслушању је потврђено да је био фашистички шпијун.Много од ових немачких слуга су се нашли у албанским партизанима, које нису хтеле да иду на Сремски фронт, већ су се одметнуле и сручиле у Дреницу, после много злочина извршених за кратко време над Србима од Подујева до Дренице“. Војни историчар Маренглем Касуми објавио је монографију Албанија у другом свјетском рату  у издању историјског Института Академије наука Албаније 2001 .године са сагледавањем националних оквира њемачке окупације у Албанији, заснован претежно на немачким документима.

Његов рад се наставља на претходним  студијама о „Њемачком окупационом систему“ и ,“Њемачким офанзивама у Албанији ,Југославији и Грчкој , Тирана 1999/2000 .година  попут оних Бернарда Кимела и Хуберта Неувирта.Неувиртова новија студија узима у обзир сложеност

ратних дешавања у Албанији. Оно што је важно, он наглашава „да је сукоб између

КПА и Балли Комбетара била заснована на њиховим различитим политичким циљевима, али да супротстављање комунистима није аутоматски значило и сарадњу са италијанским окупаторима“ .Да је објављена убрзо након завршетка 1997.године и шестомјесечног грађанског рата у Албанији  Нојвиртова докторска теза можда би имала јачи утицај.Једанаест година касније,

потенцијали његове књиге били су умањени чињеницом да су у међувремену

многе од његових теза изнијели и други научници. Могло би се додати

да неколико његових аргумената у контексту објашњавања сарадње или/

и отпор разних историјских фигура са социо-културолошким карактеристикама од феудалног Албанског друштва, као што је породична организација или крвна освета (беса), остају

поједностављени, ако не и културолошки,недорађени и недоречени   а по нама  заслужују  више диференциране разраде.

Срж постсоцијалистичке историографије се, дакле, односи на ревизију

раније пропагираних тумачења. Али албанска и неалбанска школа-

историје  је такође поставила неколико нових истраживачких питања. Међу истакнутијим,намеће се питање  да ли су оне и заиста такве каквим их представљала и представља ондашња и данашња албанска историографија  или се уочавају јасне разлике од вјерских до националних  заједнице у Албанији ,?

Сасвим је историјски нејасно да се  ови аутори  баве историјом током ратних догађаја са нагласком на оне о положају етничких мањина, посебно оним

у југословенско-албанским и  грчко-албанским  пограничним регионима,гдје Албанци не само да нису имали већину ,већ су имали дискурс мањине .О томе

Маркус Петерс има више  монографија о историји католичке цркве.У једној „Римски Католицизам и Албанско питање „- Конгрегација за источна питање Рим 1977.г . по нама наширој и најупечатљивијој он се бави

албанским вјерских питањем између 1919.године  до 1996.године  укратко тумачећи  разна питања у вези са преиспитивањем мјеста Другог свјетског рата  као што су: мисионарска дјелатност католичких свештеника у

јужна Албанији у апстрактним појавама међу  хришћанско православнимм становништвом

идејом  унијатске цркве Албаније; ангажовањем албанских католичких свештеника

против комунизма; службом католичких духовника  италијанском окупатору  и односом  католичких духовника према Бали Комбетару. Међутим,

и овај аутор износи неколико пристрасних и упрошћених тумачења. Док

правдајући сарадњу католичких свештеника са италијанским и немачким окупатором „наводним 

куповањем времена са нејасном  административном сепарацијом  коју представљају комунисти“ , овај аутор тврди  да је  „католичка црква национално питање ставила изнад вјерске припадности,

али за узврат није добила никакву подршку од муслиманског становништва.Шта више,

Петерс уопште не сматра Немце окупаторском силом, а гледиште изричито у наслову одговарајућег потпоглавља, „Терор над Црквом у

 (1943-1944)“ У својој студији „О националности и вјери у Албанији између 1920. и 1944.г.

Роберто Мороко Дела Рокатоверди тврди:  Да су поглавари свих албанских вјерских општина одобравали италијанску окупацију, примјећујући, међутим,јасно  видљиво   неслагање

католичке заједнице она је  била забринута,нарастањем све жешћег и јачег присуства и  комунистичких утицаја у Албанији  “  Морозо дела Роко је утврдио да док „званично они који су изразили своје одобравање према Зогуовом режиму исказивали  су према Италијанима неповјерење и видјели  више муке него друге вјерске заједнице, барем на почетку окупације, управо због постојеће националистичке оријентације међу албанским католицима иза које је стајало свештенство. И ако је знатан број католичких појединаца је сарађивао са Италијанима, Морозо дела

Роко тврди, они то нису учинили из неког религиозног аспекта или афинитета . Многи су имали користи или су 

примарна брига. Тачније, њихова политичка атитира је зависиле од њиховог менталитета, локалне традиције, друштвене прилике, племена, идеологија као и њихове регионалне припадности “ 

Што се тиче прегледа  муслиманских заједница у Албанији, био је драгоцен, иако кратак осврт на ,  Бекташијски ред,

а посебно на једног муслиманског бекташијског свештеника,

Баба Фаја Мартанешија, који је био активна у оружаном отпору Италијанима а касније и Њемцима .

Чињеница коју износи Генцијана Кера да је :“ Значајан број Јевреја нашао је уточиште у Албанији током Холокауста,

а већина их је преживјела, изазвао је научни интерес и у том погледу изгледе , како би се овим феноменом  из  прошлости бавили новији научници превасходно   у смислу емпиријског истраживања. Даниел Перез 

Он је идентификован као један од хипотетичара  концепције албанске елите о холокаусту

да је „спасавање Јевреја од стране Албанаца укоријењено у велику вриједности које су наводно својствене Албанцима “ У свом раду он се позива  На манифестовану и вјековно утврђену албанску  култура, као што су верска толеранција, гостопримство и част

недавна студија о ‘Јеврејима у албанским земљама’,Тирана 2019 .године  кратко је оцијенио наклоност Свих 

Албанских влада према Јеврејима за вријеме италијанске и њемачке окупације у  годинама Шое .Он истиче да је главна улога у заштити Јевреја да била  атрибут

У Малајевом заиста обимном истеаживању ни једне ријечи о логору Пуке .Оба сажета истраживања траже даље,дубинско истраживање.

Што се тиче положаја етничких мањина у рату, конкретно албанске

мањине у сјеверној Грчкој (Чамерија) посебно је изазвала научне полемике

укључујући и општа истраживања грчко-албанских односа. Бекир

Мета се у својој монографији о грчко-албанским тензијама из 1940-их фокусира на политичка питања, као што су: Краљ Зогу и његов одлазак  у Грчку након инвазије Италијана на Албанију ,даље 

албанске политичке организације према грчком отпору; и масовни грчко православни  покрет отпора ‘Национална републиканска грчка лига’ на челу са Наполеоном Зервасом, на почињена убиства против албанског муслиманског становништва у северној Грчкој између јуна 1944 .и марта 1945.године .

интеграција“ – Тирана  Академија наука 2019.г .износи нам своје закључке о проучавању четрдесетих година 20.вијека .Она се фокусира  на то како су Италијани настојали да инструментализују

национална осјећања албанског становништва у Чамерији да би придобили подршку њиховим војним акцијама против Грчке. Бочи налази да су „од априла 1940.године 

дистинктивно , наглашавајући верске и културне разлике између Албанаца и њихових сусједа “ Њена монографија о васпитној пракси током рата анализирала је: Мјере

Арбен Мука је анализирао медијски пејзаж током италијанско-њемачке

окупације фокусирајући се на фашистичку штампу као и на антифашистичку штампу дифер политичке групе, као што су новине које издаје КПА,Бали Комбетар,

и треће демократске партије Легалитети, фокусирајући се на њихов различите пропагандне агенде.Мука ће записати : С обзиром

рата у индоктринарне сврхе током социјалистичког периода, као што су високо идеологизоване партизанске пјесме, приче и бајке као средство за ширење комунистичке идеологије;

Дакле, у синтези, историографије о ратној Албанији   у великој мери је изостао

приступ друштвеној историји и иновативној методологији. Теме које траже даље истраживања су, на примјер: друштвени, вјерски и породични мезо- и микроразмјерни контексти; импликације политичких констелација током рата на

свакодневни живот народа; умијешаност обичних људи у политички

покретима; и мотиви који стоје иза политичких атитуда и мијењајући се од случаја до случаја . Такве нове и проширене перспективе, као и подстакнута интеграција

Албански научници у међународним дебатама, довели би до би

извођење албанске ратне историје и њених импликација на јаснији политички развој.Свакако то нас је превасходно потакло да се бавимо овим крупним питањима Српског Устанка у Албанији .У завршним поглављима изнијећемо нека  наша историјска виђења а закључке ћемо оставити за научни симпозијум ,који се мора организовати у циљу откривања истине о Србима у Албанији како новијег  доба  тако и наше цјеколупне историје у тој земљи .

                      ( наставиће се )