Пише :Дејан Бешовић

Академик Керим Лута  у дјелу Стварање модерне Албаније -Тетово Албанска академија наука 2019 .године пише :

После капитулације фашистичке Италије (8. септембра 1943), у политичком смислу, Албанија је потпала под надлежност делегата за спољне послове за Југоисток, инжењера Хермана Нојбахера. Он је, уз упутства руководства Рајха, бранио тезу да њемачки административни апарат не треба да се организује у Албанији, нити да се Албанија третира као окупирана зона, већ да јој се формално призна независност и да под њиховом влашћу Албанија не смије да има статус савезника Трећег рајха.Сљедствено томе, на иницијативу неколицине интелектуалаца и националиста из свих албанских земаља, 14. септембра 1943. године у Тирани је одржана скупштина на којој је формиран „Привремени извршни комитет“ и одлучено је да се поново прогласи независност Албаније. За предсједника Комитета изабран је Ибрахим Бичаку, док су чланови били Екрем Телхај, Вехби Фрашери, Бедри Пејани, Михал Залари и Џафер Дева. На првој сједници Привременог извршног комитета одлучено је да се амнестирају сви политички затвореници Албанци, без обзира на њихова политичка увјерења, док је формирана посебна комисија за затворенике неалбанске националности, којој су дата пуна овлашћења за доношење одлука.Поред тога, на сједници је одлучено да се распише „Позив“, којим је цио албански народ обавијештен да: „У складу са одлуком Скупштине о проглашењу независности, Привремени извршни комитет је преузео управљање државним пословима до формирања Владе Албаније“. Даље, у позиву је тражено: „шира морална и дјелотворнија подршка“, као услов, како се каже: „да бисмо могли успјешно да испунимо важну мисију коју смо преузели на себе“. Позив је завршен ријечима: „Вјера у будућност Отаџбине, наша одлука да радикално избришемо грешке из прошлости, наша жеља да залинечимо тешке ране албанског народа су једино средство које ће користити Привремени извршни комитет. „Дужност је сваког Албанца да притекне у помоћ Комитету.Два дана касније, у Призрену, 16-21. септембра 1943. године, основана је „Друга Призренска лига“ у којој су делегати из региона источне Албаније били: Ментор Чоку из Струге, Рустем Имери и Шахин Ћами из Дебра, Ахмет Луша, Јусуф Јахја из Тетова итд. Међу најважнијим одлукама Конгреса биле су: „Захтјев за трајном и нераскидивом заједницом свих региона настањених хиљадама година албанским становништвом; Општи глас свих делегата представља вољу цјелокупног становништва ових покрајина, што заузима мјесто народног плебисцита за ову унију. Зато захтијевамо јавно проглашење ове свете воље становника Косова, Дибра и Струге са Албанијом; формирање ЦК са сједиштем у Призрену. Централни комитет отвориће своје огранке у свим префектурама, поџупанијама и општинама покрајина Косово, Дибра и Струга, које ће преузети војну и политичку организацију Косова; зборник свих историјских, политичких и дипломатских докумената који јачају албански идентитет Ослобођених земаља, као и догађаји и бескрајна страдања житеља ових простора у време југословенске владавине као документ у случају будућег мира… итд.“. Лист „Комби” је 23. септембра писао: Да су ослобођене области, преко Конгреса окупљеног у историјском граду Призрену, својом вољом прогласиле уједињење са Албанијом. „Овим уједињењем, наставља лист, албанске тежње на сјеверу и североистоку су до последње мере остварене; У ова два правца ништа није ван националног огњишта. Ова чињеница, историјска и од великог значаја… први пут, од илирског доба, ове земље се појављују као дио слободне и независне албанске државе…“.8. септембра 1943. националистичке снаге племства Дибра и партизанске снаге батаљона Хаџи Љешија ушле су у Велику Дибру. Дана 9. септембра, у згради префектуре Дибра одржан је заједнички састанак руководства Дибра и представника ФНКА на којем је изабран Заједнички национални ослободилачки савјет, а за предсједавајућег је изабран Абди Голија, а изабрани су следећи чланови: Сулејман Бахоли, Хаки Шеху, Муса Мулаи, Ту стварности, у Великом Диберу, власт је била у рукама Комитета „Дибранског  јединства“, иако су Хаџи Љеши и његови партизани такође ушли у град, али је његов утицај био веома мали у поређењу са утицајем албанских националиста. Тог дана, како је описано у извештају Крсте Црвенковског упућеном Светозару Вукмановићу – Темпу, Дибра је понудио такав поглед, где су се на сваком кораку „вијориле албанске заставе. „Нигде није било ни македонске ни југословенске заставе. Црвенковски је даље писао да су националистички лидери Дибре захтевали одржавање конгреса у Дибри, на коме би представници свих албанских покрајина изабрали владу и истовремено поново прогласили независност Албаније. „…Овај циљ, писао је Црвенковски, већ неко време није испуњен, али се од њега ни на који начин не повлаче…”. На крају извештаја истакнута је спремност националистичког руководства Дибре да сарађује са албанским партизанским одредима, да сарађује са енглеским мисионарима, на место највишег лидера Националног фронта, као и на договор који је руководство Дибра постигло са Џеме Гостиваром. „…Још један од њихових циљева, наглашава се у извештају, јесте да окупе војску и пошаљу је у Гостивар, Тетово, Стругу и Кичево са циљем да на овим просторима буду доминантни против Македонаца и, у случају плебисцита, да овај део припоје Албанији. Они су такође покушавали да удруже снаге са партизанима, искоришћавају њихову војну моћ за своје циљеве, сарађују са Британцима и надају се помоћи Немаца. Овде су сви елементи Националног фронта, док другови (албански партизани – ЛПА) не предузимају никакве мере против њих, потцењујући њихову моћ. Бајрактари су постигли договор и са Џеме Гостиваром. Ово тренутно представља највећи ризик…“.

Оваква ситуација настала у Дебру после 8. септембра 1943. године, веома је забринула Светозара Вукмановића – Темпа, који је у својим мемоарима записао Да је власт у Великом Дебру у рукама албанских националиста, који су били спремни да оружјем „наметну“ да град остане у саставу Албаније. „Због такве ситуације“, пише Темпо, „одлучио сам се и исте ноћи сам отишао у Дибер, користећи аутомобил који је довезао Керстоја (Цервенковски – ЛПС). Тако смо на улазу у Дибру, после снажне пуцњаве оних који су бранили град, стали, да наставимо пут после разговора моје пратње, која је знала да говори албански.

 Вукмановић пише : Музафер Калајџиу се такође у потпуности сложио са Тершаниним ставом и на крају је одлучено „да се не подиже македонска застава“. То је подстакло албанско-југословенске комунистичке кругове, који су распустили Заједнички народноослободилачки савет и уместо њега формирали чисто комунистички савет, са Хакијем Стермилијем као председником и Сулејманом Бахолијем и Мусом Мулаијем као члановима.У том истом периоду, официр Хендс, који је руководио групом енглеских официра код партизанског батаљона Дебра, захтевао је да се наоружање, магацини и сав војни материјал италијанске војске поделе између партизана и националиста, а да он сам, као представник Савезничког медитеранског штаба, направи ту дивизију. Овај захтев енглеског официра одбио је Хаџи Љеши и његова комунистичка клика.Управо ове акције албанског и југословенског комунистичког крила изазвале су слом тројног споразума од 6. септембра те године. Комитети и батаљони“, наведено је у закључку овог скупа, „радиће ван државног система, спроводиће активности по жељи и вољи већинског албанског народа са ових простора на очувању целовитости Албаније и супротстављаће се одлукама конференција на Јалти, Москви и др., на којима је гарантована њена претходна граница Југославије“. Али ми смо дужни да још једном докажемо да су то наше етничке земље. Западни културни свет, а посебно Америка као демократска земља, 1912. године није знао да Албанци чине већину становништва на овим просторима. У то време Америка није била умешана, али су биле Енглеска, Француска и Русија. „Сада је немогуће да се таква неправда нанесе читавом народу.

Важно је напоменути да је и Друга призренска лига формирала свој огранак у подпрефектури Струга, коју је предводио истакнути интелектуалац и националиста ових крајева, Ментор Цоку. У оквиру Друге призренске лиге деловала је „Омладина албанских националиста“, која је у префектури Дибра и Тетово настала захваљујући залагању и залагању Ментора Чокуа, Шемсија Хатибија и Шуаипа Камберија. Посебно треба похвалити Окружни комитет Тетова, који су водили: Шериф Мина, посланик Тетова, Селим Шехаби, Сулејман Шехаби, Идриз Ибрахими – Черчери, Невзат Роши и Наџи Спахиу. У оквиру овог одбора радили су одсеци: војни, агитациони, финансијски и транспортни. У саопћењу овог одбора упућеном широј албанској јавности Префектуре Тетово, које је објавио лист „Зани и Шарит“, између осталог се наводи: „Овај одбор ће, како му име каже, организовати, мобилисати и користити народну моћ за заштиту етничких граница националне територије. Сваки Албанац у ослобођеним крајевима биће у обавези да изврши терет који му је наметнуо овај комитет…“У време одржавања Гостиварске скупштине, по наређењу СВ Темпо, неколико партизанских јединица напустило је Кичево у правцу Гостивара и настанило се у Буковику. Чим су то сазнали, Џеме Гостивари, Аћиф Речани и два Мефаилата са својим снагама кренули су за Кићево, где су у Буковику ступили у борбу са четом Тома Нђела-Шумског, која је трајала неколико сати и завршила се побједом албанских снага и заузимањем града Кучева . Током борбе Том Нђела је убијен. Треба напоменути да се у овим биткама албанским снагама придружило и неколико албанских партизана, који су се из очаја због лошег понашања партизана прикључили снагама Мефаила Зајазија.Заузимањем Кичева успостављена је чиста албанска власт у целој префектури Дебра, што је изазвало велику панику и очај у руководству Комунистичке партије Македоније, које се у писму жалило Покрајинском комитету КП Македоније за Косово, на следеће:

„…Капитулацијом Италије у овом делу Македоније, главну опасност представљају албански елементи, јер су Бугари до сада одбијали да прихвате ову територију, док Немци тренутно немају оружане снаге да управљају овом територијом. Реакционарно-албански елементи из редова Националног фронта итд. Они су концентрисани чак из старе Албаније на територији Дибре, Тетова, Гостивара и Призрена. Неки сарађују са Немцима…, а неки са енглеским капетаном. Тако су настала два центра: један у Дебру, под вођством Бајрактара, а други у Тетову…”.

Темпо пише у својим мемоарима :Све је то морало бити урађено у духу „братства и јединства“. Темпо је прецизирао да „нова власт која ће бити успостављена треба да буде у потпуности комунистичка власт, батаљон треба да предводе Славомакедонци и локални Албанци”, као и да се стриктно спроводи споразум потписан између Генералштаба ЦК АПР  и ЛНЦ, према коме: „све албанске територије које су се од тада сматрале уједињеном са албанском влашћу бити успостављени на тим територијама.Сходно томе, Хаџи Љеши је формирао батаљон који је захтијевао Темпо, а који је назван „Омладински батаљон Дибра“, који се састојао од двије албанске и једне македонске чете. Истовремено, Хаџи Љеши је тражио од Цена Елезита да споји жандармерију у „Националну ослободилачку армију“ или са „његовим и бандама његових пријатеља“ и да ангажује све снаге у рату, блиско сарађујући са суседним снагама ЛНЦ-а, док је рјешавање граничног питања препуштено: „Лондонској Атлантској повељи и Трећој атлантској повељи из Брисела “. Састанак је затворен без икаквог закључка. Цен Елезит вам је дао 24 сата да се консултујете са пријатељима у Комитету.Сјутрадан је Цен Елези тврдио да ће ући у рат чим се предају складишта, одбио је да растера карабињере, чак је захтевао појачано обезбеђење и упозорио да ће повући своје снаге. Исто тако, Џетан Ндреу, који је присуствовао састанку, изјавио је да „не жели да постане комуниста” и да „није желео да буде узрок братоубиства”.

Кампања оцрњивања албанске националистичке елите у Дебру, како се наводи у прогласу Албанског одбора за слободу и независност етничке Албаније“, почела је одмах по формирању овог одбора, у оквиру којег су се сврстали најутицајнији лидери и велика већина снага Дебра. Ова реалност, наводи се у прогласу, „озбиљно је наљутила комунисте, који су се надали да ће моћи некако да инкорпорирају снаге Дебра у своју партију, али се то показало као сујетна и погрешна нада”. „Тако су почели да нападају нови Комитет свом снагом да га униште, нападајући га споља, али то није било могуће, а онда је почео нови маневар: покушај да се уништи изнутра.

У међувремену, националистички лидери, да би избјегли братоубиство, повукли су своје снаге из Великог Дебра чиме су град оставили у рукама македонских и албанских комуниста. Али као да то није било довољно, Темпо је наредио једној албанској партизанској јединици да отпутује у Кичево, да помогне у заузимању овог града од стране штаба УНЦМ. У извештају Сотира Вулканија упућеном Главном штабу бр.12-44 наведено је Да је у Кичево послато 200 партизана, под командом Есата Ндреуа. Ове снаге су наишле на јак отпор албанских добровољачких снага којима је командовао Џеме Гостивари и биле су принуђене да се врате у Дебар са великим губицима. Према Вулканијевим ријечима, Џеме Гостивари је мобилисао више од 700 људи, готово сви наоружани њемачким аутоматским оружјем, а Џемеу су у помоћ притекли Мухарем Бајрактари, Селим Нока, Зенел Котарја и Хамзе Реџепи.С друге стране Шабан Полужа је био Албанац са Косова и Метохије.Они су се  масовно укључивали у све окупаторске војне и полицијске јединице и вјерно служили немачке и италијанске окупаторе, не само на Косову и Метохији, већ и у Албанији, Црној Гори, Македонији и другим крајевима где су владали окупатори. Народ у Албанији је по злу памтио Албанце са Косова и Метохије, који су као окупаторски војници (21. СС брдска дивизија Скендербег (1. албанска) и балисти гушили устанак против окупатора.

Армијски генерал и предсједник Владе у Београду Милан Ђ .Недић у својим списима је забиљежио : Од друге половине 1943. године, јужно од Крушевца и Алексинца, ни у једном месту у Србији није се смела проговорити на улици нека ружна реч о Немцима, или нешто добацити у пролазу поред њих као до тада. Разлог је био у томе, да су се у немачким СС униформама кретали српским улицама и Албанци из Космета, старости између 25 и 30 година. Албанци су говорили српски и били немилосрдни непријатељи Срба. На улицама се никад није знало да ли је есесовац Немац или Албанац. Поред њих у цивилу су се кретали и Албанци шпијуни, који су били у служби Немаца. За цело време Другог светског рата кретали су се Албанци у униформи и цивилу. На Косову и Метохији Албанци су узели масовно учешће у служби окупатору, као шпијуни или припадници војних формација, балисти, жандармерија или полиција.Један део есесоваца и шпијуна је одступио с Немцима а многи од њих су остали после одступања и постали партизани. Све им је опроштено с образложењем да су заостали, необразовани и да су били угњетавани у трулој Југославији. Албанци који су били у партизанима су често вршили злочине над истим партизанима. За време окршаја са балистима, 23. децембра на такав начин је убијен Петар Слијепчевић, командант 4. чете 3. батаљона 5. Косовско-метохијске бригаде, ког је убио његов борац Албанац. На саслушању је потврђено да је био фашистички шпијун и син Реџепа Кастратија. Није имао никакво формално образовање. Активно је подржавао реализацију идеје о стварању Велике Албаније и због тога је био у честим сукобима са законом и присиљен да се за реализацију својих идеја бори из илегале. Током Другог светског рата је био командант одреда балиста који су деловали на територији источног дела Црне Горе, Колашина, Санџака и Новог Пазара. У циљу реализације својих идеја је смишљено доводио у заблуду комунисте наговештавајући сарадњу у борби против сила Осовине иако у стварности никада није имао намеру да прихвати ни комунистичку идеологију ни борбу против Трећег рајха. Његови пријатељи и савременици често цитирају његове речи:

У Црној Гори ситуација је била доведена до усијања .Томе је посебно погодовала лажна прича албанских „комуниста „који су били заправо најцрњи националисти о тзв.Барском Геноциду . Албански академик и један од вођа Друге призренске лиге са територије Руговске клисуре др .Уран Бутка о томе пише у научном раду Барска трагедија 1955 .године; Тирана  ,Албанска академија наука  :

Академик Бутка наводи извор али он у стварности другачије гласи и аутор овог фељтона ће га дословце пренијети : Партизанска власт је одмах по ослобођењу Косова увела војну власт у том крају. Да би се спријечила „велика албанска побуна која се очекује на пролеће“, организована је принудна мобилизација младића за попуну јединица Народноослободилачке војске Југославије и њихово слање на Сремски фронт, а касније у Словенију. Међутим, албански партизани су желели да се боре у оквиру Народноослободилачке војске Албаније, а не Југославије.У марту 1945. године на Косову је заробљено и насилно депортовано неколико хиљада Албанаца, Бошњака из Жупе, Горе и Подгоре, Турака и Муслимана који су се крили у ослобођеним планинама од мобилизације у партизанску војску као чин одмазде за неутралност током рата.Они су сакупљени у Призрену и послати у три ешалона да попуне Четврту армију, која се борила код Трста. Пјешке су доведени у Бар кроз планинске венце Косова и Црне Горе, гдје их је чекао брод који ће их одвести у Далмацију, одакле су отишли на краћу обуку, а затим на фронт.Први ешалон од око 2.500 људи, иако изнемогли и изгладњели, прошао је нормално, као и трећи. Други је имао 2472 људи. Колона се протезала неколико километара кроз Барско поље, људи су били исцрпљени и измучени, очевици се присјећају да се на стотине метара од њих ширио несносан мирис. Главни дио колоне стигао је до зграде „Дуванског монопола” у Пристану, када је један од Албанаца, који више није могао да хода, пао, при чему га је пратилац Божо Дабановић ударио кундаком у главу и псујући га ногама почео. Након тога су реаговали и други у колони и убили Дабановића.

Године 1996 . Академик проф др Зехеријах Цана тврди да је он открио барски геноцид .У Зборнику о Српском прогону Албанаца -Дреница 1996 .године пише У СФРЈ је то била табу тема о којој се деценијама ћутало. Масовна гробница жртава барског масакра откривена је тек после више од пола века. Открио га је 17. септембра 1996. косовски историчар проф. др. Зецхериа Цана.Очито да је Цама ме само зчонамјеран већ и крајње  неинформисан . Потпредсједник Скупштине Црне Горе Никола Цамај онако паушално ће изјавити за медије у Црној Гори и региону 27.јуна 2024 .године

у изјави подгоричкој Телевизији Е да ће посланици те политичке партије поднијети иницијативу за доношење резолуције о страдању албанског народа у Црној Гори: Од када су Црној Гори припојене територије насељене Албанцима, када је Црна Гора настала, почињена су многа од ових зверстава. Негде од почетка 1915. до краја 2016. године када се одиграо ‘Орлов лет’. „Најокрутнији је, мислим, масакр у Бару, где су југословенски, односно црногорски партизани убили око 3.000 невиних Албанаца“, рекао је Цамај и додао:„Свакако, имамо злочин у Хотима 1919. године, где је убијено око 100 Хотија, ни за шта, само зато што су били Албанци. Цамај је рекао да једноставно мисли да о тим питањима мора да одлучује парламент и да, како је навео, „идемо напријед уклањањем те рђе из прошлости“

Цамај ни ријечи о великом геноциду над Србима у Климентима ,Шаљама ,Малесорским устанку 1911.године,Масакру под Скадром ,о Четри сеобе Врачана и око 720.000 прогнаних Срба од Хана Хотског до Белишта.Цамај ни ријечи о Писвском и Великом геноциду Мула Османа Растодера .Цамај ни ријечи о свом братственику  католичком свештенику Пренк Дом Цамају који је са осмочламом групом Албанских фашиста преко Југославије побјегао за Ватикан а касније за САД-е .На послетку Цамај није рекао ни једну једину ријеч сажаљења о Малисорима Голоогочким жртвама Титове Југославије као ни о стотинама Малисора који су били жртве фашистичке Албаније на чијем челу су били Мустафа Мерлика -Кроја,Шефкет Врлаци ,Малиу Бушати и Екрем Либохова,који су поубијали приближно  ,укључујући и цивиле 38.000 Албанаца  ранили 72,600 а заробили и депортовали 44,500 становника . Приближно овој цифри су и бројеви убијених ,рањених и депортованих Срба у Албанији и на Космету .Ни ријеч Цамај није изустио од 2750 побијених Срба у Албанији .

                        ( наставиће се )