Пише :Дејан Бешовић

Већ крајем 1942. године српски устаници  после италијанско – албанске фашистичке офанзиве кренули су у снажну  контраофанзиву .Основане су диверзанске групе, које убрзо прерастају у чете. Својим успјешним акцијама против окупатора српски устаници  су стицали све већи углед међу народом. Поготово када је љета 1942. створена прва ослобођена територија у предјелима: Каменица ,Коплик ,Балшићи,Грил,Котрабудан,Млади Норич ,Стари. Борич,Кула Рашка ,Омаре ,Стари Штој  ,Подгори, Опари, Скрапари, а ослобођено је и место Ћороводе.У Боричу су били су створени повољни услови за јачи замах  ослободилачког покрета. Велику помоћ ослободилачком покрету у Албанији пружио је како четнички тако и партизански покрет из Југославије  .Да би се томе што дјелотворније одупрле, а искључиво  на сузбијању устанака у Албанији итало – албанске трупе  покренуле су са што мање снага појединачне ликвидације значајних Срба . Окупаторске власти организовале  су реакционарне кругове албанских земљопосједника и трговаца да оснују своју организацију за борбу против српске опасности. Тако је настала војна квислиншка организација Бали Комбетар, чији су се поједини дјелови до краја рата борили на страни, прво италијанских, па онда њемачких окупатора.Када је капитулирала Италија септембра 1943 .године , Врховни штаб за  ослобођење Албаније позвао је италијанске војнике да предају оружје и да се прикључе ослободилачком покрету. Будући да се командант италијанских трупа у Албанији, генерал Далмацо, није одазвао овом позиву, њемачки 21. брдски корпус разоружао је већи број италијанских јединица. Сада су нови окупатори били Њемци. Њемци су око себе окупили све домаће квислинге и организацију Бали Комбетар, а формирали су и монархо-фашистичку организацију Легалитет,на челу са Ндиц Маркајем ,први капетаном Мирдита потпуковником војске нацистичке Њемачке ,који је октобра мјесеца 1943 .године унапријеђен у чин СС пуковника . Одмах су покренули веће операције против устаника  Албаније, који је капитулацијом Италије значно ојачао. Формиране су нове јединице, па је ослободилачки окрет Албаније при крају 1943. године имао око 20.000 бораца. У саставу покрета борио се од капитулације Италије и батаљон „Боро Вукмировић“, који је настао од политичких затвореника са Косова и из других крајева Југославије који су приликом капитулације Италије изашли из албанских логора и завора.

Када су Њемци крајем 1943. и на почетку 1944. године изводили зимску офанзиву у Југославији, почели су и операције против Устаника  Албаније. Њемци и квислиншке формације починили су тешке злочине међу српским и родољубивим албанским  становништвом и на хиљаде их одвели у логоре у Приштини, Матхаузену, Буцхенвалду и другдје. Али и окупаторски  губици били су значајни  – 5.000 погинулих и око 6.000 рањених.Још док је трајала њемачко-квислиншка зимска офанзива, на тлу Албаније формиране су нове бригаде Народнд Ослобофилачкд Војске  Албаније. У прољеће 1944. године НОВ се толико проширио да се у Пермету 24. маја 1944. могао одржати Први антифашистички националноослободилачки конгрес. Изабрано је Антифашистичко народноословодилачко вијеће од 121 члана као највише законодавно и извршно тело. Вијеће је изабрало Национални антифашистички комитет од 13 чланова, који је имао све атрибуте привремене народне владе. Донијета је одлука о уређењу нове демократске Албаније и о забрани повратка краља Лек  Зогуа.Потпредсједник народног вијећа био је Василије Шантић .

Из борбе у борбу, јер су Немци у мају почели нову офанзиву, јачала је оружана снага ослободилачког покрета, тако да је у августу 1944. године формиран и 1. корпус. До новембра 1944. НОВА је имала већ три корпуса, односно осам дивизија, отприлике 70.000 војника.

У Берату је од 20. до 23. октобра 1944. године одржано засиједање Антифашистичког национално-ослободилачког вијећа, на којем је одлучено да се Национални антифашистички комитет претвори у демократску владу Албаније. Одлучено је и то да народно-ослободилачки одбори обављају функцију органа власти, а да национално-ослободилачки фронт дјелује као општенародна политичка организаија.

Фред Херман Брант био је њемачки војни обавјештајац у Другом свјетском рату. Као ентомолог, путовао је у Иран 1937-1939.године да проучава и сакупља лептире и мољце и објавио је неколико научних чланака о резултатима својих експедиција. У Другом свјетском рату, као пуковник  припадник њемачког Вермахта,и СС јединица  Брант се обучавао за контрашпијунаже и био је на челу батаљона Бранденбург 1939-1940.године. Првобитно је упућен у Авганистан, номинално као дио „комисије за истраживање губе дрвећа “, гдје се њемачка обавештајна служба инфилтрирала у племена Паштуна и надала се да ће организовати побуну против Британаца. Почетком 1944. Вермахт је послао Фреда Бранта и неколико његових таџикистанских људи у сјеверну Албанију да поставе базу у Никају-Маранске планине , како би обезбиједили њемачке руте за повлачење са југа. Тамо је био у блиском и пријатељском контакту са британским обавјештајцима. Почетком октобра године 1944, пошто је изгубио везу са њемачком обавештајном службом у Пећи и Београду и чувши да је нацистичко руководство хапсило и стријељало многе њемачке официре као издајнике, Брант је изабрао да као ратни заробљеник прати британске официре до Љеша ,па даље ,чамцем до Барија. У чланку о њему у британском часопису „Сандеј  Пикториал“, објављеном 1957. године, много после Другог свјетског рата, Фред Брант је назван „лукави пуковник лептир“. Претварао се само да жели да хвата лептире док је у стварности био пуковник Брант, непријатељски главни шпијун, који покушава да затвори мрежу смрти око британских агената.Овај паук је био главни агент нациста, један од најневјероватнијих људи у мрачној ратној историји шпијунаже и издаје. Године 1973, Фред Брандт је написао и објавио следећи извештај о својим невјероватним активностима у Албанији у студију Рат против  ослободилачких покрет у Албанији , објављено у часопису Деј Нахнут  Информације  о Англосаксима и њиховој  супарничкој служби Абвер, Минхен, Вол. 23-24 (1973), стр. 21-30.( превео са њемачког Божидар Вучуровић) :

Прије него што су се његови официри вратили, савјетовао сам Ника Сокола да се не бори са њемачким трупама и да тако  погине због Британаца. Боље би му било да се претвара да се бори, да ту и тамо пуца у ваздуху, а онда да каже Британцима колико је Њемаца убио и колико је возила уништио, итд. Заузврат, ми бисмо бацили још оружја и све остало што му је потребно. Тада се не би бојао њемачких репресалија. Ник Сокол је без ријечи зурио у мене у чуду. Осјетио сам да је мој савјет примио к срцу.Када су се официри вратили, Ник Сокол им је објаснио да сам ја његов и њихов гост у Никају и да ћу са својих шест војника направити базу која ће свима бити од користи. Мушкарци су били одушевљени и размијењени су многи братски пољупци у образ. Међутим, Ник Сокол им није рекао шта сам му ја савјетовао. То је требало да остане наша тајна.Затим је заклан ован и припремљена гозба. Било је касно у ноћ када сам се вратио својим људима у цркву Никај. Са собом сам имао двојицу устаника који су ме тог јутра пратили до Ник Сокола. Дао ми их је као сталне пратиоце и борце.Следећег јутра кренули смо са њима на исток, а затим кренули ка југу да заобиђемо планину уз Ријеку  Дрим. Планински превоји су и даље били под великим снијегом и тешко их је било прећи. Те вечери смо стигли до села Паја гдје нас је очекивао и лијепо примио локални бајрактар , пријатељ Ника Сокола. Одржана је још једна гозба, уз јело и пиће до касно у ноћ. Сјутрадан смо наставили ка сјеверу дуж источне падине планине док увече нисмо стигли до моста преко Валбоне. Ријека је била набујала и само се ту могла прећи. На мосту је била једна усамљена кућа која је служила као мала радња. Када смо се приближили, зачули су се пуцњи. Тада је већ био мрак, тако да нико није могао да циља директно на нас. Наша два устаника су повикала да нам објасне ко смо и ватра је престала. Када су наши људи и њима, објаснили да смо пријатељи Ника Сокола, а тиме и њихови пријатељи, били смо гостољубиво примљени и ту смо преноћили.Постојала је једна ствар око које су се сви Албанци сложили – потреба за стварањем националне армије сјевера која би се супротставила комунистичким партизанима који су се формирали на југу земље. Али гдје да набаве оружје и опрему за такву војску? Обећао сам да ћу питати Британце. Осјећао сам се веома везан за ове Албанце и патио сам са њима у њиховој ситуацији.Те вечери, за вечером, разговарао сам са мајором Џефри Нилом, објашњавајући му шта треба да се уради. Након повлачења њемачких снага, морала би се створити и подржати национална албанска влада. Реаговао је са ентузијазмом и обећао да ће одмах контактирати команду у  Барију око ове идеје.Одговор је стигао два дана касније – потпуна сагласност! Сјеверни Албанци би добили све што им је потребно, чак и оружје, а ми смо требали да обавијестимо британски штаб шта им је најхитније потребно. Следећег јутра сам лијепу вијест пренио Албанцима на шумском пропланку. Били су весели!Следећи корак је био избор вође националног покрета отпора. Избор је пао на мене. Био сам прихватљив за све стране и био сам неутралан. Католици су ме сматрали једним од својих. Муслимани су ме сматрали Алаховим следбеником, а чак сам био и пријатељ Британаца, њихов командант и заиста „пуковник“.Неколико дана касније стигли смо до обале, јужно од делте Дрима, у изолованом дијелу лагуна и мочвара. Упркос значајним техничким потешкоћама, успјели смо да се укрцамо на два мала поморска брода. Са нама су дошла два национална лидера Албанаца да, последњи пут, покушају да натјерају Британце да промијене мишљење. Али и њихова мисија је пропала. Није било промјене. Британци су сви отишли, а Албанци су били препуштени сами себи. Стајао сам поред ограде и посматрао албанске Алпе на истоку како се повлаче у измаглицу. Тамо сам провео осам месеци као немачки војник, као Бранденбурговац, и живио са устаницима , извршавајући наређења која ми је издавао претпостављени“ Као што смо претходно навели новопостављени потпуковник Југословенске војске у отаџбини Павле Ђуришић у Меморандуму 2-1944/пов.222 датованом на 11.јануар 1944.годину – Архив Југославије Београд , команданту ЈВуО Генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу пише,( овдје доносимо писмо у цкелости ): :Поштовани Генерале ,Већ смо истакли важност етничког чишћења мањина у вријеме рата. Сходно томе, улога војске у таквим активностима добија велики значај. Фашистичке и нацистичке Оружане снаге су те које имају дужност да протјерају нашу мањину из околних  земља. Стога је неопходно да војни команданти у крајевима насељеним Албанцима , Мађарима и Чамима  добију прецизна упутства шта и како треба да се ради. Било би пожељно да Врховна команда ЈВуО  и четничке јединице у својим редовима створе посебно одјељење чија би дужност била да сузбије етничко чишћење Срба у ратним временима. Ово одјељење требало би да окупи мали број стручњака и специјалиста за питања мањина из различитих региона. Ови људи би давали Врховној команди потребно знање и припремали детаљне предлоге за поступање са разним мањинама у нашој земљи током рата. Након протјеривања наше мањине, оружане снаге би тада морале да чувају напуштене објекте прије постављања цивилне власти. Они су такође могли да обезбиједе да се земља обрађује. То се може постићи само ако се створи посебно одјељење, преко којег се посао може реализовати. Ово одјељење треба да остане у надлежности оружаних снага чак и када се дужности касније пренесу на министарство или дају под старатељство.Сложеност активности протјеривања неколико стотина хиљада Срба и пресељавања стотина хиљада наших људи у напуштене градове и села захтијева формирање још једне институције која ће надгледати цијелу кампању, а такву институцију, министарство или комисију, треба формирати што прије. После 1918. године имали смо министарство за аграрну реформу чија је дужност била да спроведе реформе и тиме утажи жеђ наших сељака за земљом. Све у свему, министарство није било лоше организовано. То што није успјело да испуни своје обавезе било је због тога, што је била умијешана бројна бирократија и што су наши национално оријентисани политички лидери били неспособни и грамзиви .Имао сам прилику од 1934. године да пратим рад особља тог министарства. Убрзо су постали корумпирани и бирократски. Министарство је наставило да постоји годинама, али не да помаже колонистима,већ да граби од Српске сиротиње . Министарство  је било ту само да издржава своје запослене. Стручњаци су процијенили да је од милијарду динара колико је стара Југославија намијенила за аграрну реформу, само двјеста милиона потрошено на колонисте Србе. Осам стотина милиона динара прогутале су владине плате. Несавјесни чиновници и политички опортунисти су под старом аграрном реформом играли прљаве трикове са сиромашним колонистима. Прво је земља подијељена колонистима, а затим им је одузета. Такве ствари се морају избјегавати по сваку цену. Имање дато сељацима треба пренијети на њихова имена, као и куће и радионице. Сасвим је друга ствар да ли се сељаци удружују и формирају задруге за колективну пољопривреду. По мом мишљењу, ово би заиста био најбољи начин за обраду земље уз помоћ савремене пољопривредне механизације.Тако се десило и са Србима у Албанији .Њима је избјегличка влада дала 800.000 динара али нико од наших Срба од Хана Хотског до Љеша није добио ни једну пару .То се догодило и то треба да остане забиљежено како се не би правиле у будућности ,сличне грешке .Слободан сам да Вас о овом извијестио а Ви ћете наравно извијестити нашу Врховну команду . Нека ,као што рекох ово остане у аналима нашег малог а херојског народа Српског “  Уочи Српске нове године 13.јануара  повратном депешом 7174-22 -4 ЈВуО  Генерал Драгољуб Михаиловић је одговорио потпуковнику Ђуришићу : Поштовани Павле помоз Бог и нека Ти је са срећом Нова година .У потпуности делимо мишљење и ја сам  у пропратној депеши и твом писму дописао и моје име ,шаљући је избегличког влади .Сада нам је потребна што чвршћа веза и јединство међу Србима на нашим етничким територијама .Када ако не сада ? Ако не будемо у јединству нестаћемо …“

Ситуација на Албанском војишту постајала је све више напетија из дана у дан .Југословенски комунисти прекршили су све договоре и писане уговоре са Југословенском краљевском војском ,што није био први ,а касније ће се показати ни последњи случај .Тако је Василије Шантић животом платио издају црногорских комуниста .Наиме Василије Шантић је због диверзантског рада Душана Мугоше и Миладина Поповића,дошао у сукоб са Малесорским првацима . Они су били огорчени на Шантића јер је увијек наглашавао да је он Србин који се бори за слободу народа у Албанији “ Ark.Shodra 208-1944 /55 . То није било прихватљиво за Малесорске прваке а још мање за Енвер Хоџу . Дошао је у сукоб са Хоџом, али је то било сакривено од људи.  Погинуо је у акцији 1. фебруара 1944, у окршају са немачким албанским снагама у Скадру а тијело му је бачено у локалну кречану испод Тарабоша ,брда са којег су црногорски 23.сприла 1912 .године донијели слободу петовјековним  угњетавањим Србима у првој српској престоници Скадру на Бојани .

                          ( наставиће се)