Пише :Дејан Бешовић

Крајем маја 1942 .године  генерал-пуковник  Паријани, који је замијенио  Ђакомонија а који је био изасланик краља Италије за Албанију  у марту, одлучио да пристане на један од захтјева који су стизали од косовских Албанаца последњих мјесеци,

који су требали да буду наоружани да би се могли бранити од насртаја србијанско-црногорских  четника . У сарадњи са Енди  Бушатијем Влада Парианија је почела да регрутује Албанце који су били рођени на Косово и Метохију  1917,1918. и 1919. године, а који су служили у бившој југословенској војсци. У јуну 1942.године  Париани је написао: „Био сам на тродневном путовању на Косову: љепота пуни и снажни људи, морално нетакнути, мужевни, дисциплиновани, дубоко патриотски расположени. Они

Поново , само неколико дана прије италијанског примирја, септембра 1942. генерал Ђорђо  Далмацо, који је био задужен за војну операцију у Албанији, оцијенио да упркос броју страдалих албанских дезертера у другим милитарним формацијама , корпус који је регрутовала италијанска влада у анексираном Косову  би се добро борило. „Војници Ark.Shkodre 55/1942-11

– писао је – „долазе из откупљене земље, гдје су људи, још под пропашћу српског  господства, и сматрају [италијанску] војску средством за заштиту.

Гроф Глеацо Ћано пише  врховном команданту, 20. септембра  1942. године, телепринт . 01/322, у АСМАЕ, ССАА, Б.

априла, Њемачка је започела програм регрутације, али њемачка Врховна команда заправо није формирала албански батаљон. Умјесто тога, албански војници су постали чланови СС-а дивизије,што је било прилично позитивно „ . Према италијанским изворима, Албанци заправо нису били добровољци, јер су им пријетили и принудили их да се боре .Посебно опак био је капетан Мирдите и пуковник Италијанске фашистичке војске Марк Ђонмаркај.Капетан Марк Ђон Марку је рођен у Орошу, Мирдитска република , 1913. године. Био је први син Капетана  Ђон Маркађони и Мрика Первизи Маркађони. Нови Капетан Малесора , који ће годинама остати на челу републике у току Другог свјетског  рата као симбол етничке Албаније,организовао је читаву бригаду мирдићана после српског ослобођења Скадра . Марко је био васпитан у народном духу. Одрастао је у Орошу гдје су живели Капетани из Мирдите и гдје су вековима чували канонске и националне традиције са албанским принципима; част, вјера и оданост. Његов отац, Капетан Ђон Маркађони, сматрао је да све његове синове треба образовати и послао је Марка у Рим да настави студије на Универзитету гдје је дипломирао право а на истом постао и  докторатом права. По повратку у Албанију постепено постаје носилац  борбе против  комунизма. Д. Марк је организовао „Народну уставнотворну  скупштину” која је одржана у Тирани 23. октобра 1942. године.Како је настављено повећање комунистичког партизанства у Албанији , Капетан Марк Ђонмаркај  је у октобру 1942. основао „Независну националну групу“, чији је примарни задатак био борба против комунизма у свим албанским племенима , на шта се заклела национална уставотворна  скупштина у Тирани.О томе Хазби Велију у књизи „Скадар под фашистичком окупацијом – Скадар 1959 .Албанска партија рада стр .14 пише:  Временом су комунисти правили провокације, које су подржавала њихова браћа која су прошла као интелектуални југословенски и руски плаћеници. После великог отпора антикомунизму, Капетан  Марк је водио борбу за етничку Албанију на свим албанским територијама. Када су националистичке снаге почеле да слабе и када му је сугерисано да напусти Албанију и крене на запад, он је одговорио: „ Још нисам извршио задатак за своју земљу. Не могу оставити људе који су обећали да ће се борити. Моја судбина је уско повезана са њиховом судбином. Знам да ће пасти, али за мене је боље да умрем са метком у чело  него да ломим редове са њима, побједивши господара сада прије него што сва зла овог свијетаА задесе на наш албански народ ”.

Драги пријатељи, прошло је осамнаест мјесеци да сте већина вас далеко од својих породица и вољених, далеко од својих добара и својих домова. Ових осамнаест месеци крви и ужаса остаће упамћено као црна страница наше историје. Већину Вас познајем од почетка осамнаест месеци, неке од вас сам упознао касније, а неке данас видим први пут. Ми, као наши преци, живјели смо мирно  и вољно чекајући, патили и сањали. За сваког од нас Албанија и њени племенити интереси били су трезвено надахнуће, ватрена жеља, најватренија жеља која је држала наше тијело и душу на окупу и немилосрдној жељи за осветом Србима . Својим очима смо видјели како куће горе, ствари се пљачкају, наше земље опустошене, наше породице малтретиране и осуђене. Неки од вас су искусили много више; видјели су своје најмилије, тијело ваше крви како постају мученици на олтару народа. На овом скупу треба одати почаст успоменама на наше погинуле, зато вас позивам на минут ћутања .Маркони је наставио „Драги пријатељи, непрекидна потјера србо- албанских бољшевика против нас чини наше животе веома тешким, рад споријим, послове неугодним; и поред тога добро смо радили, поступали по агенди гдје су постављени темељи који ће водити националној реализацији, због овога смо у планини.Његов хроничар Марк Дедмаркај у дјелу „Етничка Албанија прије и сада „Унија за Етничку Албанију – Детроит 1969 стр.5  .године пише:

 ”Капетан Марк је, током жестоке борбе против комуниста које су подржавали Руси и Југословени, тешко повријеђен и не желећи да буде жив ухваћен, херојски  преминуо у Перлат-Кетелу 14. јуна 1946. у 33. години, после сензационалне каријере патриоте и политичара. Пао је у пољу части, први син Капетан  Ђон Маркађони. Умро је херојски покушавајући да ослободи своју домовину комунизма и борећи се за етничку Албанију.

Капетан Марко је иза себе оставио супругу Марту, двије ћерке Кристину и Целестину и једног сина Ђона. Породица је ухапшена и живјела је у логорима. Његова супруга Марта је потпуно парализована док је била у логорима и умрла је 1974. Остатак његове породице, укључујући његовог сина јединца, Капидан Гјон Марк Маркађони, пуштен је након пада комунистичког режима 1991.године . Отишао је да живи у породичној кући у Скадру и наставио традицију која му је пренијета као беспомоћни напори Албанаца у изградњи земље након пада режима. Изабран је за замјеника капетана Мирдита и служио је двогодишњи мандат, након чега се посветио раду са аустријском непрофитном организацијом Каритас. Међутим, његови снови су прекинути када је 2003. умро после дуге и тешке  болести.Маркове ћерке, Кристина и Целестина, обе су удовице. Кристина живи у Скадру са сином Албаном, јединим унуком Капетана Марка Гјон Маркуа (Ђомаркај). Целестина живи са ћерком Нином, једином унуком Капидана Марка, њеним зетом и двоје малих унучади у САД.У великој фашистичкој контраофанзиви албано-италијана од септембра до децембра на територији Пуке , Скадра и Враке   погинуо је Војислав  Кушић , заједно са устаницима  Садиком Ставалецијем и Ђођијем Мартинијем, 10. октобра 1942. године.Кућу у којој су били смјештени  опколили Италијани у рејону Кодра Куге. Након шест часова борбе, Кушић је истрчао из куће, напао два карабинијера и пуцао све док није остао без муниције. Након тога је убијен . Иста судбина десила се са Ставалецијем и Мартинијем .Васо Кадић био је члан комунистичке организације Скадра, првоборац против италијанске фашистичке окупације, који је – заједно са Албанцима – дочекао са пушком црнокошуљаше Бенита Мусолинија на улазу у Скадар, док су неки други Албанци изашли овим Италијанима у сусрет и дочекали их букетима цвијећа, па су их и поздравили као своје ослободиоце од “муслимана”! Василије Кадић дана 22. септембра  1942. године организује у Скадру демострације против окупације земље. На челу тих демострације је убијен. Албанска  историја га биљежи као “dëshmori i parë komunist”- први комунистички мученик ,што не одговара истини .Данас у Скадру једна улица  носи име по њему.Бранко Кадић, Јордан Мишовић и Перлат Реџепи су афирмисани као три хероја Скадра, који су 22. јуна.1942. године погинули у Скадру борећи се у окружењу против италијанских фашистичких окупатора.Сами  Албанци су њихову борбу до последње капи крви окарактерисали као „epope legjendare, një nga epizodet më heroike të Luftës sonë Nacionalçlirimtare” (Легендарна епопеја, једна од најхеројских епизода наше Народно-ослободилачке борбе”), коју су опјевали и у пјесмама. У тој велеславној епопеји само је Перлата Реџепи Албанац. Бранко Кадић (1921—1942) и Јордан Мишовић су припадници српске националне мањине.

Данас у Скадру једна основна школа и улица  носе име по Бранку Кадићу.

У вријеме италијанске инвазије на Албанију ,7–12. април 1939.године , у скадарској комунистичкој групи су били студент Ћемал Стафа , занатлија Василије Шантић, интелектуалац Лири Гега, љекар Имер Дишница , Зеф Мала . Вође су били Мала, Шантић, Стафа и Темелко.  Активности Скадарске групе простирали су се и преко Косова и западне Македоније а на истоку у Црној Гори , а организација је укључивала неколико емиграната из Ђаковице и других мјеста на Косову , који су се преселили у Албанију између 1930. и 1937. године

У пролеће 1941. Шантић и Стафа су се састали са колегом комунистом Фадиљом Хоџом због његовог ранијег контакта са југословенским комунистом Миладином Поповићем . Миладин Поповић и Душан Мугоша били су југословенски делегати који су помогли уједињење албанских комунистичких група јула 1941.године

У августу 1941. успостављена је Комунистичка партија Албаније споразумом између комунистичких група Скадра предвођених Шантићем  и Ћемал Стафом, Корче и Тиране предвођених Енвером Хоџом . Василије Шантић био је један од чланова оснивачке скупштине из Скадарске групе заједно са Стафом, Кристом Темелком и Тук Јакова новембра 1941. у Тирани. Међу оснивачима било је 8 православних хришћанских чланова: Кочо Ташко, Кочо Дзодзе  , Панди Христо, Ђин Марко, Василије Шантић , Тук Јакова , Христо Темелко и Анастасије Лула; и 5. муслиманских чланова: Енвер Хоџа, Кемал Стафа, Рамадан Ћитаку , Кадри Хоџа и Садик Премти Априла 1942. у Албанији је било само 300 комуниста и били су у контакту са Српским четничким покретом све до разлаза Јосипа Броза и Драже Михајловића крајем 1943. и почетком 1944 .године .  Тук Јакова пише у монографији „Комунистички покрет у Албанији 1941-1946 “ -Тирана 1955 .г. Институт за марксистичко – лењинистичку историју стр .99 :8. новембра 1943. Шантић је стигао у штаб 2. корпуса југословенских партизана у Колашину – Црна Гора . Дошао је у својству делегације Централног комитета албанских комуниста да се састане са Иваном Милутиновићем и 2. корпусом поводом партијских, политичких и војних питања важних за даљи развој албанских комуниста. Претходно је дошао је у сукоб са Хоџом, али је то било сакривено од народа. Погинуо је у акцији 1. фебруара 1944, у окршају са њемачким и албанским снагама у Скадру .Васкова  сестра, Јелисавета,  била је удата за Петра Булатовића (Петро Булати), који је био бивши пуковник а касније генерал  албанског Министарства унутрашњих послова и предсједник министарског савјета приликом италијанске окупације , са двојним држављанством ( албанско и југословенско ). Булатовић је 1956. оптужен да је „народни непријатељ“ и „ агент УДБЕ “  и погубљен у близини Тиране . Шантићева сестра са остатком породице послата је у логор за интернирање у Фиру “ .Лист. „Комунист“  орган Централног комитета КПЈ . Борба. новембар 1949. стр .3 : Дугим радом и убеђивањем на састанцима с појединцем и са двојицом-тројицом, другови Миладин Поповић и Душан Мугоша сломили су групашки отпор код већине  другова из Албаније . Они су успели да их убеде како је Партија неопходна радним масама у њиховој борби за ослобођење од капиталистичке експлоатације и империјалистичког стварања. 

Заједнички рад четника и комуниста довео је до састанка 8. новембра 1941. године, на коме је било присутно преко двадесет делегата .Драгослав -Бећо Драгићевић пише у књизи „Четнички покрет у Подгорици и Скадру 1938-1944 : 21 .октобра извршен је распоред бригада на достигнутој линији, отприлике у висини: ушће ријека. Ријоли – село . Груда – село  Линај и јужне падине Маранаја. На десном крилу, до обале Скадарског Језера, распоређена је Зетска бригада, лијево од ње Мјешовита, затим Бјелопавлићка, Никшићка и, на крајњем лијевом крилу, на јужним падинама Маранаја, Кучко-братомошка мјешовита  бригада. У оваквом распореду на овој линији Одред је остао све до 24 октобра.

                             ( наставиће се )