Пише :Дејан Бешовић
Ослобођене територије у Скадру ,Враки и околини Срби православци и муслимани задржали су до октобра 1942 .године . Италијани са локалним вулентарима нису били у могућности да поврате територије . Напротив . Срби сабрани око двије групације ,ослободили су трећину данашње Албаније али на жалост и овог пута били су располућени идеолошким предрасудама,које је из дана у дан све више нарастало У самом Скадру ситуација је била потпуно стабилна . Само ријетки појединци сарадници Албано -италијанских фашиста су све гласније негодовали .
Најгласнији међу њима је био Пауљин Задеја који у књизи „Скадар, ‘Град патње“ изд организација албанске фашистичке омладине -Рим 1942 .године на стр 90 .описује ситуацију у Скадру и околини .Напомињемо да је Задеја са својим сином Марком српски устанак у Албанији поистовјетио са комунистичким а све Србе без обзира на идеолошку припадност сврстава у комунисте .Задеја каже : Нашао сам за сходно да направим овај увод, који је био неопходан, јер, мислим, постоје кључеви за дешифровање шифре књиге „Град страдања“, која је недавно изашао.То је болан, прави наратив, сјећање које не треба заборавити и изгубити, али га треба памтити и подсјећати се на српску комунистичку окупацију прољећа 1942 .године …! То је наратив гдје албанске ране крваре, гдје гробови говоре и гдје су многи гробови изгубљени. То је наратив у којем људски гласови говоре и причају, увијек о слободи.То је наратив који представља шокантна и нехумана свједочења комунистичког система. То је шокантан наратив, који тражи правду и опрашта људски мир. То је лаконски наратив, пун боја (и наде), који говори у име достојанства, морала и људске личности. Наратив о граду рођења, о ауторовом вољеном Скадру, али не само о њему …!
Историја, у овом наративу путује…, има своје шифре и знакове, своју драму, неизречено што се мора рећи и сазнати. Наратив који упознаје родно место и његове неотуђиве вриједности, као да нам говори: „Скадар је кроз вријеме био и остао европски град“. На једној од страница књиге, а то је уводна, између осталих читамо: „Живио сам, доживио и преживио вријеме српске комунистичке диктатуре“ .Овдје примјећујемо да Пауљин Задеја као ни касније његов син Марк Задеја који се на вријеме склонио под скуте Мусолинија тамо далеко са својим меценом Ернест Колићем ни у далекој примисли не спомињу страдања око хиљаду Срба интернираних у концентрационом логору „Пука“ . Папа Кодели о томе пише у раду „Католичка окупација Скадра 1939-1944 .године “ Тирана 1960. .Академија наука Албаније стр 2-11 : Никоме од те наше католичке браће која су Албанију доживљавала као мисионарску земљу није пало на памет спомене оне силне Србе православце и муслимане који су погинули за ослобођење Албаније . Не само да им није пало на памет да их опишу,него их нису ни споменули . Напротив они су се ругали њиховој жртви . Када сам Енвер Хоџи и Мехмед Шеху то рекао они нису били пресрећни . Често сам им приговарао и због Кочо Дзодзеа ,који је убијен под веома мистериозним околностима . Енвер ме увјеравао да га он и Мехмед нису убили у партијским чисткама већ група католика која је била прерушена у грчке свештенике на територији башкије Корча . То исто потврдила ми је и Јана Дзодзе ,супруга Кочина , православна Влахиња из Пустеца -Поградец “ .
Папа Пије 12. записаће о Србима у Скадру и околини у преписци са тадашњим свештеником дом Микел Колићем ( потоњим Кардиналом скадарским Колићем ) следеће Ark.APSH Shodra 12-21-1942 :Албанци су заиста комуникативни људи и у исто вријеме, пуни страсти, па да се икада предомисле, да престану да се зову синовима орлова, Мојсије би Вам притекао у помоћ, да би Вас назвао као; „људи који носе сунце са собом где год да крену.Молим честите Албанске католике да пруже најжешћи отпор варварским Србима којих има како православних тако и муслимана да се поново крст Светог Петра зацари Скадром .
Тих ослободилачких дана 1942 .године у Скадру је боравио Епископ Аполонски др .Иринеј – Илија Банушевић који је као богословац,монах jеромонах и потоњи Епископ био у немилости свих Албанских влада и власти од 1930 .године све до његове земне кончине 1975 .године .Владици Иринеју посебно тешко падало то што су га албанске власти поистовећивале са католичким великодостојницима . Владика Иринеј тражио је да га одведу у ослобођени логор Пуке Осам деценија касније аутор овог текста у Архиви Албанске партије рада Ark. APSSH nm.220-1942 .po.550/2 пронашао је запис Владике Иринеја на српском језику о његовој посјети тек ослобођеном логору за дјецу и жене : Не без радозналости, срео сам безбрижна лица неких младих људи, који су били некако поспани, да што пре стигну до слободе . Можда је, ноћ пре него што су много сати били на првој линији живота и смрти ,овај феномен је већ прерастао у епидемију. Међутим, и за њих је тај дан био нешто другачији од осталих. Тако су шумарци брујали од гласова младих људи, који су се поздрављали и пожелели добро јутро и називали једни другима Бога .
У предњем делу хола логора у Пуке поред степеница које спајају први спрат са другим, постављена је велика табла. пришао сам. На њему су биле истакнуте фотографије младих српских ученика. Дечаци и девојчице на фотографијама који су блистали од уважавања и успеха. Покушавао сам да замислим ове блиставе младе људе,црквама ,поштама , у банкама, на катедрама и на челу најпрестижнијих универзитета на свету, а то је било разумније и могуће.
Упркос тешкоћама које су могле бити везане за специфичну ситуацију и економску ситуацију наших породица, ти дечаци и девојчице су могли слободно да сањају и лете ка тежњама српске будућности.Наравно, ставио сам се под опуштајући утицај ведрог очекивања њихове перспективе, али по аналогији, нисам могао а да се не сетим да је пре тридесет година, поред портрета диктатора Ћемаљија , те апсурдних албанских парола, и још неких фотографија, стајала и тужна фотографија, управо моја, постављена на такву таблу, што је био повод за избацивање из школе. На тој фотографији ме је препознао неко ко је знао за депортацију моје породице.Хмммм……! Да ли би могли да схвате ови млади људе који су се срећно смешкали са фотографија поноса и уважавања, да је девојка њихових година, пре тридесет година, избачена на улицу само зато што се усудила да додирне успех а била је само једна мала Српкиња …?! Да ли би било могуће да својим сведочењима и сећањима расветлим суровост година диктатуре, која није штедела због своје монструозне репресије, чак ни најневинија створења, попут деце?
Колико год се чинило тешким, морао сам то да урадим. Бар сам морао да покушам. Политика постдиктатуре била је покривена прашином заборава, сав тај терор који сам доживео током година диктатуре. Изражен недостатак воље пратио је неопходност суочавања са злочинима албанских режима.Парадоксално, тај мрачни период историје Албаније наставио је да се представља искривљено и отуђено,намећући се свету као једино исправном . А како би другачије, када су га осмислили и написали псеудоисторичари, израњајући из мрачних тунела и лабораторија диктаторске демагогије пуне мржње према свему што је Српско ?Неколико минута касније, сео сам у први ред логора за децу . Пошле су ми сузе .Гледао сам ту дивну Српску децу . Деца која су кажњена због националног порекла и уверења својих дедова или очева. А ова трагедија се догодила у време „мира“, у „просвећеном“ периоду изградње фашистичке Албаније. Један од ликова у том „филму “ био сам и ја.Променио сам позицију и сео за други сто испред . Помало збуњен, успео сам да разликујем тужне девојке, узбуђене дечаке, али и младе људе који су отвореним очима преносили изненађење, до границе неверице.
Неколико минута размишљања било је довољно да многи од њих затраже више детаља о страшним епизодама живота деце диктатуре, и не само то. У међувремену сам успео да повратим своју емоционалну равнотежу и осетио сам спремност да разговарам са тим младим људима, о њиховој неизвесности или перцепцији о шокантним доказима документарних, за њих непознатих и незамисливих догађаја.Непрестано сам се молио: Господе Исусе Христе помилуј ме грешног . Зачудо, почео сам да осећам олакшање… причати пред тим девојкама и дечацима о проживљеним патњама, нецензурисано, неуцењивано, била је нека врста „освете“, и „куповина “ мира за претрпљене злочине. Колико сапатника никада није имало среће да поделе свој бол са другима?
Колико су ока затворили у логорима или иза решетака затвора, а да нису могли да уживају ни један дан у слободи? Колико је деце умрло трагично у силосима-шталама, окруженим бодљикавом жицом, од глади или хладноће? Па, био сам привилегован. Заиста, осетио сам срећу у том тренутку. Оријентација, невидљива сила Божанска , дала ми је право да сведочим у њихово име.Не као Епископ Иринеј него као обично Скадарско дете Илија .Не као неко ко је изучавао од Скадра ,Атине ,Новог Сада ,Сремских Карловаца и престоног Београда богословствовање и философију већ као један од ове моје мале браће ,скадарских сапатника .Као један мали и последњи Илија .…Олакшање, али истовремено и туга, два сата касније,када смо напустили логор уз срдачну захвалност српске деце, која су потом појурила ка својом слободи . Тако је сунце наставило своје незаустављиво путовање ка свом западу , а ја сам осетио да ме поздравља одозго. Усамљени бели облак јурио је да што пре напусти плави простор.Мој друг Милош Црњански читао ми је бескрајни плави круг а ја сам онако дечачки почео да га ,кроз сузе рецитујем деци Скадра одлазећи из велике казнионице .
….Топлина тог дана стопила се са сликама стотина хиљада српских жртава које несигурно лутају лавиринтима заборава и равнодушности. Њихови гласови у Божанском свемиру личили су на звуке небеске симфоније која се скромно придружила искреном и узбудљивом приповедању ликова тог дана.Са кула дворца запуштености поновио се рефрен ускраћене слободе и изостанка правде. Ти звуци су носили охрабрујуће позиве гласова сећања…!……Не заборавимо, никад не заборавимо шта се догодило. Не можемо ићи ка светлости а светлост је Истина , а да претходно не осветлимо таму, у чијим смо рушевинама већ пола века принуђени да се грчимо и пузимо.
Дугујемо то себи, дугујемо стотинама хиљада жртава које нису успеле да преживе страхоте диктатуре, дугујемо то тренутно конфузној перспективи деце која су рођена и одрастају у у нашој отаџбини отиманој нам годинама.У тим тренуцима можда би ми од силне туге и срце препукло али бити Епископ значи и бити пастир добри. Запојао сам са том децом Христос воскресе из мртвих смертију смерт поправ …и облак туге ,облак чамотиње, облак унинија тренутно је нестао .Одлазећи из овог земаљског пакла сву нашу децу све борце ,све оне који су се ту нашли поздрављао сам тим вечним поздравом који ће нас спасити у дан суда. Многи ће ми замерити што им нисам беседио и рекао неку реч утехе. Можда и сам себи замерам али мелодија химне Победника Христос Воскресе је надвивнија беседа свих беседа …
Недуго после боравка Епископа Иринеја и ослобађања преко 700 Српских заробљеника -жена и дјеце ,отпочео је општи напад на Српске устанике. 22 .мото механизована бригада италијанских фашиста на челу са Франком Јерођоникем потпомогнута њемачком 69 .брдском бригадом као и 2 .бригадом Мирдитске вулентарске групе из више праваца напала је Пуку и Дањски брод .Користили су и авијацију .Са старог аеродрома у Подгорици подигнуто је шест Штука МСШ 12 .Италијански вођа Бенито Мусолини наредио је да казнена експедиција у крви угуши устанак Срба у Албанији не штедећи ни жене ни дјецу .
( наставиће се )
