Пише :Дејан Бешовић

Након инвазије на Албанију од стране Италије у априлу 1939. године, 100.000 италијанских војника и 11.000 италијанских колониста населило се у земљи. У почетку је Албанска фашистичка странка добила значајну  подршку становништва, углавном због припајања Косова и других територија насељених Албанцима након  освајања Југославије и Грчке од стране сила Осовине у пролеће 1941. Бенито Мусолини похвалио се у мају 1941. групи Албански фашисти да је створио Велику Албанију коју су дуго жељели националисти из Тиране. Албанска фашистичка партија на челу са Тефиком Мборјом имала је снажну подршку међу становништвом земље након анексије Косова.Неколико група које су предводили Баба Фаја Мартанеши, бивши официр жандармерије Гани-бег Криезију, комуниста Мустафа Ђиниши и десничарски политичар Мухарем Бајрактари. Покушај уједињења тих група у једну организацију предузео је мајор Абаз Купи, демократски политичар, који је створио тајну  организацију звану Фронт јединства. Овај фронт, који се повећао у року од неколико месеци, сломљен је у априлу 1941. године након пораза Југославије и Грчке. Неки од његових чланова прешли су у колаборационистички блок , неки су ухапшени, а неки други побјегли у планине. Ратовање је на неко вријеме престало.Мехмед Шеху у књизи „Албанија у ослободилачким ратовима 1941-1945 “ – Тирана ,Комитет Албанске партије рада 1966 .године  пише :

Војо Кушић је био знаменити предратни спортиста и фудбалер .Стадион у центру Скадра се од 1955-1991 .године звао његовим именом а касније је преименован у Лоро Борић .Он је био познати спортиста и спортски радник ,први професор физичке културе у Зогуовој Албанији . У архиви Bashkia Shkoder -Среза Скадра, готово у свим расположивим документима од 1918-1957 ф.бр.88/16 помиње се Војо Кушић као знаменити спортиста и устаник против фашизма ,Србин из

Скадра .Комунистичка Партија Црне Горе декретом од 28.новембра 1956 .г. забранила је да се ,горе наведени Војо Кушић спомиње у Црној Гори ће“због кварења међунационалних односа и међувјерски толеранције “ .Истим декретом забрањено је спомињање :хероја народа Генерала Петра Булатовића ,Василија и Владимира Шантића ,Јордана Мишовића,Ива Јованова ,Бранка и Василилија Кадића ,Лора Борића ,Ћазима Каписазовића ,Драга и Јака Брајовића ,Епископа Иринеја Банушевића ,Атанасија Банушевића ,Лазара Драга и Риста Силића и још многих других значајних српских личности из Албаније .

У тексту „Албански Стадион у Скадру „Лоро Борић” носио је име српског војника из Албаније Воја Кушића 27.фебруар 2016 .године на страни 2 .дневник Телеграфи аутора Џафера Халуновића каже се : Данашњи стадион Скадра некада је носио име српског војника рођеног у Враки -Војислав Кушић, Албанцима познат као Војо Куши, био је Србин који је учествовао у Другом свјетском рату и после погибије у бици против италијанских фашистичких освајача у Тирани, проглашен за народног хероја у Албанији и Југославији.И то је био разлог да је стадион добио име по Кушићу који је херојски пао у борби са Италијанима у вријеме док је Дуче био на челу Италијана.Кушић је рођен 1918. године у Враки, код Скадра. Припадао је српско-мањини. Првобитно се презивао Кушић, али због државне политике краља Зогуа да у свом ‘Краљевству’ не дозвољава „страно“ презиме, породица Кушић је преименована у  презиме у Куши.У вријеме када је његов суграђанин Војислав умирао од последица италијанских метака, Лоро је играо за Лацио, омиљени клуб диктатора Бенита Мусолинија, који је Албанце сматрао грађанима другог реда.Са доласком нове ере „слободе“, стадион је 1990. преименован у Лоро Боричи .

Фердинанд Милоне – географ и предавач на Универзитету у Напуљу и Риму –ибјавио  је 1942. есеј под насловом „Албанци и Албанија“ у часопису „Путеви Италије“.  „Народ у Албанији је подијељен на различите ,нације и вјероисповијести. Подложан утицајима Рима и Византије, којима су више од четри вијека доминирали муслимански освајачи, ова популација има изразито три главне вероисповести: католичку, православну и муслиманску. Међутим, овај трио вјеровања није нарушио јединство народа. Очигледно је да је потпуна толеранција муслимана и католика, да бисмо разумели ко је заправо албански народ, најзначајнији елемент разлике је онај лингвистички“, написао је он. Сами Албанци 1942.годинд  били су заведени у Стејт Департменту САД-а као  тачка пет.Извјештај Стејт департмента стр.пов 66/1942 ./12 тачка 5. наводи  :Чак и у Америци Албанци су сматани петом колоном . Албанију је 1942.године тотално  окупирала Италија. Двојица лидера Албанаца Америке, Фан Ноли из „Ватре“ и Косте Чекрези из „Алкпиерија е Лире“, сједјели су и разговарали у албанској цркви у Бостону, како би поставили јединствен народни  фронт уз подршку Америке. Фаик Коница није учествовао , јер није подносио ни Нолија ни Чекрезија. Међутим, Ноли и Коница на челу уједињеног фронта жељели су да се  Зогу, који је живио у Лондону стави на чело отпора . Чекрези није могао да поднесе Зогуа, који га је једном у одсуству осудио на смрт. На дугачкој црквеној трпези сједјело је 12. јула око 15 људи. Колико год Зогу био лош за Албанију, посао је да га још једном поставимо на чело националног покрета за формирање владе у егзилу“, рекао је Фан Ноли. Чекрези је рекао да Америка ,Велика Британија и Совјетски Савез нити било ко од њихових савезника не сматра Зогуа легитимним представником Албаније  . Чекрезијеве ријечи су изазвале Нолија и крв се загријала. Ноли је ударио песницом по столу, док је Чекрези реаговао: „Да сада  вичете и тучете шакама  по столу, моји знају да ударају јаче од вас“. Од овог састанка није било ништа корисно. Док је Ноли, и прије и касније, подржавао комунисте,Черкези је подржавао националисте . Премијер Албаније Мустафа Кроја у часопису Фашизам у Скадру 11.априла 1942 бр .77 стр.1 .пише уочи Српског устанка у Враки :

Године 1942. краљ Албанаца био је Виктор Емануел Трећи, док сам ја премијер . Посјетио сам  Косово у марту ове године“  У говору одржаном у Пећи, према речима Еугена Мерлике, часопис Фашизам Скадар 12.април бр.78 .стр 3  -Кроја је рекао: „Као Албанац, долетио бих овамо од првог дана када сам бесмртни час племена Арбанон хтио да вратим ове благословене године од Бога Великог, ономе који припада: албанском народу. Као Мустафа Кроја, који није са земљом и носио много за овај народ Косова, ја јесам  иначе носио у срцу свој албански народ Косова. Сузе крви 30 година заредом, муке и спасења ваших  синова, живио сам духовно са тобом Косово , међу вама  Албанцима, мојим сународницима, који су ми прилијепили црни печат, јер сам показао саосећање са Италијом и Бајрам Цуријем, и са Митровицом.То не можете  порећи, сва моја симпатија, моја искрена симпатија, била је везана  за Рим, јер је то била и јесте симпатија која има своје коријене у нашој безграничној љубави према Косову, према Косову, према Косову. Не могу да поднесем и не могу да живим  са српским окупаторима са  Београдским  крвницима моје браће Косовара. Зато сам, јесам и увек ћу бити италофил. Италофил не за лични интерес, већ за идеал, италофил без палата и властелинства. Тачно је да је Косово албанско, истина је да Косово више није ни ‘јужна Србија’ ни ‘Метохија’, него се зове Приштина, Призрен, Пећка и албанска краљевина, захваљујући уједињењу државе ми смо италијански фашисти, тако да сам поносан на своје жигосање, чак и на ово што је Итало  не криви ме уопште. За човека који нема других амбиција осим остварења идеала, нема веће сатисфакције него да докаже овај идеал“ .

Већ 23 .априла 1942 .године на 30-ту годишњицу  ослобођења Скадра под водством краља Николе Првог  Петровића – Његоша скадарска група на челу са генералом  Петром Булатовићем у рано јутро из Куле Рашке ,древне престонице српских краљева и царева покренули су опште народни  устанак . Претходне вечери у кући Крстовића седмовјековних свештеника ,старосједиоца и старјешина Куле Рашке : Ђуља Јованов са синовима Васом и Ивом ,Павло  Булатовић са синовима  Митром и Драгом  ,Никола Крстовић  са браћом Јанком и Станком и Блажом ,Драго, Васо и Јако Брајовић , Владимир Кушић са браћом Бранком и Војиславом ,Леко Шантић са синовима Владимиром ,Василијем и Николом ,Тодор Мишовић са синовима Савом ,Васом и Јорданом,браћом Рогановић ,браћом Пелевић ,браћом Златичанин ,браћом Шоћ те породицама :Мартиновић ,Матановић ,Цеклић,Штиркић,Секулић,Вуковић ,Ајковић ,Башановић ,Ђуретић ,Николић ,   и још многим другим  Врачанима ,“откопали су ратну сјекиру “ . О томе Душан Пророковић пише у зборнику  Сећања на Устанак у Зети  1942 .године -Чикаго 1990 .г. на страни 6-23  : Тог ведрог јутра изнад Куле Рашке древног духовног седишта Враке почело је нешто величанствено . И краљеви војници и про-комунистичке вође наоружани су кренули да по други пут у 20 .веку ослободе древну српску престоницу Скадар на Бојани . Око 350 војника под командом искусног пуковника Петра Булатовића ,напали су и разоружали неколико десетина италијанских окупатора  .На речици Враки у Грилу  налазила се италијанска ратна кухиња у конфискованој кући породице Ајковић .Кућа је заузета без отпора. Сва села и насеља  од Каменице ,Ивановића , Ба алшића,Ливадица ,Петрушана ,Куле Рашке ,Котрабудана ,Ферезе ,Грила ,Омаре ,Старог и Младог Борича ,Котрабудана ,Старог Штоја ослобођени су без борбе . Додуше карабињерска станица у Старом Штоју ,чији командант мајор из  прве  одбране Скадра  Еугенио Туци са око 16 војника одбио је да се преда ,тражећи преговоре са Српском скадарском групом .Када су Срби запуцали Туци је затражио да се састане са Пуковником Петром Булатовићем . После пола часа Туци се предао а предао је и залихе хране и оружја које је имао . У Старом Штоју устаницима су се придружили и локални Муслимани -Срби који су себе звали Подгоричанима а који су се ту населили после берлинског конгреса 1879 .године  .Ћазим Каписазовић ,Алит Халуновић ,Наим Стринић ,ГанијаКористовић  ,Алит Фетовић ,Гано Аџагић ,Ферид Керовић,Бећо Покрклић , придружили су се ,са својом браћом и синовима ,Српским устаницима . Око подне 23 .априла 1942 .године центар древне српске престонице  Скадра на Бојани готово без борбе био је освојен „.Овдје морамо направити паралелу априлског српског  скадарског устанка са српским 13.-то јулским устанком у Црној Гори када су руку под руку националисти и комунисти ослободили готово цјелокупну Црну Гору . Друга ствар која упада у очи је индолентност и незаинтересованост албанског локалног католичког становништва да пруже отпор Србима православцима и Србима муслиманима који су истине ради били у том временском периоду ,већинско  становништво како у Враки тако и у самом граду Скадру . Трећа ствар која је аутору овог текста скренула пажњу су догађаји око  Српске Православне Цркве Светог Николе и Српског гробљем у Скадру ( данас је ту регионални клинички центар Скадар прим .аутор  ) .По уласку у Скадар Ћазим Каписазовић са групом Срба муслимана отишао је да обиђе ову светињу као и гробље . О томе је аутору овог текста у мају 2014 .године свједочио Скендер Исуфи (његово српско име Сафет Аџагић ) на српском језику -датовано и пагинирано /тонски запис Архив  МСП Републике Србије -Народна Библиотека Србије -препис Дејан Бешовић 101 / 11/2014 : Чим смо дошли на горњу пјацу гдје је данас Болница скадарска ,ушли смо у порту цркве испред које је било српско гробље . Црква је била претворена у римо-католичку .Све иконе и реликвије биле су разбацане у једном напуштеном гробу иза цркве . Било је ту мноштво одежда ,икона књига ,реликвија ( мисли се на сасуде прим.ibid ). Умјесто икона довучена је статуа Светог Николе из Францисканског манастира у центру Скадра .По одобрењу мајора Ћазима Каписазовића све те ствари натоварио сам на два коња и пренио у своје двориште у Штоју спустивши их напуштени бунар и тако их сачувао од сигурног пропадања .Са тугом и сјетом  се сјећам труда моје мајке Назије која се толико трудила да очисти Крст који су Латини оштетили у самом његовом дну јер како ми је касније рекао један католички свештеник из Скадра то није био прави крст је му ноге нијесу биле прекрштене “ . 

Ослободилачкој војсци Скадра састављеној од Срба православаца и муслимана почели су да се придружују и албански прогресивни и сиромашни средњошколци и пољопривредници  . Велики проблем није био у самом Скадру већ у варошици Пуки гдје се налазио концентрациони логор за Србе и нешто Јевреја . Тај логор је још средином 1940 .године формирао капетан четри Мирдитска барјака  Марк Ђонмаркај,некадашњи велики „пријатељ “ Срба у Скадру ,Љешу и Космету . Ђонмаркај се ,по нама доступним подацима ,није много освртао на град Скадар и Враку ,већ је само силазио у град да нешто отме са својим Орошанима и одмах се повлачио у Мирдитске планине . Он је имао око 5000 војника увијек спремних да нападну Српски живаљ од Ороша до  Тузи и Фундине ( данас Црна Гора ) .Године 1942. убијен је и Балто Стамболи, који је био убица Луиђа Гуракућија. Делавер Поћи ратни командант Скадра  ће записати године 1955 .у сепарату О устанку 1942  године -АПР Скадра -Скадар 33.стр  : Прича се да се његово убиство догодило овако: „После италијанске окупације Албаније, доласком господина Мустафе Кроје, затражио је од италијанске владе да осуди Балтс Стамболија за убиство, а казну да настави да служи у Албанији. Италијанска влада се сложила и довела Балта у Драч, одакле га је полицијски ауто одвезао, а тамо га је одвезао на безбједну локацију  Фидра Стелација. Био је заробљен у кући у којој су га чувала тројица -четворица албанских полицајаца, једног дана, када је наводно покушао да побјегне, полицајци су га упуцали и испразнили му аутоматску пушку у стомак, а да га нису одвели у болницу.Вјероватно је тако наредио Мустафа Кроја, јер му је Балто  одмах нанио бол убивши му ујака . После 2-3 дана након пуцњаве, Балтон  је умро од инфекције, умро је од болова “ како је записао Верлаци . Мустафа Кроја је ову причу испричао Николи Кољу Радовановићу , оцу писца Фрица Радованија (који ју је касније чуо од своје мајке Викторије). „Учинио сам ово Балтону, јер си толико дуговао мом ујаку  Луиђу Гуракућију.“ Шефкет Верлаци „Срез Скадарски  у доба фашизма “ -Тирана 1990 .године ,Академија наука Албаније стр .9 .

Наредног дана ослободилачка Скадра на челу са пуковником Петром Булатовићем ,ојачана и Албанцима који нису били анти-српски расположени кренули су преко Дрима ка Пуки.  Узгред су заузели Тарабош ,стару царинарницу и Балшићки трг испред Скадарске тврђаве . Неколико десетина рома предвођених Делавер Поћијем упутили су се ка врху тврђаве .На јужној  страни придружили су им се Бушати који су трабакуљама прешли надошли Дрим . Група од око 50 -так италијанских војника била је изолована на самом врху тврђаве .По процјени Ћазима Каписазовића они су морали да се предају у наредних 48 часова јер им је понестајала храна. Освајање Скадарске тврђаве 1942 – архив града Скадра 9-6-1942 .године ф.4. пп .90

                         (наставиће се )