Пише: Дејан Бешовић

Настојећи да придобију албанску подршку италијанској владавини, Гроф Галеацо Ћано и фашистички режим подстакли су албански иредентизам у правцима Косова и Метохије  и Чамерије која се простирала од Јањине до Голема у близини Драча . Упркос Ђакомонијевим увјеравањима о албанској подршци с обзиром на обећано „ослобађање“ Чамерије, албански ентузијазам за рат је изостао. Војници неколико албанских јединица ангажованих у борбу током почетка Грчко-италијанског рата (1940–1941) заједно са италијанском војском углавном су „или дезертирали или већином побегли“како пише Франческо Ђакомони у специјалном извјештају Бениту Мусолинију стр.пов.7-54-41:Ђакомони даље наставља  :  Извјештавамо  да су албански агенти регрутовани прије рата дјеловали иза грчких линија и вршили саботаже, али их је било мало. Подршка Грцима, иако ограничене природе, долазила је прије свега од локалног грчког становништва које је топло поздравило долазак грчких снага у јужне области Албаније.Ми имамо тродупли проблем .Са Грцима на југу у Химари ,са групом Срба на сјеверу и са Албанским комунистима у централној Албанији .Суочени са аграрним и углавном муслиманским становништвом  које је било под надзором безбједносне полиције краља Зогуа Првог , албански комунистички покрет привукао је мало присталица у међуратном периоду. У ствари, земља није имала пуноправну Комунистичку партију прије Другог светског рата. Након што је Архиепископ  Фан Стилијан Ноли 1924.године побјегао у Италију, а касније и у Сједињене Америчке  Државе, неколико његових љевичарских штићеника емигрирало је у Москву, гдје су се придружили Балканској конфедерацији комунистичких партија и преко ње коминтерни, удружењу међународне комунистичке партије. Коминтерна је 1930. године послала Алија Климентија ,апослвента медицинског факултета у Москви ,у Албанију да организује комунистичке ћелије. Међутим, Албанија није имала радничку класу на коју би се комунисти могли ослонити за подршку, а марксизам је привукао само мали број западно образованих тоскијских интелектуалаца и сељаке без земље, рударе и друге особе незадовољне застарјелим друштвеним и албанским економским структурама. Париз је постао средиште албанских комуниста све док нацистичке депортације нису десетковале њихове редове након пада Француске 1940.године .На идентичну ситуацију наилазимо у Враки и Скадру међу српским живљем . После велике сеобе Врачана 1933/34.године , веома мали број интелектуалаца је остао како у Враки тако и у самом Скадру .Готово цјелокупна интелектуална елита Враке на челу са Академиком др Николом Вучићем,преселила се у Београд .И ако биљежимо посјете Николе Вулића ,Василија -Цица Поповића ,Радивоја Беровића и других свом родном крају а који су то чинили  у друштву Јована Дучића и Милоша Црњанског а раније и Алексе Шантића и Милана Ракића ,оне нису могле имати неког значајнијег утицаја на Српски народ у Скадарском срезу .Битно се осврнути  на утицај моћних  мирдитских и корчанских  првака из Ороша и Мборје према Србима у њиховим енклавама  .

Тефик Мборја је рођен 1888. године у Мборју , Манастирски вилајет , Османско царство (данас Албанија ). Мборја је био члан парламента током међуратних година. Упорни противник Ахмета Зогуа , подржавао је Фан Нолија . Мборја је био Нолијев представник и амбасадор  у Риму од 1924. године. Био је задужен за успостављање дипломатских односа са Совјетским Савезом , те је због тога комуницирао са совјетским представником у Риму Константином Јурањевим.  У Италији се спријатељио са породицом грофа Галеаца Ћана .  Студирао је право у Риму. После  инвазије италијанских снага на Албанију 1939. године, Мборја је именован од стране албанског привременог комитета за новог жупана покрајине Корче . Када је основана Албанска фашистичка партија у року од мјесец дана након инвазије, краљ Виктор Емануело Трећи је именовао Мборју за генералног секретара партије . Главни критеријуми иза његове номинације били су везе са породицом Ћано коју је гајио од  1920.гидине  Као генерални секретар Албанске фашистичке партије Мборја је био укључен у владу Албаније као министар по службеној дужности. Мборја је могао да оствари одређени степен политичког утицаја на владину политику кроз свој положај у влади. Међутим, италијански фашисти су задржали право вета на акције албанске странке, а рад Мборје је надгледао Ђовани Ђиро -генерални инспектор партије и најближи сарадник Бенита Мусолинија . У теорији, према његовој званичној биографији, Мборја је требало да буде укључен у руководство Италијанске фашистичке партије , мада није било јасно у којој функцији. 29. маја 1939. именован је за члана Италијанске коморе фасцеса и корпорација, као и Централног савјета за корпоративну економију.Мборја је био главни и одговорни уредник часописа „Фашизам “ који је излазио као недељник у Тирани .Теофан Стилијан Ноли боље познат као Фан Ноли рођен је на Бадњи -дан 6. јануар 1882.године .Био албанско-амерички писац, научник, дипломата, политичар, историчар, говорник, и оснивач Албанске православне цркве, који је служио као премијер и регент Албаније 1924. године.Фан Ноли је поштован у Албанији као шампион књижевности, историје, дипломатије, новинарства, музике и националног јединства. Играо је важну улогу у учвршћивању албанског као националног језика Албаније, са бројним преводима ремек дјела свјетске књижевности. Његов допринос књижевности на енглеском језику је такође многострук: као научника и аутора серија публикација о Скендербегу, Шекспиру, Бетовену, религиозних текстова и превода.Фан Ноли је стекао  образовање на Харварду и био рукоположен за свештеника 1908. године, успоставивши тиме Албанску цркву и уздигнувши албански језик у свештену употребу. Кратко је пребивао у Албанији послије декларације о независности 1912. године. Послије Првог свјетског рата, Ноли је водио дипломатске напоре за поновно уједињење Албаније и примио подршку америчког предсједника Вудро Вилсона. Касније је имао дипломатско-политичку каријеру у Албанији, успјешно водећи албански покушај за учлањење  у Друштво народа.

Као од угледне фигуре која је остала критична према корупцији и неправди у албанској влади, од Фан Нолија је тражено да води Јунску револуцију 1924. године. Он је онда служио као премијер док његову револуционарну владу није срушио од Ахмед Зогу. Прогнан је у Европу и стално се настанио у Америци 1930. године, стекавши америчко држављанство и прихвативши крај свог политичког ангажовања. Провео је остатак свог живота као академик, вјерски вођа и писац.Упркос својим напорима да реформише земљу, Нолијев „Програм у двадесет тачака“ није био популаран, и његова влада је срушена стране од групе лојалне Зогуу на Бадње вече исте године. Двије седмице касније, Зогу се вратио у Албанију, а Ноли је побјегао у Италију под пријетњом смртне пресуде. Вратио се у САД 1932. године и формирао републиканску опозицију Зогуу, који се отада самопрокламовао као краљ Зог Први .После окупације Албаније 1939. године Фан Ноли је одржавао контакте и са фашистима и са комунистима ,покушавајући да одржи добре односе и са једним и са другим. Ноли ће записати у својој прокламацији 24.јуна 1940 .године :

Можете изабрати било коју вјеру, коју сте наслиједили од предака или која вам се свиђа, али не можете изабрати другу националност и борити се против своје, а да вам се на чело не стави велики печат „издајице”.Ово ће постати девиза како Албанских фашиста тако и албанских комуниста ,ма гдје они живјели до данашњег дана  .Британска списатељица и албанолог Едит Дурхам у изабраним списима Албанија од 1940-1950  каже у отвореном писму Британској круни : Нафта је уништила Албанију. Вјеровало се да постоји у великим количинама. Мудри свештеник Фан Ноли сматрао је да је боље да Албанија неко вријеме остане сиромашна него да даје велике концесије за нафту страним силама. Други су фаворизовали брзо богаћење. Ахмет Зогу из Матја , сада познат као Краљ Зогу и ривал Фан Нолија за предсједника, обећао је велики уступак Англо-перзијској нафтној компанији и Италији. Добио је подршку Велике Британије и Англо-Персијанац је почео да досађује народу .У знак сјећања на свог сина Обрија Херберта, Елизабет Лејди Карнарвон је започела свој племенити рад. Опремила је болницу у Валони, изградила и опремила библиотеку, послала извиђача да покрене извиђаче, који су били веома популарни, и почела са радом против маларије. Британски официри су постављени за обуку жандармерије. Све је изгледало добро.,

Укратко, ово је тужна прича о малом и фином народу који жели само да живи свој живот на својој земљи. Уколико дође до даљег распарчавања њихове земље, пријети им нестанак, јер им ниједан сусјед није показао никакву милост. У годинама када сам живјела међу њима, Албанце сам сматрала лојалним, захвалним и љубазним. Да су веома интелигентни доказује и чињеница да су они који су успјели да дођу у Енглеску на школовање стекли добре дипломе на Лондонском универзитету. Њихови прелијепи сребрни радови и фини везови показују да су умјетници Балкана. Не дозволите да их принесете као људску жртву било да умирите наше непријатеље или умилостивите наше савезнике.Аспирације према Албанцима имају не само Италијани ,већ и Грци и Срби .Молим Вас помогните све што је албанско било оно фашистичко ,комунистичко или демократско “ завршиће свој апел Едит Дурхам ,која је имала пословне контакте са Мирдитским поглаварем Марк Ђонмаркајем и Шефкетом Верлацијем .

Шефкет Верлаци је рођен 15. децембра 1877. у Елбасану , Манастирски Вилајет , Отоманско царство , садашња централна Албанија , у мјешовитим албанско-турској  породици. Године 1922. Верлаци је био највећи земљопосједник у Албанији. Био је вођа Албанске прогресивне странке, највеће конзервативне странке у Албанији, која се одлучно противила било каквој аграрној реформи којом би се смањила власничка имовина. Прогресивна странка је укључивала неке вође кланова у северној Албанији и истакнуте муслиманске земљопоседнике као своје чланове

Наиме ,највећи земљопосједник и Албанији Шећкет Верлаци преко амбасаде Уједињеног краљевства извозио је месо за Велику Британију а са Краљицом Елизабетом Првом био у веома срдачним и пријатељским односима . Презиме Верлаци се различито пише у различитим изворима :Верлаци, Варлаци, Верлакхи и Велакхи као и његово име -на његовом надгробном споменику је написано као Шевкет). Постоје мишљења да његово презиме потиче из периода Млетачке Албаније, када је Млетачка Република владала дијелом територије која данас припада Албанији.Породица Верлаци је била једна од највећих земљопосједника у Албанији почетком 20. вијека. Верлаци  лидер Албанске прогресивне странке, највеће конзервативне странке у Албанији, која се оштро противила аграрним реформама које би смањиле површину земљишта у власништву земљопосједника. Чланови Напредне странке били су племенске вође из северне Албаније и истакнути муслимански земљопосједници.Крајем 1922. године, Зогу Први  од Албаније се вјерио са Верлацијевом ћерком и добија Верлацијеву подршку и мјесто предсједника владе, које  је био приморан да уступи почетком 1924. Верлаци је био на месту председника владе до почетка јуна 1924. године, када је побјегао у Италију . Режим који је предводио Фан Стилијан  Ноли осудио га је на смрт и конфисковао му сву имовину.Када је Зогу крунисан 1928. године, раскинуо је веридбу са Верлацијевом ћерком и постао  Верлацијев  непријатељ.

Након инвазије на Албанију од стране фашистичке Италије, Верлаци је 12. априла 1939. именован за предсједника окупационе владе у Албанији. Од 12. до 16. априла, све док италијански краљ Виктор Емануел Трећи  није прихватио албанску круну, Вераци је био шеф државе од 1939 -1941 .године .Овај поданик фашистичке Италије и један од идеолога Велике Албаније био је посебно суров према Српском народу .Његова политичка каријера и мисија била је распарчавања Краљевине Југославије и припајање јужне Србије -Косова и Метохије великој Албанији .Његов син  Др Исмаил Верлаци, председник Националног комитета Албаније и вођа Албанске прогресивне странке   рођен је 1917. године на Крфу. Студије је завршио у Италији, гдје је године  1939. дипломирао економију и трговину на Универзитету у Риму. Почео је као министар иностраних послова гдје је достигао чин вицеконзула Краљевине Италије . Први пут је изабран за предсједника Савјета министара 1924. и поново 1939.године  Представљао је област Елбасан у свим законодавним тијелима од 1919. до 1943. године.Крајем  1939. др .Исмаил Верлаци доноси чувену Елбасанску резолуцију у 20 тачака која ће године 1967 .послужити Енвер Хоџи за коначни обрачун са мањинама у Албанији са нагласком на Српску мањину .

                      ( наставиће се )