Пише:  Дејан Бешовић

Василије  и Бранко Кадићи , познати као Кадије, потомци су породице Кадић која се након убиства књаза Данила населила у Враки . Василије  је био организатор фебруарских демонстрација 1942. године. Тада је погинуо у обрачуну са црнокошуљашума . Бранко је јуначки водио борбу из опкољене куће са још двојицом другова и био слављен као јунак  народа . Војин Кучевић, тамо познат , студирао је на Београдском универзитету, учествовао у Јулском устанку 1941. у Андријевичком округу, а био је један од пратилаца Душана Мугоше априла 1942. на путу из Албаније у Врховни штаб НОВ и ПОЈ. Војин Драговић-је био секретар партијске ћелије у Паручу крајем 1941. и почетком 1942. године, Марија Кули је рањена у фебруарским демонстрацијама 1942. године, а Ћазо Каписазовић-Каписузи је био и један од вођа илегалног народноослободилачког покрета у Скадру. Од исељених муслиманских породица из Подгорице и околине, а који живе у Скадру и околини, према подацима њихових сродника, добили смо податке за 47 породица, и то: Мећикукићи, Галићи, Пепићи, Абљак, Никшићи, Мушовићи, Хаверићи, Стрикинић, Голуновић, Симићи , Булићи, Ћекунићи, Алибалићи, Паловићи, Банковићи, Лекићи, Османагићи, Ђурбузовићи, Борчићи, Станковићи, Музуровићи, Мемићи, Бибезићи, Денићи Водопићи, Аливодићи, Крнићи, Писачићи, Турирани, Турановићи, Хасовићи, Керовићи, Омершејевићи, Мелевићи  Лукашевићи , Лачевићи, Љуце, Олановићи Аркиши, Мандићи, Дервишевићи ,Дервани ићи  Мустајгрудићи , Абанаџовић, Љумановић,Љуљановићи,Покрклић њих укупно 130 , су били под непосредном командом Генерала Петра Булатовића у Седмој чети Ослободилачке војске Скадра. Заједно са Видом Марковим Крстовићем ,Заком Шуњевићем ,Илијом Решетарем ,Ђоком Николићем,Браћом Илијом и Павом Поповићем ,Иљом Контићем ,Живом Брајовићем ,Дањом Башановићем,Владом Башановићем ,Гаљом Башановићем ,Стевом Башановићем ,Каром Љубовићем ,Луком Крстовићем ,Гавром Нешковићем ,Ђоком Мартиновићем ,Заком и Јанком Златичанином ,Драгом и Видом Брајовићем ,Илијом и Ваком  Пелевићем ,Ђоком Лукачевићем,Атанасијем Банушевићем,Луком Банушевићем ,Павлом Банушевићем ,Чедом Банушевићем  те Ромима Делавер Поћијем ,Керим Поћијем ,Браком Поћијем,Јунуз Илијазом ,Хертом Илијазом ,Браком Илијазом ,Вранушим Дедушићем  имали су задатак да неутралишу нападе Мирдитских Малесора који су се из Правца Пуке спремали да изврше контраофанзиву уз помоћ италијанске фашистичке милиције.Што се тиче наоружања ова чета имала је на располагању 33 пушкомитраљеза ,190 аутоматских пушака 18 полуаутоматских ,205 ручних бомби ,98 ручних граната и 203 пушке југословенске производње ,као и 2 бестрзајна топа 76 мм .Генерал- пуковник Делавер Поћи командант Скадарске мјешовите бригаде  у књизи „Јединствено против фашистичког окупатора у Скадру и околини 1942 .године “  –Скадар 1992,изд   –Скадарска Башкија стр 7-17 записаће :

Прва, друга Југославија су у својој унутрашњој структури имале поједине јаке етничке групе чији је заједнички именитељ била мржња према држави, али и према српском становништву. Међу тим групама била је и албанска чији је велики број припадника за све вријеме трајања Југославије радио на реализацији идеје о „природним и лингвистичким“ границама, то јест на идеји стварања такозване Велике Албаније. 

Дејан Бешовић у раду „Етничка Албанија између мита и стварности – Балканолошки институт САНУ-2013.г.  св .3 .стр 22-48 ,Београд  наводи  : Идеја тзв. Велике Албаније присутна је и данас, иако Југославије нема.Прогон српског становништва, оног с којим су вековима живели, албанско становништво започело је, колико је познато из историјских 

докумената, у време Велике сеобе Срба 1690. године, да би то било на- 

стављено и у 17. и 18. веку, а потом интензивирано од 1878. године после Берлинског конгреса.

Велики прогони српског становништва организовани су у периоду од 

Прве призренске лиге године 1878. до завршетка Првог светског рата, и прдужени су кроз читав 20 век. Нарочито суров прогон изведен је током 

Другог светског рата, да би се та пракса спроводила и у периоду трајања 

Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ); тај континуирани процес је кулминисао 1999. године када је са Косова и Метохије протерано и избегло око 300.000 грађана српске националности и око 50.000 припадника других мањинских заједница. Прогон се ни тада није зауставио него је 2004. године организован још један. 

Косово и Метохија је такорећи симбол српске националне велетрагедије од 1389. године до данашњих дана. До националне трагедије 

дошло је и током Другог светског рата када се албанској елити пружила прилика да привремено реализује идеју о Великој Албанији. Током 

остварења те идеје настрадао је велики број људи, претежно оних који 

су били противници стварања Велике Албаније. Други прогон десио се на тлу Албаније када је за непуних век протерано поарбанашено и поубијано преко 750.000 Срба .О страдању становништва у једној земљи сведоче, великим делом, и државни пописи. Република Србија за сада нема прецизан попис 

српских жртава у току 20. века, осим једног, непотпуног, настрадалих 

током Другог светског рата. Једини званичан државни попис настрадалих у Другом светском рату на простору Југославије обављен је 1964. године .

Годишњак за истраживање геноцида, св. 9, 2017. стр .79 биљежи

Група аутора Страдање Срба у 20 .веку биљежи :

У Другом светском рату забележено је велико страдање српског 

народа и на територији Косова и Метохије и Албаније . После окупације Краљевине 

Југославије у априлу 1941. године, територија Косово и Метохија подељена је на три окупационе управе: немачка (Косовскомитровачки, Ву- 

читрнски, Лапски и део Грачаничког среза), бугарска (део Гњиланског 

среза, Качаник и Сиринићка жупа), и италијанска управа (главнина косовско-метохијске области). На простору Косова и Метохије створена 

је тзв. Велика Албанија чију су идеју подржавали готово сви становници албанске националности. Албанско становништво на Косову и 

Метохији прихватило је окупатора као ослободиоца, а цео чиновнички 

апарат Краљевине Југославије протеран је с тог простора након почетка 

окупације. Колаборација албанског становништва за време Другог светског рата и политика етнички чисте тзв. Велике Албаније прокламована од Италије 1941. године и Друге призренске лиге 1943. године, допринели су додатном страдању српског народа на подручју Старе Србије. Насиље и терор над српским становништвом на Косову и Метохији током Другог светског рата прате бројне слабости и недостаци: финансијска ограничења, расута и недоступна архива у Приштини и Тирани, мали број података у архивима Србије и Југославије, ограничен приступ архиви Савезног  Секретаријата унутрашњих послова и архивама других безбедносних служби у земљи, итд. – М. 

Лазић, Злочини и геноцид…, стр .145. Исто то важи и за истраживање о страдању српског становништва на Косову и Метохији током осамдесетих и деведесетих година 20. века“.

Зоран Јањетовић, „Границе немачке окупационе зоне у Србији 1941–1944“, 

Зборник радова, књ. 62–2, Географски институт „Јован Цвијић“ САНУ, Београд 2012, стр .106 Бугарска зона утицаја је 15. јануара 1942. године проширена на Лапски срез, јер су немачке трупе послате на Источни фронт. Косовскомитровачки и Вучитрнски срез су 7. јануара 1943. године, такође, прикључени бугарској зони утицаја. Срезови су остали део немачке окупационе зоне у Србији, али су били контролисани од бугарских 

трупа – Исто, 107. 

Бранко Петрановић, Југословенско искуство српске националне интеграци

је, Београд 1993, 97. Великој Албанији прикључени су четири југословенске административне јединице (дебарска, пећка, призренска и приштинска префектура) или око 

11.780 квадратних километара, а декретом од 8. октобра 1941. године око 820.000 до тада југословенских становника проглашено је становницима велике албанске државе. Стара Србија обухватала је територије данашње Рашке области, Косова и Метохије и Македоније. У Другом светском рату, српско становништво на Косову и Метохији се нашло на удару албанских формација. Прогон и физичка ликвидација 

српског становништва представљали су свакодневну појаву. После капитулације Италије 1943. године, обавештајна служба Немачке формирала је Другу призренску лигу како би уз помоћ Албанаца имала контролу над територијом Косова и Метохије. Основана је у Призрену у циљу одржања пројекта тзв. Велике Албаније. Друга призренска лига је настављач идеја Призренске лиге основане 1878. године“ .

80 

Дејан Бешовић исто стр.119 Анти српска хистерија и прогони  започели су одмах по избијању Другог светског рата.Припадници Војске Краљевине Југославије нападани су од припадника албанских паравојних формација,са територије Албаније .Нарочито суров био је прогон колониста, Врачана који је 

имао за циљ да буду застрашени и други припадници српског народа“ 

Карло Умилта, италијански дипломата, лично гледајући прогон српских

колониста, навео је у својим мемоарима Да је албанско становништво 

на почетку Другог свјетског рата у Југославији имало намјеру да истријеби цјелокупно српско  становништво на територијама гдје су заједно 

живјели“ .Изјава албанског првака Ферада-бег Драга да је дошло вријеме 

„да се истребе сви Срби“, на известан начин доказује истинитост тврдње

поменутог италијанског дипломате. 

Подстицај за истребљење српског

становништва долазио је из саме Албаније. Примера ради, тако је Му-

стафа Кроја, предсједник квислиншке владе Албаније, приликом посјете

Косову и Метохији средином 1942. године, убјеђивао албанске вође да  треба настојати да се српско становништво на Косову и Метохији што

приме одстрани: „Све старосједиоце Србе прогласити колонистима и као 

такве преко албанских и италијанских власти послати у концентрационе 

логоре у Албанији. Колонисте треба убијати.“На Косову и Метохији током Другог светског рата над српским

становништвом чињени су ратни злочини и злочини против човјечности .Милош Благојевић исто 201-220 :    Албански злочини над српским становништвом током Другог светског рата су многобројни, почев од убистава, психичког и физичког малтретирања, преко интернације и протеривања, хапшења, принудног рада, отмица, силовања, пљачкања имовине, итд. За највећи број злочина над српским народом на територији Косова и Метохије у Другом 

светском рату одговорне су албанске оружане формације и формације 

окупатора. Од припадника албанског становништва италијански окупатор је формирао полицију, полувојничке добровољачке формације и 

батаљон фашистичке милиције. Најпознатије албанске квислиншке ору- 

жане формације биле су жандармерија, милиција, Косовски пук, вулнетари, припадници 21. СС дивизије „Скендербег“, 13. СС „Ханџар“ дивизије, батаљон Друге призренске лиге и балисти. Оружане формације балиста, или тзв. покрета „Бали Комбтар“ (Национални фронт), најодго- 

ворније су за злочине над српским становништвом крајем Другог свјеског рата.„Бали Комбтар“ словио је као националистички покрет, антисрпски антигрчки, антијугословенски и антикомунистички настројен, па су зато природни савезници тог покрета били Немци и Италијани. Међутим, иако 

је био антикомунистички, то му није сметало да извесно време сарађује 

са Комунистичком партијом Албаније. Програм балистичког покрета 

усвојен је 1942. године под називом „Декалог“ и имао je десет тачака. 

Основни циљ балистичког покрета био је стварање Велике Албаније“. Шабан Полужа је убрзо ликви- 

диран, а припадници његових оружаних формација расути су на мање 

бандитске групе. 

26 

У табели коју у наставку доносимо налазе се имена 81 особе које 

су регистроване као жртве балиста. Према бази података „Жртве рата 

1941–1945“ Музеја жртава геноцида у Београду те особе су настрадале 

од припадника балистичког покрета: 

27 

За особе поменуте у овом раду поуздано се зна да су страдале од 

албанских формација или појединаца, јер су као непосредни извршио- 

ци злочина у списку наведени припадници оружаних формација „Бали 

Комбтар“. Међутим, то не значи да су сви ти грађани у списку жртве 

оружаних формација „Бали Комбтар“. Поједини су страдали у првим 

годинама Другог светског рата, када поменуте оружане формације нису 

постојале. Разлог зашто су балисти уписани у базу података „Жртве

рата 1941–1945“ Музеја жртава геноцида као непосредни извршиоци

злочина и током 1941. године је једноставан; након Другог светског ра-

та балисти су постали синоним за све албанске квислинге и злочинц

е. Због тога су чланови породица жртава, када су пријављивали своје

настрадале Музеју жртава геноцида, као непосредне извршиоце злочина

наводили балисте. Тешко је прецизно одредити тренутак када су тачно

балисти постали синоним за све албанске злочин(ц)е. Највероватније је

то било у време балистичке побуне из 1944/45. године или непосредно

после.Сва имена наведених жртава у списку пописана су током

деведесетих година ХХ вијека када је започела ревизија пописа „Жртве рата

1941–1945“ из 1964. године и тада се први пут међу извршиоцима убистава појављују балисти. Међутим, због протока времена, тешко је утврдити тачан број особа настрадалих од припадника оружаних формација„Бали Комбетар“. Ипак, не треба сумњати да је тај број знатно већи од

онога што нам тренутно показује база података Музеја жртава геноцида

„Жртве рата 1941–1945“, јер ваља поновити, пописом из 1964. године

није било предвиђено регистровање непосредних извршилаца убистава .Овдје је дошло до историјске интерполативне ,слободно речено фаталне грешке у српској науци . Нису пописане убице и творци логора у Пуке ,Берату ,Елбасану ,Каваји ,области Мирдите баш због тог и таквог уопштавања чињеница и генерализације . Генерализација је  у историјској науци веома опасан преседан који за разлику од методологије политичких наука растаче сакупљене истине и подводи их под једну „генералну раван “ . Подсећања ради политичке науке имају своју методологију која се састоји од анализе ,синтезе и крајњег циља генерализације .То се нипошто не смије примијенити у историјској науци ,јер производи субјективност, а та субјективност дисквалификује научност и тачност а самим тим често изазивају инфериорност и буде неке зле духове прошлости ,које историјска наука покушава помињањем и проучавањем дискваливиковато  .Зато ћемо се у завршним поглављима бавити осталим Албанским злочиначким фашистичким организацијама ,које нипошто нису обухватале цјелокупни албански народ .Напротив .

(наставиће се)