Пише :Дејан Бешовић
До прије једног вијека Срби су били апсолутно већинско становништво у Скадру и на сјеверу Албаније, а југ ове земље такође је био насељен православцима, пре свега Србима, Цинцарима и Грцима православцима.
Град Корча је био један од центара православља на југу Албаније и у том граду православци су били већина све до шесдесетих година прошлог вијека. Након отварања граница Албаније, после 1991. године велики број православаца је напустио Корчу, која данас броји око 70.000 становника. У том граду је након забране укидања религије, саграђен готово најљепши и највећи православни храм у Албанији.
На само 15 километара од Корче је други град у коме су Цинцари били већинско становништво све до њиховог прогона из Москопоља.
Али-паша Јањински је заједно са Тоскама, Албанцима мухамеданске вере, Москопоље палио, разарао и пљачкао у три наврата. Након последњег погрома који се догодио 1821. године у Москопољу је остало само 150 најсиромашнијих породица Цинцара, од некадашњих 72.000, колико их је до прогона живјело у овом граду. После тог последњег погрома Цинцари из Москопоља населили су се по цијелом Балкану.
Цинцари су у Москопољу саградили 24 цркве, од којих је до данас сачувано осам.
Цинцари су у Москопољу 1742. године из помоћ Српских великаша отворили Академију, претечу првог универзитета у Албанији, на којој су изучавани језици, право, историја и умјетност.
У том граду, који је до данас сачувао дио раскоши и некадашњег богатства, Цинцари су градили палате од тесаног камена, цркве саграђене и покривене каменом, имали су улице поплочане каменом, водовод и мљековод којим су са околних брда допремали млијеко у град и прерађивали га у сир качкаваљ и кајмак ,а који су касније извозили за Солун .
Једну од првих црква у Москопољу посвећену Светој Петки, саградио је Стефан Јован Трећи Балшић још 1135. године, а обновили су је 1372. године Српски жупани Дејановићи који су тада управљали Корчанском регијом и јужним дијелом Косова и Метохије.
Осим Корче, Православна црква Албаније данас има своје епархије и у Берату, Ђирокастри, Драчу и Тирани, у којој столује Архиепископ Анастасије Јанулатос , поглавар православне цркве који је у највећом мјери заслужан за обнову православља и православних храмова у Албанији. Од његовог доласка на чело православне цркве у Албанији, 1991. године до данас обновљене су и изграђене 193. православне цркве.Од 64 цркве и манастира колико их у Корчи и околини има Немањићи су за два вијека подигли четрдесетак цркава и два манастира – задужбине. Од 28 % православних колико их има у Албанији, пет одсто су криптохришћани или двовјерци, који иду и у цркву и у џамију и славе Божић и Рамазан.
Одувијек је у Корчи била знаменита заједница Срба „који говоре јужносрбијанским наречјем“српског језика . Године 1926. године у Корчи је гостовало битољско Певачко друштво „Мокрањац“ .Извели су два концерта и пјевали у тамошњој православној цркви са хоровођом свештеником Мирком Павловићем. Марија Ђорђевић модисткиња радила је у тамошњој албанској фабрици дамских шешира 1932. године. У Корчи налази и лијепо уређено српско војничко гробље, са посмртним остацима 247 српских војника погинулих у Првом свјетском рату. О гробљу је прво водио рачуна један чувар,Бранко Врачар ,чији син Прота Илија је данас старешина Саборне Цркве Васкрсења Христовог , да би бригу преузео конзулат Краљевине Србије . Српски конзулат је ту отворен у љето 1916. године, а за првог конзула је постављен Богдан Раденковић. Генерални Конзул у Корчи био је 1930. године Славко Којић, а након погибије – утапања његове супруге на Охридском језеру, замијенио га је Александар Анић.Последњи наш Конзул у Корчи био је Милан Ракић .
У Корчи је у другој половини 19. вијека живио и радио књижар Андрија Перов Детић. Он се јавља јула 1895. године као један од приложника за српску школу „Дом науке“ у Солуну. У тој српској књижарници се 1899-1904. године могао узети српски календар „Голуб“, који је излазио у Цариграду као и значајне књиге које су штампане у Београду ,Нишу и Крагујевцу .
За вријеме Првог свјетског рата 1916. године српска војна команда је послала у Корчу, као агента Богдана Раденковића. Један од главних организатора српске комитске организације је добио задатак да у Корчи и околини, створи систем обавештајаца, који ће у непријатељској позадини стварати услове за брже ослобођење српске државе. Дјеловао је прикривено као српски конзул у Корчи.
У камене дефтере Берата, града који се три вијека звао Белиград Арнаутски Београд или Стари Београд уписали су се међу првима Срби. До данас је остала сачувана црква коју је у Берату саградио краљ Милутин.
У Елбасану, у манастиру посвећеном Светом Јовану Владимиру и данас се чувају мошти Јована Владимира, владара Дукље од 999 .године . до 1016. године, коме је у Преспи, на превару, одрубио главу Јован Владислав, синовац бугарског цара Самуила, чијом је ћерком био ожењен Јован Владимир.
Овај владар, који је погубљен у 26. години је први светитељ међу српским владарима.
Почетком XX вијека Срби у Албанији имали су,као аутохтон народ 193 цркве и манастира, 76 основних и 46 средњешколских објеката 28 гробаља. Вијек касније немају готово ништа.Глобализација је повећала економске и социјалне пријетње, а њихова посљедица резултирала је грађанским ратом , са премисама вјерских, етничких и других сукоба крајем 1996. и почетком 1997 .г. у Албанији када је званично погинуло око двије хиљаде а незванично десетак хиљада становника. Неједнакост, неравноправност и сиромаштво су моћан фактор генерисања етничких и других сукоба, а њихов центар су сиромашне земље. Ове дубинске структуралне неједнакости стварају масовне осећаје страха и депримираности код људи у свим земљама, као и осећај безизлазности услед губитка животних шанси и свођења на маргине друштва .То нарочито осећа наш народ у Албанији. Стога и не чуди што су најтежи облици криминала, попут организованог и насилничког, масовних дјечијих убистава, најраспрострањенији у друштвима где постоје велике социјалне разлике и висока распрострањеност сиромаштва, незапослености, непотизма и за наш српски народ до прије једног вијека потпуне непознанице – партотократије и вјерске отуђености.
Мишљења смо да је довољно навести податак да три четвртине преосталог Српског становништва у Албанији живи од једне петине осиромашеног националног дохотка, или још упечатљивији податак хуманитарне организације Сан Еђидио по ком је 1% најбогатијих људи у Албанији 2024. године поседује веће богатство од преосталих 99% популације са тенденцијом да се та разлика и надаље убрзано продубљује.
Албанија је због све већег сиромаштва поново пред колапсом и новим ратом који с правом се плашимо неће ни заобићи наш српски народ .
