Пише:Дејан Бешовић
Српски краљ Владимир је оженивши Косару, кћерку „словенског цара“ Самуила добио у посјед територију у којој се налазио и Елбасан. Ту је Владимир имао своју престоницу, град „Албас“, Арбасан – и коначно Елбасан.Град и нахија су године 1254. припали Никеји, након побједе Никејског цара Јована Дуке Ватака, у рату против епирског деспота Михаила Другог .
Путописац Милош Милојевић у својој Хроници о Албанији 1925 .г. закључује да Елбасан, значи „бијела жена“, тј. „бијелог краља жена“ – настало по Косари, жени краља Владимира.
Историчар Ђорђе Акрополит (1217-1282) био је учитељ цара Теодора Другог Ласкариса (1254-1258), а касније је постао ректор универзитета у Цариграду. Његова „Хроника“ Никејског царства, заснована у доброј мјери на информацијама из прве руке и личним запажањима, а покрива године 1203-1261.
–Сада говоримо о Албиновом региону , која се на својој јужној страни налази одмах уз Грчку и налази се између Рашке и Деспотове земље . Алба је прилично обимна и велика регија. Заиста има ратоборне становнике, јер су одлични стријелци и копљаници. Цио овај регион напајају четири велике реке: Ерсента (Ерзен), Матија (Мат), Скумпино (Шкумбин) и Епаса (Осум). Земља је продуктивна у месу, сиру и млијеку; није много у изобиљу у хлебу и вину, мада га нарочито племићи имају довољно. Они немају градове, логоре, утврђења и фарме, већ живе у шаторима и стално су у покрету са једног мјеста на друго уз помоћ својих трупа и рођака. Имају један град који се зове Албанис који припада Латинима и Србима и из којег добијају текстил и друге потрепштине. Принц Ђорђе од Тарента, син краља Сицилије , сада има власт над дијелом овог краљевства укључујући и град Драч. То је била слободна воља земљопосједника који су га, због своје природне љубави према Французима, спонтано и слободно примили за свог господара .Поменути Алби имају језик који се разликује од језика Латина, Грка тако да ни на који начин не могу да комуницирају са другим народима осим са околним племенима на српском језику . Када је Јован Ватац из Никеје побиједио цара Јована Солунског, приморавши га да се одрекне круне, након што је заробио Јовановог брата и насљедника Димитријевог године 1246. и украо његову земљу, склопио је савез са Михаилом, али га је убрзо потом раскинуо. и кренуо са својом војском на Македонију. Као и обично, био је успјешан у овој кампањи. Касторија и Диаволи [Девол] су се предали. Албански господар Гулам, чија је жена била у сродству са Комнинима и чије су албанске снаге биле у близини Касторије, придружио се његовој странци. Михаило је тако био принуђен да апелује на мировни споразум и дао је цару Прилапу Прилеп] и Велесу [Велесу] као и Кроју код Љеша . То се догодило 1254. године.
Џон Ватацес је умро следеће године. Бугари су убрзо раскинули мировни уговор и напали земље у власништву никејског цара у Грчкој. Теодор, син Јована Ватацеса, пожурио је тамо и вратио све што је изгубио, изузев Цепаине. Тада је склопљен уговор са Бугарима. Овај цар није посједовао све добре особине свог оца. Када га је Ирена, супруга деспота Михаила, посјетила (1257) да уговори вјенчање њеног сина са ћерком цара, дао је издајнички ухапсити њу и њеног сина. Услов за њено ослобађање био је да му се да Србија и Драч. Мајкло је био принуђен да пристане да ли је милом или силом . Тада је дошло до вјенчања и цар је Никифору, свом зету и Михаиловом сину, доделио титулу деспота-
Балша је пао у бици, као и Иваниш, син Вукашинов. То се догодило 1383. године у Сардској бици . Ђорђе Стратимир Балша, син Стратимиров, тада је дошао на власт, укључио се у нови рат са Османлијама 1386. године и није имао среће, изгубивши Касторију, Берат, Крују и Драч, иако је потоњи град добио назад. и заложио га Млечанима. Његов син и наследник Балша Други је вратио град од Млечана, изгубио неколико мјеста од њих у рату, а Црну Гору поклонио Стефану Марамонтском и 1421. године умро на путу у покушају да посјети свог стрица, деспота Стефана, у Србији. Млечани су искористили његову смрт и освојили Зету. Али српски деспот им је узео све осим Скадра, Дулциња -Улвињ и Будуе -Будвеи све то дао сину свог брата Ђорђу Вуковићу 1425. године, који је касније постао деспот Србије. Под његовом влашћу Млечани су задржали само Скадар и Драч. Његове територије су постале османска провинција под његовим сином Лазаром 1458.године
Како је моћ Балшића постепено опадала, двије друге династије су почеле да се уздижу у Алби: Аријанити, које су још називали и Комненићи , и Кастриотићи. Топија и Шпанци такође су се уздигли на власт, али нису били толико истакнути као први, који су под двојицом славних јунака,Ђурађем Кастриотићем или Скендер -Бегом и његовим тастом Аријанитом Топијем Големом званим Комненовић , чак и поставили страх у срцима Османлија под Мухамедом Другим .О томе ће записати епископ Марин Бијелић у Извјештају конгрегацији за пропаганду вјере 1609 :У то вријеме, ријека Вависа (Аоус) [Вјоса] између Полоније [Аполоније] и Валоне [Влоре] представљала је границу између територија ових династија, тако да је све сјеверно до Зенте, са изузетком градова под венецијанском контролом , припадао је Кастриотићима , а земље на југу, до залива Арта, припадале су Аријанитима. Не желим да се задржавам на албанској историји у овом периоду јер је она довољно позната из живота Скендер -бега.
Петар Буди (1566 1622), епископ Сапе и Сарде у северној Албанији, намјеравао је да види да се јужни Балкан ослободи турског јарма и дао је све од себе да подстакне оружани устанак. Он је запажена и цијењена личност културне историје Он ће у извјештају Конгрегацији из за 1620 .годину записати .-Покрајина Алба се налази у најудаљенијем региону Срба са западне стране Јадранског мора. На истоку се граничи са Грчком, а на сјеверу са Деспотовом и Бугарима. Све је под Турцима и у неким нижим крајевима је тешко угњетавано. Ова провинција има четрнаест епископија које су све упражњене и без свештеника већ годинама, са изузетком Стефаненске и Албске -Бијеле . Два друга су недавно попуњена, једну од мене, недостојног какав јесам, и другу у Алесију -Љеш од расклесаног фратра Марина из Дубровника. Пошто су ти људи тако дуго живјели без духовног управљања, постали су толико једноставни и неуки да сваким даном све више напуштају своју католичку вјеру. Неки од њих су се окренули расколу Грка ,а други мухамеданству, посебно они који су били посебно подвргнути османској тиранији. Они који нису толико тиранизовани живе као католици, посебно Клименти , који насељавају планине изнад Скадарског језера и чине их шест хиљада ратника. То су храбри људи и одлучни људи над којима Турци никада нису могли да доминирају ни да им се одају признање, јер они увек иду са оружјем у рукама. Као и они су и њихови савезници Кучи и Пипери, заједно са Марковићима, који имају исто толико храбрих људи на располагању. Осим ових, око Скадра има много других народа и подручја који сви очајнички желе да се једног дана виде ослобођени.
Епископ Петар Буди на овај начин позива српска племена на уједињење и устанак против отоманског окупатора од Скадра до Елбасана.
Евлија Челебија или Челеби (1611-1684),је псеудоним Дервиш Мехмеда Зилија, који био је син златара на двору султана у Истанбулу. Од 1640. до 1676. много је путовао кроз Османско царство и сусједне земље, како у приватном својству, тако иу служби Узвишене Порте.Челебија ће записати у дјелу Пут кроз Нову Турску :
Кроз равницу сјеверно од Берата се до Елбасана вози се 5 сати. Са својим бројним алпским пашњацима, Елбасан има веома здраву климу, а као резултат тога, има много љупких момака и девојака, обожаваних својих љубавника, али веома лијепо васпитаних. Сви младићи иду наоружани, јер – боже помози – ово је Алба и нема глупости. Куну се само у своју шпату , тј. у свој мач. Они који нису војници или морнари већ сељаци углавном напуштају град и одлазе у Истанбул гдје служе као професионални службеници у купатилима. Њихова омиљена јела и пића су разноврсна . Међу најпознатијим јелима су: чаушке бинеле лепиње ( симид ), кифлице од сланутка, пилећи бурек , врсте сира џамук и кумештуар , пржени бурек и јаја, баклава и свежа павлака, самса од бадема . ЋОд најпознатијих пића је мошт од црвеног грожђа рејханија који се добија кувањем разних врста грожђа. Чаша је довољна да се напијете и одржаће ваш мозак на мирису слатког босиљка ( реихан ) и амбра читаву недељу. Укратко, овај град је познат по својој реиханији . Поред тога, праве бозу од проса као бијело сито које гаси жеђ, веома слично египатском пиринчу познатом као субиа . Међу воћем су луфан шипак велики као човекова глава, као и маслине и смокве, цио крај је окићен воћњацима и баштама у великом броју, мада овдје не расту лимуни и поморанџе.Што се професије тиче овдје се налазе све врсте заната, али највише раде као трговци, по арапској изреци „Занатлија је божји миљеник“. Путују из вилајета у вилајет продајући своју робу и производе. Једна група су обични људи или градски грубијани; други су улема ; трећина су занатлије који се углавном баве својим занатима у граду: седлари, јувелири, обућари, свилари, котличари и кожари,плододржници и плугари.
Када климе тиче Према науци о астрологији и астролабу, овај град се налази у средини четврте климе. Географска ширина је […]; најдужи дан је у јуну према лунарном календару Погодна звијезда. Према астролозима и главним гатарима Падре и Колону, звезда у успону Елбасан налази се у сазвежђу Девице, дворцу Меркура, земљаног. Како град има богате производе, сви су људи веома приземни. Они су смирене и попустљиве нарави. Има доста угледника, везира, посланика и учених и побожних појединаца који потичу из овог града.Људи овог града и регије пуни су хвалоспјевова како о Елбасану тако и о Берату. Људи су веома ревносни и храбри гази и њима управљају разборити и проницљиви агенти и администратори. Они су уредни и чисти. Ово је господски клан Курејши међу Екбасанском фису-племену Тврде да су сунити и строги следбеници ханефијске школе. Али међу њима има много људи који су опуштени и лагодни и који његују мистичне науке.
Светилишта и маузолеје које треба посетити су оне Ваиз Мехмед Ефендије; Џим-Џим Хоџа; Емирлер Султан, у дворишту џамије султана Бајазида Другог Светог; Пир Мехмед ефендија, јужно од Узкурли џамије; и шеик Али Деде, на гробљу јавног трга код моста […]. Нека је на њих милост Божија. Велика и древна тврђава Елбасан, невјеста свијета. Као што је град Антеп невеста Анадолије, тако је и овај град Елбасан невјеста Балкана у Румелији. Према латинским хроничарима, овај древни град је први основао Филип Грк, владар тврђаве Кавале, у периоду Александра Великог. Безбројни филозофи и чаробњаци из старих времена настанили су се у овом граду, што је довело до његовог процвата. На крају, након што су њоме владале стотине краљева и краљица, румелијске земље су пале у анархичне услове и овај велики град су преузела два сина српског деспота, по имену Бања и Басања, и требало је да њиме заједнички управљају. Ова два брата опстрепера нису могла да се сложе и између њих су избиле свађе и свађе. На крају, Басања се уморио од борби и склонио се код султана Мехмеда Освајача. У присуству султана подигао је кажипрст и изговорио монотеистичку вјероисповијест, прешавши тако на ислам према упутству Ак Шемседина. Када је султан Мехмед Освајач кренуо из Скопља да освоји Скадар, окренуо је узде против Елбасана и унапријед послао силу од 40.000 људи под командом Коча Махмуд-паше. Са Басањом, сада под муслиманским именом Мехмед бег, показавши им пут и покоривши околно село ел бас- , једне ноћи уђоше у град. Мехмед бег је затекао свог брата Бању како спава и убио га, освојивши тако очев град уз помоћ Махмут-паше и Османлија. Сви грчки и европски неверници у граду су стављени на мач. Када су град, околна села -ел и становништво вилајета стављени под власт ( бас)- Басања, познатог и као Мехмед бег, град је преименован у Елбасан („Онај који покорава провинцију“).Латинске хронике имају много дугих прича о граду, али ми смо забељежили његову историју на сажет начин.
Басања Мехмед бег је кренуо у присилни марш да донесе султану радосну вијест о његовом освајању града. Овај је био одушевљен када је чуо дивну вијест и, честитајући му, понудио је Мехмед бегу да влада градом који је припадао његовом оцу. Султан га је такође овластио да кује сребрњак у његово име, искоришћавајући рудник сребра, и да смири околни регион. Челебија ће даље записати : Затим су се блажени Ак Шемседдин, Емир Бухар и Мола Гурани молили за лако освајање ове земље, изговарајући Фатиху на султанову намјеру. И убрзо након тога, за вријеме владавине Мехмеда Освајача и султана Бајазида Другог Светог, дошло је до освајања целе Земље и Скадра .Потом је, према пописном регистру Сулејман-кана, Елбасан постао беговска резиденција за посебан санџак у вилајету Румелија. За ову крунску земљу бегу је султан додијелио приход од 201.963 акче . Елбасан има 18 зеамета и 138 тимара са алај-бегом и черибашијом. У вријеме рата, тимариоти су по статуту обавезни да окупе снаге од 4.600 одабраних и наоружаних војника. Кад год румелијски везир крене у поход, са њим иде санџак бег Елбасанац. Главни магистрат, односно кадија, има плату од 300 акчи и надзор над […] селима. Годишњи приход кадије је десет, а бегов тридесет новчаника. Од осталих високих функционера су: велики муфтија, накибулешраф , угледници, заменик кадије града, тржишни инспектор, наплатник путарине, службеник бирачког пореза, управник спахија, командант јаничари, управник тврђаве, и укупно […] гарнизонске трупе, пет ага тврђаве, главни архитекта, градоначелник и неверне слуге тврђаве које су ослобођене пореза. Невјерничком рајом управља двадесет старешина ( портојороз ). Елбасан има јаку и добро дисциплиновану администрацију. И раја и слободни муслимански грађани су поштовани и послушни према властима.
Санџак Елбасан има … кадијске области, укључујући Баштова и Мизеће на југу, Драч на западу и […]. Све у свему, санџак има 526 села под својом јурисдикцијом. Многи од њих су ослобођени пореза и многи су државна својина, а бегови не могу да се мешају у њихове послове.
Тврђава Елбасан се налази на равној плодној равници која се четврт сата протеже ка сјеверу и југу. Околна брда и планине су прекривене виноградима. Ова квадратна и чврсто грађена, античка грађевина налази се у широкој долини на обали реке Шкумбин. Висок је 15 ел. Спољни бедеми тврђаве су вешто изведени и имају 50 кула ( . Са свих страна је окружен јарком чија је дубина једнака висини два човека. Широка је 50 ела и испуњена је баштама и виноградима. Обим тврђаве је 2.400 корака.
Има три гвоздене капије, једну на истоку, једну на западу и једну на југу у правцу Меке, преко пута кафана у чаршији. Ова велика капија се много користи и има двострука врата, као и остале. Сама тврђава има дупле зидове и зато капије имају двострука врата. На своду изнад јужне или чаршијске капије налази се блок од бијелог мермера на коме су целиписом исписана имена предака Мехмеда Освајача до Османчика (и датум [освајања] г. Елбасан: 859 по хиџри [1455 АД] Такође изнад ове капије постоје три четвороугаона блока од бијелог мермера, окачена у ланце, на којима се виде трагови поготка стријела и метака. Сви који улазе и излазе на капију примећују их . Изнад капије на другом спрату налази се Хункар џамија , стара камена зграда са кровом од цријепа. У близини џамије се налази висока сат-кула . Сат је веома вјешто конструисан и прилично је тачан, не губи ни минут ни секунд, па га мујезини свих џамија вјерно прате.
Иако се генерално мора рећи да историчари данашњу Албанију никада нису посматрали као јединствену политичку државу и географску вјешто, такође је тачно да историја истовремено признаје да је припадала двићијема или трима вешикс́ уједињене државе, тако да, из историјске перспективе , ниједна од модерних сила не може полагати ексклузивно право на Албанију.Елбасан је 1850. године сједиште истоимене нахије, у Битољском пашалуку. То је важно трговачко мјесто на цариградско-скадарском друму, чији је стари назив био Албанополис. Град је смјештен у подножју Кандавских планина, у плодној долини, близу ушћа реке Черенике у Ушкомобин-Шкумни.. Долина је засејана пиринчем, и засађена виноградима и маслињацима. Тада је град бројао око 5.000 становника – „већом страном грчкога (православног) и католичкога закона“, који се трговином занимају. Око Божића се ту одржава велики вашар.
(наставиће се )
