Пише:Дејан Бешовић

Не би имало смисла враћати се на тему Срба на албанском тлу само да би нас подсјетила на познате ствари или да бисмо оно што знамо уградили у савремене расправе, у великој мјери обојене национално-политичким конфронтацијама. Ако нам је стало до унапређења научних сазнања, морамо тежити томе да ову тему избацимо из њеног политичког контекста, да је ослободимо свакодневних актуелности, а да истовремено тежимо да помјерамо границе познатог захваљујући новом материјалу, као и досад непримијењеним методама и поступцима и, гдје год је могуће, служимо се тачнијим интерпретацијама откривеног.У проучавању наше теме важну прекретницу представљају детаљна истраживања Александра Селишчева – О Српским  насељима у Албанији , на која слиједе још методичнија истраживања М. Фазмера – О Србима у Грчкој.  Обојица су у своја истраживања укључили резултате досадашње историографије и умногоме проширили документарну базу топономастичком грађом, систематски прикупљаном и критички испитиваном са становишта српског  карактера и етимологије. Судећи по каснијим расправама, примијењени критеријуми су издржали тест, тако да је само релативно мали дио откривеног материјала био споран, а накнадне допуне биле су скромног обима.Досадашња историјска сазнања стечена критичким проучавањем извора и проучавањем албанске земље и народа довела су до систематског трагања за српски  остацима, а када се појавила маса података, дала је подстицај новим, прецизнијим трагањима у циљу хронолошког и просторног диференцирања обимне и богате, али посве  осебујне изворне грађе. Напредак је нарочито остварен у односу на Србе у Грчкој, јер су, захваљујући све развијенијој византологији, били предмет интересовања ширег круга научника и институција. Срби  су добили велику пажњу у фундаменталним студијама које су освјетљавале историјску географију земаља у саставу Византијског царства  , а обрађене су и у монографијама. Милош Благојевић у дјелу Србија и Хиландар –Београд Византолошки институт САНУ  1972 .године  каже : Византолошке студије могу бити и водич за проучавање Срба и осталих Словенских народ  на албанском тлу у средњем веку. Део територије савремене Албаније обрађен је у књизи о Никопољу и Кефалонији у оквиру пројекта Табула Империи Византини. Најстарији Арбанон, баш као и појас приморских насеља, остао је ван домашаја Словена. У овом контексту, не можемо се бавити најстаријом историјом Албанаца,  али се њихов родни крај мора узети у обзир заједно са византијском темом Дураза и старим путем преко Егнације у тражењу објашњења за неравноправну заступљеност српске топонимије северно од реке Шкумби и у јужним крајевима, где се подручје данашњег времена Грчке протеже на простор данашњег времена Грчке. Нема, дакле, разлога за прећутну претпоставку да је балканска земља била равномерно насељена Србима и да се појас „Склавиније“ настављао директно до Дукље и простирао се у залеђу Јонске обале све до Коринтског залива. Укупна сачувана словено-српска  топономастичка грађа је у сагласности са ретким и малобројним изворима из средњег века, који сведоче о српском  присуству у залеђу Валоне, од Артског залива до Коринтског залива. О овом делу „Склавиније” нема експлицитних података, па се о њиховим обрисима мора наслућивати посредно, почев од административних или црквених јединица познатих из каснијих времена, јер је вероватно да су некадашње територијалне организације оставиле трага у црквеним или управним системима држава под чију власт су Словени потпали. Данас се у литератури води расправа о томе да ли су „Склавиније“ биле независне државе или само територије насељене Словенима. У томе се губи чињеница да овако наглашена разлика губи на оштрини у периодима када су Словени били слободни, јер су морали да имају неку врсту своје политичке и територијалне организације. Када дођу под власт огромних држава са различитим организацијама, остају само трагови некадашњих племенских или кнежевских области.У зони која нас занима познат је најопштији оквир политичких односа. Подручје „Склавиније“ је трајало око два века, крунисано и еродирано из мора византијским упоришта у приморским градовима, који су преживели време сеоба и, захваљујући својој надмоћи на мору, остали повезани са престоницом и царском влашћу. Организација „тема” у 9. веку у Драчу и Никопољу, уместо досадашњих нижих административних јединица, означава важну етапу у византијској политици реконквисте, али се њен прави домет не може проценити, јер не знамо колико је дубоко у залеђе досезала моћ византијских стратега“ .

У наставку даљег проучавања Српске историје Драча подсјећамо се на печат који је пронађен у близини темеља Српске цркве у Драчу која је срушена у претворена у Албанску цркву  године 1991 .године . О печату  пише Владимир Станковић у студији Драч и Зета -Византолошки институт САНУ ,Београд 1983 .г.:Захваљујући недавно откривеном печату Константина Бодина, данас нешто више знамо о византијском систему управљања и гледања на балканске области, систему који је почивао на хијерархијском организовању локалних владара и њиховом укључивању – макар и номиналном – у византијску администрацију, израженом кроз додељивање престижних византијских титула, које су њихове носиоце знатно издвајале од рођака и локалних супарника. Ријеч је о добро познатом принципу дјеловања Цариграда, који је у балканском залеђу добро посвједочен  још од 9. вијека, али је од почетка царевања Алексија Комнина (1081) знатно добио на значају.Низ византијске администарције у овом смислу почињао је са млетачким дуждем, који је у то вријеме носио високу титулу протосеваста, са формалном функцијом дукса Хрватске и Далмације, да би се, јужно од њега, наставио територијама којима је управљао Константин Бодин, носећи исто узвишено достојанство протосеваста и вршећи функцију господара Дукље и Србије. На крајњем јужном дијелу овог приморског лука византијске власти налазила се важна Драчка тема, за чије су заповједника са титулом дукса постављани најчешће блиски рођаци владајућег василевса.Млетачка Албанихс (Albania Veneta) је била историјско-географска /b>