Пише: Дејан Бешовић
Поставље се фундаментално питање да ли је албански језик еволуирао из илирског са посебним освртом на Драч ? Ово је непознато, јер мало се зна о древном илирском језику. Ископавања у Албанији која су обављали Никола Вулић и Александар Дероко изнијела су на видјело многе античке натписе, али су сви на грчком или латинском језику . Вулић у студији „Стара Арбанија “ СКА ,Београд 1933 .г. стр 32 каже : Древни текстови се односе на око осам речи и тридесет два имена као илирски, а неколико других изведено је из имена места. Неколико од познатих корена могу се наћи у савременом албанском, али о илирској граматици све остаје непознато. У принципу, албански језик би био развој фригијског, трачког, или неког другог индоевропског језика који се на тој области говорио . На први поглед изгледа да албански језик има непознато порекло, јер се у почетним слоговима самогласници често изостављају. Због тога неки људи тврде да су Пелазги морали да га говоре, али да је његово индоевропско порекло више него јасно. Многе речи су повезане са старогрчким, посебно оним из хомерског речника, док су многе друге позајмице на латинском. Они сведоче о дугој коегзистенцији са говорима латинског и грчког језика, као и ранијим заједничким пореклом. Грцима су посебно занимљиве сличности са савременим грчким речником,а посебно се то огледа у синтакси и идиоматским изразима који сведоче о томе као и готово стална коегзистенција и кроз средњовековни период.“ Језик је ријетко писан све до деветнаестог вијека, када су први пут објављени рјечници и граматике а пионир језика заправо и није албанац него Корчански Влах Тими Митко .
Они су углавном користили грчки карактеристични говорни језик .
Једина жена чланица револуционарног Друштва пријатеља имала је надимак
Боубоулина „грмљавина“ на албанском и звала се Линда Николић из Скадра која је помагала Тими Митку на нормализацији Гегељонског језика .
Барем од петнаестог вијека, Арванити су и сматрали себе Грцима. Настали у провинцијама вишејезичног Византијског
Царства, они су наставили да буду њени грађани. Међусобни брак је створио „грчко-албанска елиту“, према француском историчару Алану Дукелиеру; били су:
Људи са рођацима у грчким (а касније исламизованим) заједницама који су „имали потпуно прихватно двојно поринекло“.Исто тако су имали и говорници грчког и ненорматизованог Геге албанског језика,крсна имена и славе , а разликовали су се од осталих османских поданика више
на основу вјере него језика. Дакле, током грчке револуције, термин Албанац је коришћен за муслимане.Историјски записи такође сугеришу да Арванити нису имали „Албански ” идентитет. Избјеглице које су отишле у Италију након губитка Пелопонеса у 16 .вијеку звали су се Греци и градили грчки говорни језик
цркве. Касније су им се придружиле избјеглице које говоре албански из других
области, као што је Јањина. Отприлике четрдесет и једно село у којем се говори албански језик преживјели су до 21. вијека, посебно на Сицилији. Многи имају
имена као што су Сан Деметрио Короне, Греци, Санта Кофис д’Епиро, Ејанина,
и Пијана деи Греци, коју је Мусолини преименовао у Пиана дегли Албанеси 1941. године.У потоњем селу, историчар Павлос Каролидис је пронашао крајем 19.вијека старицу која је познавала само Арванитски језик ,али је себе сматрала истинитом и правом Гркињом .Арванитске пјесме у Италије су опширно проучаване. Неке су оплакивале губитак Пелопонеза 16. вијеку.Године 1876.становници једног села поднијели су молбу и добили дозволу од Грчке владе да се врате на Пелопонез.
Дејан Бешовић у тексту Срби у Драчу 24.октобра 2024 .године српска 24/српска наука и култура / портал 083 / олимље
износи :Скоро десетогодишња власт Кувера над овом територијом и над овим становништвом као да je, за разлику од аварске и византијске власти, допустила потпуни слободни развој у свим правцима. Са једне стране je, реликтна култура Балкана (која се огледа у илирским ливеним оковима), нераскидиво уклопљена са хазарском Салтово-мајацком културом; повезујући тако номадски шаманизам са јустинијанским традицијама становништва Балкана.Стицај срећних историјских околности који je окупио романизовано становништво Балкана у ново животно окружење унутар компактног словенског ткива, као да je помогао и једнима и другима; првима да преживе и опстану а другима, да уобличе и своју материјалну особитост и духовну свијест а потом и да започну – поступан процес – од статуса племенских организација према Етногенези на поједине словенске народе.Окружен таквом врстом становништва и тако прегнантним историјским и духовним процесима, крајем 9. вијека, град и Митрополија Драч сведена je на само четири епископије Љешку (Lissus, Lezha – која je поново обновљена након тристагодишње паузе), потпуно нову епископију у граду Кроји (Круја), нову епископију на месту Stephaniakon (Стефанијака, Схтјефни – јужно од Љеша у близини љешког залива); и епископију Chunabia -Шкунбинску која je била лоцирана у долину ријеке Мат-Маће, испод планинског врха Maja e Дервенит, на локалитету Дерјан.У 9.вијеку град Драч и његова Митрополија поново стичу свој најшири опсег и број од петнаест епископија.Знаменити Византинац, цар и писац, Константин Седми Порфирогенит сасвим јасно указује на сјеверно ширење Драчке Митрополије, тврдећи да су византијски сјеверни кастели били у градовима Љешу, Улцињу и Бару. Управо je, тих сјеверних, пет епископија из некадашњег римског Превалиса, прогутано од стране града Драча и придодато списку од горе наведене четири епископије. То су епископије у граду Дукљи (Dioclea), Скадру (Scutari, Shkoder), Дривасту (Drivastum, Drisht), Пулату (Pilotu, Polatum) и Бару (Антибари-ју, насупрот италијанског града Барија, најзначајнијег византијског града јужне Италије и културног центра у коме су смештене мошти Св. Николе).
Извјесни аутори указују да je под Митрополијом, Новог Епира, градом Драчом, за вријеме исавријске Аморијске династије (од 820-867. г.) било осам суфраганских епископија. Поред већ сасвим познатих јустинијанских епископија, у градовима Амантији, Булису, Аулону, Lychnidosu и Scampa, ту су наведене и још двије непознате. Већина аутора овај латинско-грчки назив преводе са словенским Главиница, повезујући да за упут Теофилакта Охридског о најзападнијој граници државе Бугара, а у вези са радом и мисионарском делатношћу Климента Охридског. У науци je дужи низ година постојала дилема, око коректне убикације словенског топонима Главица, најзападније границе бугарске државе Бориса-Симеона из средине IX века. Последња аргументована кубикација био je град Балш, јужно од града Берата, а то je обновљена стара идеја великог бугарског историчара Златарског. Нама се чини, после неколико година размишљања о овом проблему, да je ипак у питању веома јасно решење. За нас je Главиница – рт Глоса, за кога професор Ферлуга каже да je био најјужнија граница византијске теме Дирахион (град Драч) већ од 842-843 године. Да би се схватио значај овога рта Глоса Ceraunii-je турски Карабуруна -црног рта, треба рећи да он географски полази од значајног града Химаре (Chimaire). Да би потом, дубоко задро у Јадранско море, окрунивши се својом природном акропололом и била сједиште јужних Срба“ .
Град и околна обала постају византијска провинција, Тема Дирахија , вјероватно у првој деценији 9. вијека. Драч је прилично рано постао хришћански град; њена епископија је створена око 58.годинр а подигнута је на статус архиепископије године 449. У њој је било и сједиште православног митрополита . Град је остао у византијским рукама до касног 10. виека, када је контрола прешла на Самуила од Бугарске , вјероватно кроз његов брак са Агатом , ћерком локалног магната Јована Хриселиоса . Самуило је свог зета Ашота Таронита , византијског заробљеника који се оженио његовом ћерком Мирославом , поставио га за гувернера Драча. Међутим, око 1005. године, Ашот и Мирослава су, уз саучесништво Хриселиоса, побјегли у Цариград , гдје су обавјестили цара Василија Другог о својој намјери да му предају град. Убрзо је византијска ескадрила под командом Евстатија Дафномела стигла у Драч, и град се вратио под византијску власт.У 11.–12. вијеку, град је био важан као војно упориште и престоница, а не као велики економски центар, и никада није повратио свој касноантички процват; Ана Комнена јасно истиче да је средњовековни Дирахијум заузимао само део античког града. Током 1070-их, два његова гувернера, Никифор Бријеније Старији и Никифор Василакс , предводили су неуспјешне побуне покушавајући да заузму византијски престо. Дирахијум је изгубљен у фебруару 1082. када су Алексије Први Комнин поражен од Нормана под вођством Роберта Гискара и његовог сина Бохемунда у бици код Дирахијума . Византијска контрола је обновљена неколико година касније, али су се Нормани под Боемундом вратили да га опсиједају 1107-08, и поново га опљачкали 1185. под краљем Вилијамом Другим од Сицилије .
Године 1205, након Четвртог крсташког рата , град је прешао под власт Венецијанске Републике , која је формирала „ војводство Дуразо “. Ово Војводство је освојено 1213. године и град је заузела Епирска деспотовина под Михаилом Првим Комнином- Дуком . Године 1257. Драч је накратко заузео краљ Сицилије Манфред од Хоенштауфена . Поново га је окупирао епирски деспот Михаило Први Комнен Дука до 1259. године, када је деспотовину поразило Византијско царство у никејских бици код Пелагоније . Током 1270.године , Драч је поново био под контролом Епира под Никифором Првим Комненом Дуком , сином Михаила Другог , који је 1278.године био приморан да уступи град Карлу Анжујском (Карлу Првом Сицилијанском ). У љето 1273. године ,Драч је уништен разорним земљотресом како наводи Џорџ Пахимер , али се убрзо опоравио. Кратко га је заузео српски краљ Милутин 1296. године .У тринаестом вијеку у Драчу је постојала јеврејска заједница која се бавила трговином сољу. Почетком 14. вијека градом је владала коалиција Анжујаца, Мађара , Албанаца и Срба из породице Топија. Године 1317. или 1318. године ову област заузимају Срби и остаје под њиховом влашћу до 1355 године. У то вријеме папе су, уз подршку Анжујаца, појачале своју дипломатску и политичку активност на том подручју, користећи латинске бискупе, укључујући и надбискупа Драча. Град је био вјерски центар католицизма након што су Анжујци постављени у Драчу. Године 1272. постављен је католички надбискуп, а до средине 14. вијека постојали су и католички и православни надбискупи Драча.Два ирска ходочасника који су посетила Драч на путу за Јерусалим 1322. известили су да је Драч „насељен Србима Латинима, Грцима, перфидним Јеврејима и варварским Албанцима“. Када је 1355. године умро српски цар Душан , град је прешао у руке породице Топија . Године 1376. Наварска компанија Луј од Евреја, војвода од Дураза , који је стекао права на Краљевину Драчку од своје друге жене, напала је и освојила град, али је 1383. године Карло Топија поново преузео контролу над градом. Република Венеција је повратила контролу 1392. од Ђорђа Топије и задржала град, познат као Дуразо у тим годинама, као дио Арванитске. Венета . Одбранио је град од опсаде османског султана Мехмеда Другог 1466. године, али је пао у руке османских снага 1501.године.Код Милоша Благоје
( наставиће се )
